ПОП ВАСИЛИЈЕ – ВАЈАН КОВАЧЕВИЋ (1844-1896) И ЊЕГОВО СВЈЕДОЧАНСТВО ИЗ СРПСКОГ УСТАНКА У БОСНИ 1875-1878

Srpski_pop_Vasilije-Vajan_Kovacevic_(1844-1896)

Поп Василије – Вајан Ковачевић, у народу Босанске Крајине познатији под надимком поп Вајан, рођен је 7. (20.) августа 1844. године у Притоци код Бихаћа, а умро је 28. новембра 1896. године. Српску основну школу похађао је у српској задрузи попа Вида Иванчевића у Хргару крај Бихаћа. Школа у Хргару, основана 1840. године, била је прва школа у бихаћком крају у којој су се школовала српска дјеца. У школи из које су излазили први школовани свештеници из тог краја учило се читање, писање, понешто рачунање и молитва Богу. Послије њеног затварања 1850. године Василије је наставио школовање у школи у Притоци, смјештеној код његових родитеља (отац прото Филип и мајка Стеванија), затвореној након Дољанске буне 1858. године. Иста школа поново је отварана два пута: 1859. године и поново 1864. године, такође у кући његовог оца. Прото Филип Ковачевић припадао је слоју свештеника који су се лично жртвовали за народно просвјећивање. Подстицај за оснивање основних школа за српску дјецу долазио је из Србије, нарочито за вријеме владавине Михаила Обреновића, са којим су српски трговци и свештеници из Босанске Крајине већ били успоставили веома живе политичке везе. У српским школама српска историја је била основни предмет, а по примјеру из Србије, дјеца су учила војне вјежбе, тзв. “талумљење”, што је код Турака изазивало нарочит бијес. Заредивши се 1862. године за свештеника, поп Василије службовао је у родној Притоци све до одласка у устанак 1875. године. У своме завичају био је вољен и цијењен од свих без разлике на вјеру. Бринуо се о браћи Виду и Кости, које је, као и сина Стевана ишколовао у бањалучкој Богословији, па је могуће да се поп Вајан и лично познавао са њеним управником Васом Пелагићем. Василије Ковачевић, као и већина нижег православног свештенства у Босни тога времена, био је привржен српској националној идеји. Црквено-школске општине, па и она у којој је стасавао млади Василије, биле су једина жаришта за развијање и његоване српске националне свијести у Босни и Херцеговини. Ниже православно свештенство у Босни је у то доба регрутовано од српских младића, док је више постављано директно из “фанариотске” Цариградске патријаршије.

Врло рано поп Василије повезао се са Србима из Сарајева. Изгледа да је био у вези и са Теофилом Петрановићем, који је 1863. године у Сарајеву основао Друштво за искорјењивање подгурљивог имена Влах за Србе. Он је 1863. године из Српско-православне општине у Сарајеву за цркву св. Петра и Павла у Притоци, као и за друге православне црквице у бихаћкој околини, донио црквене одежде, сасуде и књиге послане из Русије. Почетком устанка Срба 1875. године Турци су ову цркву запалили, а у њој је изгорио сав црквени мобилијар, осим неколико књига, једног дискоса и путира. Поп Василије је, са оцем протом Филипом, недјељом и празницима вршио службуни у цркви у Језеру, подигнутој 1863. године. У овој цркви, која је сматрана градском (удаљена 2 км од Бихаћа), била је једно вријеме смјештена Српска народна школа, чији је тутор и старатељ био његов отац. Књиге за школу набављане су у Србији. Као један од малобројних писммених људи у свом крају, поп Василије је 1865. године, током реновирања цркве у Језеру, пописао све српске кућне старјешине (домаћине) у Бихаћу.

У устанак се укључио 6. (19.) августа 1875. године. Водио је устаничку чету (100) људи у 15 бојева против Турака. Васо Пелагић је попа Васу Ковачевића, како га је назвао, сврстао међу честите народне свештенике, који су одбацили крстове и мантије и стали уз устанике. Испочетка поп Вајан био је у чети Стевана Маринковића, која је дјеловала у мартин Броду и око манастира Рмањ, девстираног од стране турске војске на почетку устанка. Када С. Маринковић одбије покорност војводи Голубу Бабићу, поп Вајан остаје уз Г. Бабића. Име попа Вајана Ковачевића, свештеника из Босанске притоке налази се међу десет имена свештеника са подручја Кордуна и Босанске Крајине који су од Петра Мркоњића добили новац, оружје и муницију за ратовање против Турака. Према извјештају аустријског граничног натпоручника Марјановића, упућеном 14. (27) априла 1867. године Зборном заповједништву у Загребу, граничари који су се од Петрова Села до Срба добровољно јављали у устанак требало је ад се до доласка Петра Мркоњића ставе под команду Голуба Бабића и попа Вајана Ковачевића. Интересантно је да поп Вајан није међу потписницима (војводе и главари) устаничког проглашења 20. јуна (3. јули) 1876. године присаједињења Босне Србији и србијанског кнеза Милана IV Обреновића за владара Босне.

Поп Вајан био је уз пуковника Милету Деспотовића од првог дана његовог управљања устанком. Јуна 1876. пратио га је на путу за Колунић из којег су позивали петровачке Турке на предају. Почетком августа 1876. године, заједно са четама попа Ђоке Карана, Триве Амелице, Миће Тркуље и Вида Милановића, чета попа Вајана Ковачевића спалила је Босанско Грахово, али га није успјела  освојити. Без дозволе пуковника Милете Деспотовића истог мјесеца запалио је, заједно са попом Ђ. Караном, Босански Петровац, а крајем мјесеца, са пуковником М. Деспотовићем, браћом Бабић, Тривуном Бундалом, Ником Буром, Мићом Тркуљом, попом Илијом Билбијом, Симом Чавком, Тривмо Амелицом, Видом Милановићем, Танасијем Смиљанићем и Стевом Маринковићем, учествовао у спаљивању Филиповића Оџака крај Гламоча. Учеснике побједе над Турцима из Оџака пуковник М. Деспотовић наградио је септембра 1876. године медаљама за храброст. Осим сребрном медаљом за храброст, поп Вајан одликован је црвеним појасом са свештеничке дужности. У вријеме примирја (зима 1876/77. године) М. Деспотовић га је, умјесто Алексе Јакшића који је отишао у Србију, распоредио на положај у Пеуљама. Поп Вајан је био у Тишковцу 4. (17) априла 1877. године међу 17 потписника проглашавања пуковника Милете Деспотовића за генерала и Главнокомандујућег босанске восјке и управитеља босанског народа, као и међу 16 аутора (војвода Г. Бабић и 15 четовођа) Изјаве оданости генералу М. Деспотовићу, писане 27. маја (9. јуна) 1877. године у Малешевцима.

Кад у априлу и марту 1877. године отпочну нове ратне операције, учесник је здруженог напада на Челебић. Средином маја 1877. године поп Вајан је, са Ђ. Караном, В. Милановићем и Станком Бабићем, учествовао у паљењу Хрустова, Језера и Доње Санице, муслиманских села у долини ријеке Сане. Прије пораза устаника у Црним Потоцима поп Вајан Ковачевић био је са станком Бабићем на Унцу. При одбрани Црних Потока 4. августа 1877. године, према Деспотовићевом распореду, држао је шанчеве на десном крилу према Далмацији, које је наводно прво попустило. Том приликом од стране Турака, који су прије напада слободно прешли на аустријску страну, задат му је ударац са леђа. Послије катастрофе у Црним Потоцима чета попа Вајана се распала, премда П.С. Иванчевић тврди да је она формално постојала све до 29. октобра (11. новембра) 1878. године. Као ђетовођа изабран је 29. септембра (10. октобра) 1877. године у босанску привремену владу предсједника Владимира Јонина и потписник је три њена прогласа (“Изјава Привремене босанске народне владе”, “У славу свете и нераздјелне тројице Бога Оца, Сина и Духа свјатаго”, “Проглас народу босанском”).

Према народној пјесми, поп Вајан носио је током устанка скерлетну доламу (“У Вајана скерлетна долама”) посмрљених копчи (“Па се веже смрали копчама”). За појасом носио је пиштољ (“За појасом му љута гуја спава”), а јахао је коња (“Под њим ђого зечки поиграва”). Без оружја ни у цркву није ишао (“Без пусата ни у цркву неће”), а носио је дугу пушку (“Дуга пушка погоцима гађа”), а од хладног оружја ханџар (“А ханџаром пресјеца дрвеће”).

Након аустроугарске окупација Босне и Херцеговине поп Вајан Ковачевић добио је 1879. године дозволу од аустријског намјесника и генерала Цаха да цркву из Језера пренесе у градске бедеме Бихаћа. Касније је изграђена нова црква у којој је поп Вајан службовао до смрти. Бившем устаничком вођи Пери Креци саопштио је да му је аустријски окружник Мане Жакула наредио да након устанка, као локални свештеник, личним ауторитетом поврати одбјегли српски народ у Хргар. Са попом Вајаном срео се 1880. године у Бихаћу Владимир Красић (“…састанем се са својим пријатељем и познатим из срп. босанског устанка устанка храбрим вођем В….”), писац прве историје о устанку. Василиије Ковачевић је након аустрисјке окупације био надзиратељ Бихаћког протопрезвитеријата и парох за град Бихаћ са 8 села (Притока, Заложје, Злопољац, Лохово, Рачић, Дољани, Липа, Голубић). Након смрти пароха Симеона Иванчевића 2. (15) фебруара 1882. године, осим у Бихаћу и околним селима служио је и у Хргару. Његов брат Коста био му је помоћник у надзиратељству протопрезвитеријатом и у вођењу парохије Бихаћ и Хргар (црква Св. Тројице, брвнара од дрвета). Василијев син Стефан (рођен 1863. године у Бихаћу) био је 1882/83. године питомац IV разреда православног богословског завода у Рељеву, а касније парох у Бихаћу све до смрти 1925. године, чиме се стара свештеничка лоза Ковачевића у Босанској Крајини угасила.

Свједочанство попа Василија Ковачевића датира из 15. (28) октобра 1876. године и писано је у Босанском Грахову. Ријеч је о архивском документу, саставном дијелу корпуса музеалија о устанку у Босни (1875-1878), прикупљаних тридесетих година ХХ вијека за Музеј Врбавске бановине. На првој поставци музеја (1935-1941), смјештеног у Дому краља Петра Великог Ослободиоца, била је изложена грађа о устанку прикупљана измешу 1930. и 1935. године. На изложби “Српски устанак у Босни 1875-1878”., реализованој 2006. године, документ је уз фотографију попа Вајана Ковачевића, која се такође чува у Музеју Републике Српске, био изложен у посебној витрини. Свједочанство је из времена након добијања одликовања од стране пуковника М. Деспотовића. Значај документа огледа се у томе што свједочи да је поп Вајан током устанка био стотинар, као и да се пуковник М. Деспотовић и прије проглађења за генерала потписивао, осим као Главни командир устаничке војске, и као Управник босанког (српског) народа. У једној молби обровачког одбора, упућеној српском генералу Тихомиљу Николићу, титулисан је као “полковник Деспотовић као намјесник Босанки његове свјетлости књаза Милана”, а кад се самопрогласио за генерала потписаивао се као “Главнокомандујући босанским четама генерал”, “Врховни управитељ босанским народом и главнокомандујући босанском восјком генерал Деспотовић”, “Неограничени генерал усташке виоске Босанксе” или латиницом у писмима упућеним католицима пролошке чете: “Vaš glavni Komandir Bosanke vojske Pukovnik Despotovich”. Перо Крецо га у свом дневнику назива “Главнокомандујући господин генерал”. Документ је највјероватније својеручно потписао пуковник М. Деспотовић у Босанском Грахову (село Стожице), гдје је био главни устанички стан (штаб) све до јануара 1877. године када се пресели у Црне Потоке.

Аутор: Братислав Теиновић

(Текст у цјелини преузет из “Гласника  удружења архивских радника РС”, Бања Лука број 1, 2009. г. стр 443-448)

Advertisements

ПРАВОСЛАВЉЕ У КРАЈИНИ КАО НАЦИОНАЛНИ ШТИТ

Босанска Крајина се простире на западном дијелу данашње територије Босне и Херцеговине. Од XVI вијека настањена је у највећој мјери српским етничким живљем. Срби су учинили демографски прилив у Крајину досељавајући се из средишта средњовјековне државе. У Босанској Крајини је било Срба старосједелаца, а било је и нешто Хрвата, нарочито у крајевима око доњег тока Уне. Дио Срба је кроз исламизацију губио природну народну свијест и осјећај, да би заједно са Турцима чинио муслимански дио владајућег и повлашћеног становништва.

Срби су на тим просторима били увучени у вртлог међусобних империјалних сукоба Турске, Аустрије и Млетачке Републике. Ту је ипак припадност павослављу давала српском народу подстрека за национално одржавање. У динарским појасевима се, наиме, управо кроз сукобе и ратове великих сила образовао посебан тип српског националног карактера.

Ратујући и ангажујући се у војним походима на страни хришћанских сила против Турака, Срби су се надали васкрсу своје старе државности. С друге стране, турска држава је на извјестан начин поштовала православну вјеру, налазећи ослонац у православном свештенству за modus vivendi са хришћанима у исламској шеријатској држави. Патријарси су били народне вође – „милет баше“, а ислам као религија, у старту је хришћанима давао статус „зимија“, оних који по исламском схватању, имају свете књиге и посједују извјесна небеска откривења.

Због недостатка аутентичних извора није увијек лако пратити како се развијала организација Српске православне цркве у Босанској Крајини. Сматра се, међутим, с правом да је из манастира Бање Прибојске у манастир Рмањ на ушћу у Уну средином XVI вијека премјештено сједиште митрополита дабробосанског. Бројну снагу монаштва и славу тог митрополитског центра потврђује запис о сеоби митрополита Гаврила Аврамовића из Рмња у манастир Марчу 1578. године.

У том документу се истиче да је „народ испод варварског тиранског јарма својевољно изашао и под сену и заштиту свештеног римског царства дошао. У оно време је изашао митрополит Гаврило са свим калуђерима, јеромонасима и монасима, бројем њих 70 из Босне, из близине великог турског града Бихаћа… из манастира званог Рмањ, храма Св. Николаја Чудотворца, и све манастирске ствари, књиге и сребрне утвари пренео, које се и данас налазе у Марчи“.

У западној Босни, уз Рмањ, стоје и Моштаница, Гомионица, Липље, Ступље, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу. Условно њима можемо придружити Детлак код Дервенте.

Постоје свједочантсва о монашким насеобинама, односно православним манастирима што су кроз вртоглава збивања током вијекова нестали, у којима је општежитељни живот утрнуо. У Пецкој код Мркоњић Града постојао је српски манастир о коме турску дефтер из 1517. године биљежи: „стари манастир… У њему (је) један калуђер по имену Мојсије. Да не плаћа харач…“

Народно памћење, документовано и топономастичким назначењима, свједочи о низу готово заборављених, а некада значајних манастирских сједишта. Манастир у Голубићу крај Бихаћа је био посвећен Светом Георгију, у селу Мали Рачић за један топоним постоји топоним „Калуђерско поље“. Манастир Липник на брду Кућан код Санског Моста, посвећен Светом Илији похаран је 1851. године од насилника Кара-Хоџе из Цазинске Крајине. У епској поезији се са поносом пјева о манастиру Гомела који се налазио на „граници љутој“. Манастир је био посвећен Светој великомученици Марини и налазио се, такође, у близини Цазина.

У Колунићу код Босанског Петровца је постојао манастир Панађур, сматра се да је био посвећен Светом мученику Георгију, а данас се зове и „Грчка црква“. Сачувани печат указује на некадашње постојање манастира Хлабостин или Лабостин код Дувна. Други манастири су били распоређени по локацијама: код Босанског Грахова манастир Градини и манастир „на Мраморском гробљу“, манастир Висућица био је код Дрвара на ушћу Висућице у Унац испод старог Висућ-града, затим манастир Трескавац код Кључа, манастир Медна и манастир Грчка црква код Бјелаја.

Овим историјско-географским екскурсом посвједочавамо да је организација Српске православне цркве у Босанској Крајини у поменутом раздобљу била прилично разграната и да су манастири очигледно били бројни, односно да су монаси на различитим стаништима успјевали да обнове манастирски живот, спровођење завјета и подвига. А монаси су управо као најелитнији хришћански сталеж давали кандидате за високу хијерархију.

Са ширењем турских граница долази и до етничких промјена у Босанској Крајини. На то подручје се интезивније досељава српско становништво из средишњих дијелова средњовјековне српске државе. Крајина на тај начин прихвата историјске традиције и предања Светосавске колијевке и Косовског циклуса. Код Грахова, на примјер, једно брдо добија име Савино брдо, а у причама крајишким Свети Сава је заштитник народа од неке новотарске, „крањске“ вјере, тј. Крње вјере која је изнједрила хришћанско предање.

Добар суд о значају оваквих историографских традиција у Крајини донио је Васо Чубриловић: „Успомене на прошлост и на стару државу, везе Босанске Крајине са осталим српским земљама и народна песма са црквом – као и свугдје међу Србима – учинили су да је народ у Крајини и за време најтежих времена на граници очувао расну свежину, понос и свест о заједници са осталим деловима нашег народа.“

У долини Унца, народ је приповједао о „нијету“, вјери која се односила непријатељски и претећи према православљу. Ријеч је о покушају унијаћења, наметања Србима уније са римским папом, одакле је изведена ријеч „нијет“ (non unitus). Српско народно предање је према памћењу и другим траговима под „нијетом“ и „крњом вјером“ подразумијевао ништавност и непотпуност римокатоличанства.

Око 1592. године у западњачким изворима се помиње „поп Радослав као бискуп поунских Срба“. Он као прото није могао бити епископ, него свештеник са намјесничким (викарним) овлашћењима. Али баш постојање таквог хороепископа указује на чињеницу да је Босанска Крајина имала прилично добру црквену устројеност крајем XVI вијека. По свој прилици била је издјељена административно на више епархија. Не само народно предање казује да је то некада било златно доба за православље у Босанкој Крајини, пошто је „цијела долина Унца“ у којој се налази и Прекаја, „мирисала на тамјан“.

О организацији Српске православне цркве у Западној Босни XVI и XVII вијеку не постоји много сачуваних докумената. (…) Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању Српства и ослобођењу од турског јарма. Нажалост, снаге су се на овом подручју трошиле, а учинак и исход борбе били су испод очекивања. Добровољци су хитали ка Карађорђевим устаничким редовима, док је свештенство међу народом кроз бесједу и поуку распиривало ослободилачке наде. Из сачуваних докумената дознајемо да је у првој деценији XIX вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а да је свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима. О тим дјелатностима су турске власти биле добро обавјештене и строго су кажњавале „реметиоце“ и „букаче“. Године 1821, на почетку Грчког устанка, објешен је у Крњеуши тамошњи парох Пилип Карановић. Насиље турских власти, и вјерски мотивисано, а држвним апаратом и друштвеним системом спровођено, морало је да, по природи ствари, изазове српски револт. То је тачно прогнозирао фратар Иван Фрањо Јукић када је још 1848. године записао: „Ако се икада у Босни раја за оружије прихвати, то ће најприје у Крајини, будући да је овдје највише притјешњена, а цар јој не може помоћи, како сад околности стоје.“

Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.

Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.

Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…

pop karan поп Каран

На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:

Бјеж’те Турци зарана,

Ето попа Карана!

И он носи сабљу змију

Бјеж’те Турци у Азију!

Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.

Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.

Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.

Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…

101 вође устанка 1875-1878

Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.

Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.

Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.

(Скрећени текст преузет из монографије „Прекаја – парохија у Босанској Крајини (1878-2008), Радована Пилиповића, Бања Лука – Босански Петровац, стр 15-24)

ПРВИ ПОЗНАТИ СРПСКИ ВИТЕЗ КОЈИ ЈЕ САХРАЊЕН ПОД СТЕЋКОМ

0000359560_l_0_8iw8zx

Стећци – у народу познати као мраморје, биљези, каменови, грчка и влашка гробља, итд. – представљају камене надгробне споменике под којима су сахрањивани Срби, а извориште ове врсте гробова у средњем вијеку јесте област Требиња. Клесање стећака односно мраморова, почело је крајем XI и почетком XII вијека.  Под стећцима Срби су сахрањивани и у доба турске окупације, па и крајем XIX вијека, а нека од тих старих гробаља остала су активна до данас. Што се тиче облика мраморова, они могу бити у облику плоче, сандука, саркофага, чамца, стубова и крста. Највише некропола са стећцима налази се на простору данашње источне Херцеговине.

Већина стећака (мраморова) нема никаквих натписа на себи, а поготово их немају споменици настали у ранијим периодима њиховог клесања. Први стећак са натписом на себи јесте споменик требињског жупана Грдеше (Грда) који је умро између 1151. и 1178. године, пронађен у средњовјековној некрополи у Полицама код Требиња. Жупан Грдеша био је један од важнијих српских великаша и витезова у XII вијеку, али о њему немамо много сачуваних података.

У повељи рашког жупана Десе из 1151. године, којом је даровао острво Мљет манастиру св. Марије од Пулсана на брду Гаргано у Апулији, жупан Грдеша (iupanus Gerdessa) се спомиње међу свједоцима који својим потписом гарантују извршење Десиног поклона. Послије овога, током другог похода византијског цара Манојла Комнина на Рашку, Грдеша је био у у српској војсци, како пише византијски писац Јован Кинам, „веома“ угледна личност.

На стећку жупана Грдеше пише да је умро за вријеме „великог кнеза Михаила“. Овај кнез идентификован је као последњи дукљански кнез Михаило који је владао до 1189. године. Тако се подударило да име једног од најстарије познатих српских витезова и његов гробни натпис, буду најстарији пронађени натпис на стећку. Ово је показало да су Срби прилично рано почели да се покопавају под стећцима, да су они били у употреби међу српским православним становништвом, а не како су многи тврдили, почев од аустро-угарске пропаганде па преко разних историчара све до данас, да су под њима сахрањивани богумили.

Борис Радаковић

ИСТОРИЈА ДАБРО-БОСАНСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

преузимање Дабро-босански “Источник”

Дабарску епархију са сједиштем у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму, основао је Свети Сава 1220. године. Подаци о дабарским епископима су доста оскудни. Најпотпуније податке о њима дао је шумадијски епископ Сава у дјелу „Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека“.

До сада се зна за сљедеће дабарске епископе: Христофор, Јоаникије, Методије, Никола I, Јован I, Спиридон, Исаија I, Јован II, Јован III, Исаија II, Гаврило, Јован IV, Никола II и Никола III.

Данас се не може поуздано утврдити када је Дабарска епархија уздигнута на ранг митрополије. Можда се то догодило 1346. када је проглашена Српска патријаршија, а можда и много касније.

Падом српских земаља под турску власт у 15. вијеку, почело је и ширење јурисдикције Охридске архиепископије на епархије Пећке патријаршије. Покушаји смедеревског митрополита Павла, тридесетих година 16. вијека, да обнови Пећку патријаршију завршили су се неуспјехом. Његов рад је осуђен на Архијерејском сабору 1532. године. Сабору је председавао охридски архиепископ Прохор, а у раду сабора учествовао је босански митрополит Марко. Иако пропао, покушај смедеревског митрополита Павла био је од великог значаја. Турцима је јасно стављено до знања да се српско свештенство не мири са губљењем црквене самосталности. С друге стране, при Порти се дошло до увјерења да би успостављање нормалног стања у Пећкој патријаршији утицало на мирољубив став српског народа према турским властима, што би користило учвршћивању власти и даљим освајањима. У таквим околностима дошло је 1557. до обнављања Пећке патријаршије. За првог патријарха изабран је Макарије Соколовић (1557—1571).

Јурисдикција обновљене Пећке патријаршије простирала се на све српске земље под Турцима. Скоро цијели српски народ дошао је тада под власт Пећке патријаршије. Успостављајући редовно стање у Патријаршији, патријарх Макарије је извео нову организацију Цркве. Босна и Далмација, осим зворничке области, гдје је постојала епископија, дошле су под духовну власт дабарског, односно дабробосанског митрополита. Никодим Милаш пише да за „далматинске Србе није постављен засебан епископ, него да су они подређени били дабробосанском митрополиту, који је у то доба имао своје сједиште у манастиру Рмњу, и који је вршио над далматинском црквом власт као егзарх пећког српског патријарха”. Митрополит је имао свог замјеника у Далмацији у лицу игумана манастира Крке.

Митрополити дабробосански

Први дабарски архијереј послије обнављања Пећке патријаршије био је Варлам (око 1557). Столовао је у манастиру Бањи. Око 1573. помиње се дабробосански митрополит Симеон, за кога се зна захваљујући једном његовом писму на коме се потписао као „митрополит дабробосански, зворнички, клишки и цијеле Далмације”. Двије године касније помиње се митрополит Јосиф, који је умро 15. маја 1575. у манастиру Бањи. Његов насљедник Гаврило Аврамовић (1575—1588), преноси епископску столицу из манастира Бање у западну Босну, у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Он је 1578, као егзарх пећког патријарха за Далмацију поставио новог игумана манастира Крке. Митрополит Гаврило је заједно са монасима напустио манастир Рмањ и побјегао у Хрватску. Када је то било, не зна се тачно. Послије митрополита Гаврила помиње се митрополит Петроније (1578—1589), који је управљао Дабробосанском епархијом из манастира Бање. И послије њега много митрополита ће сједити у манастиру Бањи. Митрополит Аксентије је управљао Дабробосанском епархијом од 1589. до 1601. године. Из сачуваних записа о њему види се да је био књигољубац и приложник манастира. За митрополита Теодора дознајемо из једног записа на књизи коју је писао монах Данило у манастиру Липље. Име овог митрополита се помиње и у запису на панегирику у манастиру Беочину. Био је дабробосански митрополит од 1601. до 1619. године. Године 1620. у запису на кивоту манастира Ораховице помиње се митрополит дабарски Макарије. Није познато колико је дуго био на катедри дабробосанских митрополита. Послије митрополита Макарија у неколико записа помиње се босански митрополит Исаија, који је највјероватније био митрополит од 1627. до 1635. године. Ко је наследио митрополита Исаију не зна се. Манојло Грбић у књизи „Карловачко владичанство“, књ. I, помиње босанског митрополита Гаврила (Предојевића), који је 1638. са ђаконом Савом Станисављевићем прешао из манастира Рмња у Хрватску и настанио се у манастиру Марчи. Из поменутог дела епископа шумадијског Саве дознајемо за митрополита босанског Исаију II (1640—1655). Затим следе: Лонгин (1656—1666), Христофор (1666—1681), Атанасије Љубојевић (1681—1688), Висарион II (1690—1708). Митрополит Висарион је после Сеобе Срба 1693. пренео седиште епархије у Сарајево. У Сарајеву су столовали: Исаија III (1708—1709), Мојсије Петровић (1709—1713), Мелентије Умиљеновић (1713—1740), Гаврило Михић Михаиловић (1741—1752), Пајсије Лазаревић (1752—1759), Василије Јовановић Бркић (1760—1763), Дионисије (1763) и Серафим (1766—1767).

Грци — дабробосански митрополити

Дуго се мислило да је Дионисије био посљедњи Србин митрополит дабробосански прије доласка Грка (фанариота). Сматрало се да је први Грк на катедри дабробосанских митрополита био митрополит Серафим, са још неколико грчких архијереја, потписник молбе упућене пећком патријарху Калинику II, да се Пећка патријаршија угаси и потчини Цариградској. Међутим, Светозар Душанић је доказивао да је митрополит Серафим био Србин и да је устоличен прије септембра 1766. године. Према томе, митрополит Серафим је био посљедњи Србин дабробосански митрополит, а митрополит Данило, његов наследник, био је први Грк на том положају.

Митрополит Данило се помиње као дабробосански митрополит 1769. године. Није познато колико се дуго задржао на овој катедри. Послије митрополита Данила помиње се митрополит Кирило, који је добио од султана берат 24. маја 1776. године. У овом берату су уписана мјеста која су улазила у састав Дабробосанске митрополије. То су: Високо, Травник, Јајце, Језеро, Лијевно, Гламоч, Вакуф, Стари Мајдан, Маглај, Сребреница, Вишеград, Нова Варош „са свима селима и међама”. Митрополит Кирило је добровољно уступио мјесто своме насљеднику Пајсију, коме је берат издат 29. марта 1780. године. У берату за митрополита Пајсија пише да је вриједан, да добро познаје вјерске обреде и народне обичаје, да је вјешт да чува рају и обавља њене послове и да је изабран од патријарха са епископским збором. Њему се приписују заслуге за оправку сарајевске цркве настрадале у пожару. Митрополита Пајсија је наследио Калиник коме је издат берат 13. новембра 1802. године. У његово вријеме је избио Први српски устанак, који је имао великог одјека и међу Србима у Босни. Из једног фермана упућеног сарајевском кадији, 5. фебруара 1808, дознајемо да је митрополит Калиник био у Цариграду ради неких послова и да му је, на молбу патријарха и Светог синода, за насљедника одређен зворнички митрополит Евгеније. Како су подаци о овоме архијереју оскудни, може бити да је он замјењивао митрополита Калиника само за вријеме његовог боравка у Цариграду.

У вријеме митрополита Калиника у Босни се појавио Венедикт Краљевић, који је скупљао милостињу за синајске калуђере. Краљевићу је пошло за руком да поткупи секретара митрополита Калиника, који је фалсификовао патријархову грамату издату за посвећење у епископско достојанство протосинђела Антима. У грамати је избрисано име протосинђела Антима и унијето име Венедикта Краљевића. Послије тога је митрополит Калиник са митрополитима призренским и херцеговачким 1806. хиротонисао Краљевића давши му титулу епископа кратовског. Митрополит Калиник је уступио управу дабробосанске митрополије Краљевићу за 4.500 гроша и повукао се у Цариград. Међутим, Краљевић није дуго остао у Босни. Пошто је радио на подизању устанка, побјегао је из Босне у Славонију.

Од Краљевићевог напуштања Босне па до 1816, катедра дабробосанских митрополита је била упражњена. Исте године 25. октобра султан је издао берат новом митрополиту Венијамину. Управљао је митрополијом до смрти оставивши лијепу успомену о себи. По мишљењу једног броја историчара, митрополит Венијамин је умро 1834. године. Међутим, из једне листине цариградског патријарха, издате маја мјесеца 1835, видимо да је митрополит Венијамин био још у животу. Вјероватно је умро 1835. године. Према томе, берат новом сарајевском митрополиту Амвросију није, како се тврдило, могао бити издат 10. октобра 1834, већ послије маја 1835. године.

Митрополит Амвросије рођен је 1791. у Еносу, Румелија. На катедри дабробосанских митрополита био је од 1835. до 1841. године. Остао је у успомени као добар епископ, чувао је паству и штитио је од насиља. Због тога је дошао у сукоб са турским властима, па је уклоњен са митрополитског трона. На његово мјесто Цариградска патријаршија поставила је 1841. дотадашњег митрополита самоковског Игњатија. Посљедњи помен о митрополиту Игњатију датира из 1851, када је за игумана манастира Гомионице поставио јеромонаха Дионисија. Наследио га је Прокопије. Био је пет година на катедри дабробосанских митрополита — од 1851. до 1856. године. Због сукоба са Сарајевском црквеном општином око проширења цркве, Цариградска патријаршија га је повукла. За новог митрополита је постављен Дионисије (1856—1860). Остао је у лијепој успомени по напорима на просветном и културном уздизању своје пастве.

Први помен о Дионисијевом наследнику Игњатију II је из новембра 1860. године. Он се те године потписао, са осталим архијерејима Светог синода у Цариграду, на посланици патријарха Јоакима II упућеној вјернима Дабарске епархије, у којој се од њих захтијева да подигну своме митрополиту Генадију двор, како би му омогућили да стално борави међу њима. За име митрополита Игњатија II везано је отварање Бањалучке богословије 1866. године. За издржавање школе дао је велики прилог у износу од 1.000 цесарских дуката. Умро је 1868. у Бањој Луци.

Послије смрти митрополита Игњатија II за митрополита дабробосанског је постављен митрополит зворничко-тузлански Дионисије II (Илијевић) 1868—1871. године. Због неспоразума са Сарајевском црквеном општином уклоњен је са свога положаја. По жељи епархиота Зворничко-тузланске епархије поново се вратио у Тузлу. После премјештања митрополита Дионисија у Тузлу, Цариградска патријаршија је за митрополита дабробосанског поставила дотадашњег митрополита зворничко-тузланског Пајсија. На епархији је остао двије године. Умро је 1874. године.

Посљедњи митрополит Грк у Сарајеву био је Антим (1874—1880). У његово вријеме, одлуком Берлинског конгреса (1878), Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину. Тако је Босна и Херцеговина добила новог господара — умјесто Турске Аустроугарску. Иако је дошло до промјене господара, Босна и Херцеговина је и даље остала под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На основу конвенције склопљене између Аустроугарске и Цариградске патријаршије 1880, митрополит Антим је уступио своје мјесто Сави Косановићу, првом Србину митрополиту дабробосанском послије више од сто година.

Митрополија дабробосанска (од 1880)

Митрополит Сава Косановић је управљао Дабробосанском митрополијом од 1881. до 1885, када је под притиском власти поднио оставку. За његовог насљедника је изабран Георгије Николајевић (1885—1896). Иако је изабран за митрополита у поодмаклим годинама, био је веома активан. Остао је упамћен као велики народни добротвор. Послије смрти митрополита Георгија за дабробосанског митрополита је изабран дотадашњи митрополит зворничко-тузлански Николај Мандић (1896—1907). За вријеме митрополита Мандића дошло је до промјене границе дабробосанске митрополије. Села Коњичког котара издвојена су од Дабробосанске митрополије и припојена Захумско-херцеговачкој митрополији, а од Захумско-херцеговачке је узето Рудо и припојено Дабробосанској митрополији. На молбу митрополита Мандића, цариградски патријарх Константин са Светим синодом 1899. године од дијелова Дабробосанске митрополије основао је четврту митрополију у Босни и Херцеговини — Бањалучко-бихаћку. Мандић је умро у 67. години. За његовог насљедника је изабран бањалучко-бихаћки митрополит Евгеније Летица (1908—1920). На трону сарајевских митрополита био је у вријеме Првог свјетског рата, у коме је Српска црква много пострадала. Повукао се у мировину 4. августа 1920. године. Исте године васпостављена је Српска патријаршија, а за дабробосанског митрополита је изабран митрополит захумско-херцеговачки Петар Зимоњић (1920—1941). За његово вријеме изведена је организација и уједначавање законодавства Српске православне цркве. Закон о Српској православној цркви донијет је 1929, а Црквени устав 1931. године. Новим Уставом извршена је нова арондација епархија. Од Дабробосанске епархије издвојени су ливањски и гламочки срез и припојени Далматинској, а јајачки и мркоњићградски припојени су Бањалучкој епархији. Дабробосанска епархија је добила од Захумско-херцеговачке фочански и чајнички срез; од Рашко-призренске прибојски, нововарошки и милешевски; од Пећке пљеваљски.

Од доношења новог Устава није прошло ни десет година а дошла је несрећна 1941 — Други свјетски рат. Епархије Српске православне цркве у Босни и Херцеговини су се нашле у Независној Држави Хрватској. Одмах по преузимању власти усташе су почеле беспримјерну хајку на Србе. У овом времену нечувених страдања убијен је 1941. митрополит Петар. Из дабробосанске епархије убијено је у току рата 27 свештеника. До новог устоличења дабробосанском епархијом је администрирао епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. У то вријеме, 1947, од Дабробосанске епархије издвојени су срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски и припојени новооснованој Будимљанско-полимској епархији. Епархија је коначно попуњена 1951. године. За митрополита је изабран Нектарије Круљ (1951—1966). Пет година по његовом избору укинута је Будимљанско-полимска епархија, а срезови: пљеваљски, нововарошки, прибојски и пријепољски враћени су Дабробосанској епархији. Митрополит Нектарије је умро 1966. године. За новог митрополита је изабран епископ захумско-херцеговачки Владислав Митровић (1967—1992). Пензионисан је 1992. због болести. Исте године Свети архијерејски сабор је обновио Будимљанско-полимску епархију под називом Епархија милешевска. У састав епархије ушли су дијелови Епархије дабробосанске, који су од 1947. до 1956. припадали Будимљанско-полимској епархији. На истом Сабору за дабробосанског митрополита изабран је епископ далматински Николај Мрђа.

У посљедњем рату од 1991. до 1995, Дабробосанска митрополија је много пострадала. Порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, док су три парохијска дома оштећена. Због ратних дејстава митрополит Николај је привремено пренио сједиште епархије из Сарајева у Соколац.

(Чланак преузет са Википедије)

КРАТАК ПРЕГЛЕД ЦРКВЕНЕ ПРОШЛОСТИ  НА ПОДРУЧЈУ ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

Написао: Радован Пилиповић

zvornicko-tuzlanska

Епархија зворничко-тузланска је значајна организациона јединица Српске православне цркве на простору данашње Републике Српске, односно Босне и Херцеговине. Она има своју древну и садржајношћу богату прошлост,  те знаменит пређени историјски пут. Јурисдикција и духовни утицај ове Епархије, која је прије само једног вијека имала и ранг митрополије, простире се на подручја и крајеве сјевероисточне и источне Босне, односно Републике Српске. Заједно са митрополијом дабробосанском и епархијом захумско-херцеговачком, епархија зворничко-тузланска, према времену у коме је устројена и њеном организационом поријеклу, потиче из средњег вијека. Дакле, ова епархија је свакако старија од епохе турске владавине на поменутим географским пространствима. Упркос трагичним временима ратовања, периодичним распонима са учесталим мученичким страдањима и другим пратећим недаћама, ипак има драгосјених сачуваних историјских извора и релевантне историографске литературе о црквеној и народној прошлости епархије зворничко-тузланске.

Епархија зворничко-тузланска додирује се са границама јурисдикција митрополије дабробосанске на југу, епархије бањалучке на западу, затим са епархијама славонском и сремском на сјеверу и епархијама шабачком и жичком на истоку. Данас има већи територијални опсег од онога који је био крајем XIX вијека; наиме, тада су крајеви око Дервенте, затим Теслића, Маглаја, Власенице и Сребренице били подложни дабробосанском митрополиту.

Светосавски почеци

На основу одређеног броја расположивих извора из раног средњег вијека, области и подручја која спадају јурисдикцијски у простор Епархије зворничко-тузланске рачунају се у корпус земаља насељених Србима. Византијски цар Константин Порфирогенит (+ 959) у свом дјелу „О управљању државом“ смјешта град Салинес у „покрштену Србију“, а то је свакако данашња Тузла. Поред града Салинес (старосрпски: Соли, турски: Тузла) у „покрштеној Србији“ се налазе још и градови Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дресник и Лесник. Ови топоними нису у науци лоцирани,  нити тачно убицирани, али за два града, која су такође поменута код византијског цара, а то су Котор и Десник, за које још каже да су у „области Босне“, могло би се претпостави да је ријеч о мјесту Которско код Добоја и данашњем граду Тешањ. За византијске и латинске писце раног средњег вијека Босна је удиона област једне шире српске географије. Најпрецизније је та мисао изречена код Јована Кинама који, описујући ратни поход цара Манојла I Комнина (1143-1180), вели за цара да „кад стиже близу Саве, одатле заокрену према другој ријеци по имену Дрина која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије“.

Такође, „Барски родослов“, односно „Љетопис Попа Дукљанина“, набраја земље насељене Србима, па каже да се Загорје (Србија) дијели управо на Босну и на Рашку од којих је једна на левој, а друга са десне обале ријеке Дрине. „Србију, пак, која се зове и Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна од велике ријеке Дрине простире  према западу до планине Pina [Борова Планина]; њу назва и Босном; а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку… њу назва Рашком“.

Источно хришћанство, односно православље „српског типа“ које је институцијски било учвршћено у држави Немањиних потомака утврђивао је на просторима између ријека Босне, Саве и Дрине краљ Стефан Драгутин (1276-1316). Познате су његове родбинске и династичке везе са угарским дворем, са краљем Ладиславом од кога је добио на управу Срем, дијелове данашње Славоније, али и, како су то забиљежили млађи српски наративни извори (Троношки родослов): „от теста (таста) јего, а такожде и част Босније, придобите им, а прочеје царства оставив Милутину“. По „Троношцу“ Драгутин је подигао Рачу украј Дрине, те манастир Папраћу и манастир Ловницу (који је добио име по краљевим ловиштима), а затим и манастир Тамну (Тавну) „у зворничкој нахији“.

Са друге стране, документарни извори потврђују постојање православне црквене организације на простору данашње сјевероисточне Босне, заправо у оним крајевима у којима се осјећала  власт српског краља Стефана Драгутина. На документу којим је склопљен предбрачни уговор између Драгутиновог сина Владислава и Констанце, кћерке Михаила Морозинија, изасланици српске краљевске стране (краља Драгутина, краљице Катарине и краљевог сина Владислава) били су Вито Бобаљевић и „босански Епископ Василије“ који се 1293. године потписао „Ја Василије, Божијом милошћу Епископ босански, дужник и слуга краља Стефана“ (Io Basilio, per la Dio grazia vescovo Bassinense, vasallo e servitor del re Stefano).

Позитивна клима за развој православља у средњовјековној босанској држави била је и владавина краља Стефана Твртка (1377-1391) који је преносио и чувао немањићке државне традиције. Крунисан је 1377. године у манастиру Милешеви „у земљи родитеља и прародитеља“, односно „на гробу Св. Саве“ и то двоструком круном („сугубим вијенцем“) Србије и Босне, којим се означава везаност за културне и политиче домете Немањине династије.

О организацији православне митроплије зворничке зна се нешто више од првих деценија XV вијека. Наиме, тада је српски деспот Стефан Лазаревић загосподарио дијеловима данашње Источне Босне (1413-1427), односно Подрињем и сусједним крајевима, важним и рудним ресурсима богатим областима. Новембра мјесеца 1415. године Дубровчани пишу деспоту деспоту Стефану Лазаревићу и његовом сребреничком војводи Богдану, као и тамошњем Митрополиту у вези са разрјешењем једног трговачког спора. На жалост, име овог митроплита није нам сачувано нити познато. Из ових времена потиче и натпис, пронађен у Трњачкој, између Јање и Богутова Села, на коме на крају јасно читљиво стоји: „А тој писа Гојчин поп“, што говори о постојању ниже јерархије митроплије зворничке. Такође, јрдан Митрополит се помиње и 1488. године.

Борба за светосавски континуитет

Пад средњовјековних српских земаља под османску власт: Србије 1459., Босне 1463., Херцеговине 1481. и Црне Горе 1496. године повлачио је за собом и постепено гашење организације Српске цркве. Посљедњи српски патријарх био је Арсеније II (1457?-1463?). Али, српска државотворна идеја, као ни борба за аутокефалну Српску Цркву нису јењавале. Напротив, манифестација њене снаге већ се очитује у дјелатности смедеревског митрополита Павла са којим је на истом пољу изгарао и митроплит зворнички у првој половини XVI вијека.

Малобројни сачувани извори са почетка XVI вијека свједоче и о процесу исламизације, о замаху тог процеса и његовој дубини. Видимо да су ”коријени” конвертита на ислам слабашни и генерацијски сагледиви. У турско-османском рукопису који датира из 1585. године специјално се говори о исламизацији Босне и Херцеговине. Нарочито је занимљив одјељак о Меших-паши који је „у договору са угледним старцима уредио да из сваког села бар неко прими муслиманско име (само, али не и ислам) те да им се због тога опрости џизја. Тако су многи једноставно своја имена превели на турски: Живко је постао Јахја, Вук Курт, а Гвозден Тимур. Тиме је и џизја укинута, а на баштине је одредио један дукат“.

Хришћанско православно становништво било је још увијек апсолутно многобројније у односу на исламизиране почетком XVI вијека. О томе нам свједоче први детаљни пописи за зворнички санџак. У сребреничкој нахији је било 59 муслиманских и 174 хришћанских кућа, у Горњој Тузли 149 муслиманских, а хришћанских 549 кућа, у До(л)њој Тузли 147 муслиманских и 873 хришћанских кућа. Затим у нахији Зворник 45 муслиманских, а хришћанских 144 куће, у Спречи 15 муслиманских, а хришћанских 22, у нахији Сребреник 35 муслиманских, а 40 хришћанских, у нахији Сапна 68 муслиманских, а хришћанских 111, у нахији Теочак (Телчак) 33 муслиманске, а хришћанских 106, у нахији Смолућа 35 муслиманских, а хришћанских 68. Ово је довољно да се стекне увид у демографску пропорцију на равни конфесионалних односа тог времена

У Обновљеној Пећкој Патријаршији (1557-1766)

Обнова Српске Патријаршије са сједиштем у Пећи 1557. године и легализовање њеног положаја у оквиру Османског Царства дали су подстрека вјерском животу, развоју парохија и монашких обитељи на читавом етничком пространству српског православног народа. Први зворнички Епископ у обновљеној Пећкој патријаршији који се помиње у XVI вијеку био је владика Павле, а његово архијерејско служење везује се за деценије око 1561. године.

Монашки живот се развија, манастири се обнављају и све гране црквене умјетности (дуборез, фрескопис, иконопис) доживљавају свој процват. Монаси манастира Папраће 1561. године одлазе у Русију гдје добијају милостињу и финансијску подршку. Овој монашкој обитељи руски цареви Теодор Јовановић (1592) и Василије Ивановић (1607) издају повеље о даровима. У манастиру Озрену је од 1592. године појачана дјелатност преписивања богослужбених књига, а исто се дешава и у манастиру Ловница.

Административне линије по којима је била уређена Османска Царевина која је захватила српске земље биле су принцип подјела и одређења јурисдикцијских области Пећке Патријаршије. Епархија, односно Митрополија зворничка је у XVI и XVII вијеку духовно окупљала православне који су насељавали Зворнички санџак, а ријеч је о областима (кадилуцима) Сребреница, Зворник, Бјељина, Соли и Грачаница, односно  територији између ријека Босне и Саве, а затим Спрече и Мајевице планине. Такође, треба додати да се Зворнички санџак простирао и на крајеве на десној обали Дрине, а то су Сокол, Рађевина, Јадар и Мачва.

Један домаћи епистоларни приручник који је настао у вријеме српског патријарха Максима Скопљанца 1656. године говори о начину адресирања писама тадашњим српским епископима, али је важан извор и за територијално одређење граница односних епархија. Тамо се вели „А сице на Зворник. Смереније моје пишет ва богоспасајемују епархију зворничку и ва кадилук Соли и ва град Шабац и Бељино и Грачаницу и Лозницу и Соко и Сребреницу и Сасе и Крупањ са васеми жупами и сели и оправданијем тех предел, првеје митрополиту тоје области“.

Дефтер црквене канцеларије турског султана у коме су били уписани приходи од појединих црквених области, наиме износ који се плаћао држави приликом попуњавања одређене епархије, свједочи о економској снази појединих крајева, а за нас је битан јер говори о црквеном устројству на простору Зворничког санџака. Документа турске државне администрације говоре како су православни на простору зворничког санџака имали чак тројицу владика средином XVII вијека: Пајсије (држао Шабац и Семберију), Лонгин (Сокол и Сребреницу) и Стефан (унутрашњост Зворничког санџака према Солима, тј. Тузли), тачније временски лоцирано у периоду 1640-1655. године. „Монах Пајсије“ је био задужен за „ђауре кадилука Шабац и Зворник“ и „обичај пешкеша“ је био 10 дуката. „Монах Макарије“ је држао „Митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“, а његов пешкеш је износио 3600 акчи. Како је „речени Макарије умро, на његово место дошао је монах Лонгин“ и тај пешкеш је за попуњавање катедре био и плаћен. На крају се наводи и „ставка Стефана, владике ђаура области Сокола и Сребрнице и Зворника и њихово подручје“ коју је на основу старог берата у истом износу од 3600 акчи у име епископије платио Раде Бостанџија.

Домаћи извор који нам таксативно набраја поглаваре Зворничке митрополије јесте „Сопоћански поменик“ и у њему се наводе нека имена црквених великодостојника који су били духовни пастири православних Срба тадашње зворничке епархије. Али, и савремени записи говоре о људима који су вршили епископску службу, а то су: Георгије, Теодосије (око 1601), Гаврило (помиње се као „владика“, да се преставио према запису од 11. јануара 1627. који се чува у Цетињском манастиру) и Константин (око 1629).

Према „Сопоћанском поменику“ реконструисани слијед зворничких владика био би сљедећи: 1. Георгије, 2. Теодосије, 3. Авксентије, 4. Лука, 5. Пајсије, 6. Макарије, 7. Тимотеј, 8. Венијамин, 9. Евстратије, 10. Лонгин, 11. Леонтије, 12. Исаије. Донекле се може доћи до времена у коме су ови духовни пастири били активни: Теодосије се помиње у запису из 1602 године,  а да се дотичним помеником служило до друге половине XVII вијека веома је извјесно, јер Макарије, шести по реду у Сопоћанском поменику, треба да буде „монах Макарије“ који је држао „митрополију ђаура Сокола и Сребренице и њено подручје у Зворничком санџаку“. У овом слиједу се не наводи „зворнички кир“ Герасим, владика који је био у Сечују и учествовао у хиротонији Данила Петровића за митрополита цетињског 1700.

У првој половини и средином XVIII вијека, све до укидања Пећке Патријаршије 1766. године, зворничком митрополијом управљали су сусједни архијереји са катедри Митрополије дабробосанске и Епархија ужичко-ариљске и ваљевске. Свједочанство такве црквене управе јесте документ од 8. јуна 1723. године, синђелија свештенику Томи Протићу на парохију власеничку, на коме се дабробосански и сарајевски митрополит Мелетије Умиљеновић или Миленковић (1713-1740) потписао као „Божијеју милостију православни Митрополит и већил зворнички и власенички и проч. санџака зворничкаго“.

Даље, имамо свједочанстава да се ужички митрополит Алексије Андрејевић 1737. године, назива и митрополитом „зворничким“ („Божију милостију архијереј ужички и зворнички Алексиј рукоју“). На још једном мјесту, послије Сеобе, у Фрушкој Гори се потписује: „смирени архијереј ахилијски и зворнички кир Алексиј Андрејевич“. Касније је прешао на Епархију костајнику.

Занимљиво је да се у натпису на спољном западном зиду манастира Благовештења у Овчару 19. октобра 1737. године помиње „Митрополит ариљски и зворнички Стефан“, који је практично „наслиједио“ Алексија Андрејевића. Касније су администратори Зворничке митрополије били Гаврило (Михић) Михајловић (1741-1752) и Пајсије Лазаревић (1752-1759), Митрополити сарајевски и дабробосански.

Ако се изближе погледа синђелија Мелентија Умиљеновића у којој је употребљен османски појам већил, што у црквеној терминологији према аналогији има само значење администратор, закључујемо да се не ради о стапању Зворничке митрополије и њеном каноничко-правном територијалном гашењу. Додуше, придавање епитета „зворнички“ епископима у Западној Србији (манастир Св. Ахилија, ужички крај) говори о посебном црквеном уређењу епархија Пећке Патријаршије, с обзиром на то да се у грчким изворима крајем XVIII вијека помиње епархија „Зворника, Сокола и нахије ужичке“.

У оквиру Цариградске Патријаршије – вијек фанариота

Период владика из Цариграда, тачније из Фанара (сједишта Цариградске патријаршије) по којем их наша историографија назива фанариотима  обиљежена је, с једне стране, њиховим несналажањем са Српским народом, али врло важним доприносом на пољу просвјете и јачања црквене организације у зворничкој митрополији, с друге стране.

Први епископ фанариот који је управљао зворничком митрополијом био је Митрополит Григорије (1767-1773), али је након шест година отишао у кесаро-кападокијску митрополију. За њега се прича да је био родом Атињанин.

Њега је наслиједио митрополит Герасим, који је усљед ратних прилика и аустријско-турског рата 1788-1791. године био принуђен да пребјегне у Срем, али се у изворима не помиње послије 1804. године. Претпоставља се да се тада упокојио, али се засигурно није враћао у Босну или на територију Турског царства, с обзиром на то да је у очима Турака био компромитован због подршке хришћанским напорима за ослобођењем.

Нису сви митроплити фанариоти митрополије зворничке из овог периода били Грци по рођењу. Тако је Јоаникије (1804-1807) био Србин из Херцеговине. У његово вријеме народни прваци из Источне Босне, конкретно духовници манастира Тавне и околине, одржавају преписку са Јаковом Ненадовићем и Луком Лазаревићем и другим Карађорђевим војводама и разматрају могућност преношења устанка на лијеву обалу ријеке Дрине. „Благородни господару Јакове, ево поздрав од нас од ове стране, од Зворника, зворничке наије и од осталије наија од свега народа… перво игуман Мојсеј, друго поп Јевто из Локања и протопоп Димитрија и поп Ристо из Бадњице и Рувим калуђер и сви свештеници од народа осталога, кнезова и кметова, ево Ристо Јакић из села Липовца, Симо Миличевић од Злога Села, поп Стеван од села Тобута буљубаша, и осталије што смо у договору били, све је устало и мало и велико и старо и нејако све се радује да се душманином поћера за вјеру и закон“…

Иза митрополита Јоаникија долазе митроплити: Евгеније (1807-1808), Гаврило ”хроми” (1808-1837), Кирил (1837-1848). Митрополит Агатангел је један од најмаркатнијих архијереја на катедри зворничких митрополита овог периода. Пренио је столицу Епархије из Зворника у Тузлу 1852. године. Одмах је предузео кораке ка изградњи зграде Митрополије у којој би било мјеста не само за администрацију, већ и за богомољу и народну школу. Због умијешаности у буни проте Стевана Аврамовића из Орашја 1858. морао је да напусти митроплију. Отишао је далеко на исток и постао митрополит ефески и члан Св. синода Цариградске патријаршије.

Затим слиједе: Дионисије I (1861), Дионисије II (1865-1868), Пајсије (1868-1873) и други пут: Дионисије Илијевић (1873-1891).

Побуњене српске територије у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године на подручју данашње епархије зворничко-тузланске биле су посавске планине Вучјак и Требава и планина Мајевица. Одреде у Вучјаку је предводио свештеник Благоје Џабић, син Павла Џабића, а око Мајевице је био активан свештеник Цвијетин Мићић, који је погинуо код Бјељине 3. јула 1876. године.

Црквени живот

Све до реформи сераскера Омер-паше Латаса 1850. године, познатијег као „гуја“ или „ђаурпаша“, на територији Босне и Херцеговине православни Срби нису смјели подизати своје цркве и богомоље на видним мјестима и од чврстог материјала. Пашин програм реформи био је укоријењен у општим токовима планиране модернизације Османског царства, али је дјелимично у његовом опхођењу према православнима било и онога од старе вјере православне којој је раније припадао као исламизовани Србин, на крштењу Михаило – Мићо Латас, родом из Јање Горе код Плашког.

Прије тога материјални оквири богослужбеног живота православних били су веома скромни и омеђени наметнутим стијешњеним друштвеним околностима. Постојале су „ћелије“, односно „чадори“ који су се постављали на нарочито одређена зборна (саборна) мјеста, тзв. „молитвишта“. Савремени описи свједоче да су то биле покретне цркве, односно платно које се пребацивало у виду шаторског крила преко дрвеног склопа,  што је требало да заштити свештеника, затим антиминс и часне дарове од евенуалне елементарне непогоде. Занимљиво да на неким сачуваним књигама штампаним у првој половини XIX вијека имамо записе који свједоче управо о припадности таквим покретним богомољама. Такав је случај са Служебником из Црквине код Шамца штампаним 1838. године на коме стоји: „Ова књига ћелије Црквинске“. На исто вријеме се односи и запис „Сија књига ћелије градачке“ из 1845 године који стоји на Јеванђељу штампаном у првој половини XIX вијека. Многи фанатизовани муслимани су настојали да ометају богослужење и при овако скромним материјалним оквирима вјерског живота својих православних комшија. На тужење свештенства, конкретно у Црквини, султан је 1847. године издао ферман, насловљен на босанског валију Мехмед Тахир-пашу, којим се допушта слобода „да се у кућама митрополита и свештеног сталежа може – не дижући превише гласа – еванђеље читати; надаље, да им се не може и не смије – ако се није дизао превише глас и правила бука – под изликом: ви сте на скривеном мјесту у соби вашег стана литургију и еванђеље читали, кандила вјешали и свијеће палили, столице постављали, слике вјешали и застор метали, тамјан палили и кадионицом махали – од стране валија, заповједника нити осталих чиновника моје велике државе, вршењу њихових вјерских обреда сметати, поготову кршећи шеријатске прописе“…

За овакве богомоље народ сјевероисточне Босне је сплео читав низ предања, о томе како оне прелијећу, нестају, како прелазе преко брда, плове низ ријеке, итд. Једноставно, призори који су настајали из чињенице да су те богомоље биле покретне подстицале су народно стваралаштво да плете легендарна казивања.

Темељни документ који је свједочио исправност постављања дотичног свештеника на неку парохију била је синђелија. У њој је Епископ укратко објаснио подобност кандидата, дајући препоруку становницима одређене парохије да издражавају свога духовника. Једна од старијих познатих јесте синђелија свештеника Томе Протића издата у Власеници 8. јуна 1723. године. Зна се за свештеника Симеона Јовановића из предјела градачачког да је имао синђелију од митрополита зворничког Герасима за парохију црквинску, а доцније и милошевачку. Синђелија није имала неку строгу дипломатичку форму, садржавала је име Епископа, рукоположеног свештеника, мјесто у коју се додјељује на службу.

Просвјета и школство

О српским школама као училиштима у модерном смислу те ријечи који кумулише наставни план и програм, учитеља, учионицу и часове може да се пише и говори тек од прве половине XIX вијека. Манастири зворничко-тузланске митроплије као духовни центри православља имали су важну улогу у прошлости српског народа. У манастирима су се описмењавали дјечаци, који су се потом опредјељивали једни за монаштво, други, опет,  за парохијску  свештеничку службу, а трећи, опет за учитељску службу. Почетком друге половине XIX вијека у манастиру Тавна је био активан учитељ Јосиф Поповић. Зна се да је око 1853. године Министарство просвјете Кнежевине Србије слало уџбенике за манаситр Папраћу. У манастиру око 1870. дјецу подучава учитељ Вук Орић.

Тешањ је био српски трговачки, културни и просвјетни центар још од прве половине XVIII вијека. Неки обрасци просвејтног рада постојали су тамо и привлачили су Србе из околине (Озрена, сјеверне Босне, Посавине, долине Спрече, итд). Сачувао се запис који нам говори о старијем школском „систему“, али и о учешћу дјевојака у њему. „Писа ученик, дјевојка Тарса, шћер Јована Атанасића из Тешња касабе“. Тарса (или Перса) се школовала захваљујући подршци и старању богатог оца.

У Зворнику је српска школа јако активна у првој половини XIX вијека. Тамо је учитељ Живко Марковић који се 1818-1819. потписује као  као „учитељ зворничке вароши“ или као „наставник јуности во училишту јуности зворничкој и окрестним странам“. Из истог времена датирају школе  у Бјељини, Бродцу, Стрмници код Власенице (у Бирчу), Кладњу, Грачаници, Модричи, Градачцу, Врањаку, Дугом Пољу…

Живко Црногорчевић пише у својим мемоарима и оставља нам слику типичног училишта средином XIX вијека: „Учили смо у једној приземној кући поред које је била друга соба која је служила за богомољу. У соби гдје смо учили бијаху иза пећи долафи на којима је учитељ спавао. Соба је била асуром застрта, по којој смо ми прекрштених ногу сједили, па књиге пред собом на поду држали и тако учили“.

У Тешњу је учитељ Стево Петрановић (1835-1913), родом из Дрниша у Далмацији, помијерао границе културног рада и дјеловања своје струке. Наиме, он је 1865. године организовао прву позоришну представу у Босни и Херцеговини која је приказана у подруму православне богомоље, а у питању су били комади: Шилерови „Разбојници“ и Хебелова „Јудита“.

Епископи „фанариоти“ бринули су се за просвјећивање повјерене им пастве. Архивска грађа коју је објављивао Светозар Душанић свједочи о активности дабробосанских Митрополита Дионисија I (1856-1860), Игнатија II (1860-1868) и Митрополита зворничког Агатангела (1848-1861) на пољу организовања школа, набавке књига и тежњи за образовањем народа. У писму (синђелији) о рукоположењу свештеника Марка Лукића 17. јуна 1852. године за пароха у Босанској Бијелој Митрополит Агатангел прописује свештенику и одређене учитељске дужности, односно да се код њега уче дјеца и то „не само из вашег села, него и из других села да долазе дјеца да уче, то је моја највиша жеља, да ваша дјеца у сокаку не скитају“.

Уређење црквених прилика за вријеме

аустро-угарске власти  (1878-1918)

Аустро-Угарска је према одредбама Берлинског конгреса 1878. године извршила окупацију територија Босне и Херцеговине, како би коначно уредила друштвене прилике и увела у ове „провинције“ европску цивилизацију. Аустроугарска политка према православној цркви водила је рачуна о највишим државним интересима, а то су успостављање православне јерархије лојалне круни и контрола црквеног дјеловања према српском националном питању. Напуштене су првобитне идеје да се Босна и Херцеговина потчини јурисдикцији Карловачке митрополије што је за Србе било најприродније. Напротив, бечки двор је направио Конкордат са Цариградском патријаршијом о будућем избору и постављању епископата (1881). Природни развој ствари био је такав да су епископе Јелине (фанариоте) смјењивали кандидати за епископске чинове из домаће средине. Последњи епископ који је директно постављен од стране цариградског патријарха и Синода  на једну катедру у Босни и Херцеговини и који је био представник старог црквеног кадра био је Дионисије II Илијевић, Митрополит зворничко-тузлански. Земаљска влада за Босну и Херцеговину је успела да смијени дабробосанског Митрополита Антима 1880. и године 1888. Митрополита херцеговачког Игњатија. На те катедре су дошли Срби – Леонтије Радуловић и Саво Косановић. Дионисије Илијевић је до краја остао лојалан патријарашком трону у Цариграду, смијењен је тек пошто се против њега исконструисала афера око штампања богослужбених књига и држава добро побринула да га се отараси године 1891. Али, на његовој страни биле су симпатије народа због много тога учињеног са његове стране на пољу црквено-богослужбеног и просвјетног живота.

Земаљска влада је избацила архимандрита Александра Симића, који је искориштен као персонално оруђе против митрополита Дионисија. Био је администратор Епархије од маја 1891. до јуна 1892. године. Окружницом од 6. јуна 1891. године је обавијестио православне вјернике како преузима управу над Зворничком митрополијом у Доњој Тузли. Био је архимандрит манастира Тавне и на добром гласу као борац за српска национална права 1876. године, али је држава убрзо одустала у комбинаторици са њим око попуњавања катедре Зворничко-тузланске митрополије.

Архијереји који су до краја аустроугарске владавине били на катедри митрополита зворничко-тузланских поријеклом су били из крајева који су традиоционално припадали  Карловачкој митрополији, тј. имале високо развијени црквени живот, а тако и могућност за богословско образовање. Након митрополита Дионисија II о црквеној управи се брину Николај Мандић, ујак Николе Тесле (1892-1896; + 1907) из Лике, затим Григорије Живковић (1896-1909) са Баније и Иларион Радонић  (1910-1921, + 1929) из Бачке.

Српска црквено-школска општина тузланска била је један од стубова у покрету Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просветну аутономију. Наиме, тамошњи представници трговачког сталежа, поносни на своја економска достигнућа још за „турског вакта“, нису пристајали на спољашњу редукцију права која се односе на управљање, учествовање и одлучивање у погледу црквених и школских потреба. Ослањајући се формалано на канонско право православне цркве, нова власт је жељела да преко високе јерархије контролише национална осјећања ширих слојева становништва.  Аустроугарска власт је настојала да све српске црквене општине у Босни и Херцеговини подвргне своме надзору, да строго контролише њихов рад, затим се мијешала у избор учитеља и свештеника, забрањивала је отварање школа, ново подизање и поправку цркава. Срби су то схватали као директно угрожавање оне самоуправе коју су још имали у времену турске владавине.

Наравно да је расположење нижег свештенства било антиаустријско. Тако је управитељ манастира Озрен, настојатељ и парох у Озрену, Илија Инђић, „родом из села Милошевца, котар Градачац“, године 1894. прецртао пјесму у част благодарења за дуговјеку владавину Франца Јосифа I и свуда гдје је било потребно стављао скраћеницу „А I“ која би се односила на Александра Обреновића, краља Србије.

Епархија зворничко-тузланска

у „брзом“ и карастрофалном  XX вијеку

Рат Аустро-Угарске против Србије 1914. прерастао је убрзо у сукоб свјетских размјера. Због атентата у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914.године гњев аустроугарских власти према Србима, прије свега у Босни и Херцеговини и Српској православној Цркви био је велики, нарочито према зворничко-тузланској епархији јер су  завјереници дан уочи атентата законачили у Источној Босни (у Тобуту).  Од посљедица репресалија, интернација и прогона у току Првог свјетског рата из Митрополије зворничко-тузланске пострадало је 18 свештеника. Размјере њихова мучеништва понајбоље исказује студија случаја Петра Лазаревића, свештеника из Козлука који је објешен у Војном затвору у Тузли 24. августа 1914. године. Када су му поставили конопац око грла, а прије него што ће му избити ослонац под ногама пред сабраним народом, који је био доведен и приморан да гледа његово погубљење ускликнуо је: „Живила Србија која нас ослобађа!“ У овој Митроплији аустроугарска власт је примјењивала експерименте насиља над српским етничким корпусом (злогласни Добојски логор и планирана етничка брана и баријера уз Дрину која би се направила пошто се раселе Срби).

Послије премјештања (1922) владике Илариона Радонића на вршачку катедру епархија зворничко-тузланска је била неколико година без архијереја. Њоме су администрирали епископи из сусједних епархија. Тек је 29. октобра 1928. године за зворничко-тузланског епископа изабран Нектарије Круљ дотадашњи епископ захумско-рашки са сједиштем у Никшићу. Владика Нектарије Круљ био је добар организатор, градитељ богомоља и духовни вођа Богомољачког покрета који је био снажан у епархији зворничко-тузланској, Нектарије Круљ је био и велики неимар. Статистика за период 1920-1941  годину која се више од 95% односи на његов архијерејски стаж нам саопштава да је у Епархији зворничко-тузланској саграђено 29 нових, а обновљено 17 старих храмова, да је саграђено 13 и обновљене 4 капеле, да је обновљено 3 манастира и 3 манастирска конака, да су саграђена 3 нова звоника, а да је подигнуто 30 и обновљено 7 парохијских домова. Протјеран са катедре од стране усташа у априлу 1941, Епископ Нектарије је радио на прикупљању документације о усташким злочинима 1941-1945. године.

Епархија зворничко-тузланска је за вријеме (1941-1945) постојања усташке Независне Државе Хрватске доживљавала прави голготски и мученички пут. Подаци које је званично сакупио Свети архијерејски синод 1947. године, а који су плод истраживачког рада његове Комисје која је прикупљала податке о страдању Срба у окупираним крајевима сумирају се у сљедећим бројкама. На територији Епархије зворничко-тузланске у Другом свјетском рату укупно су убијена 44 свештеника, од којих су Нијемци убили четворицу, хрватске усташе 27, партизани 12, а један је страдао од четника. Из Епархије је на територију Недићеве Србије избјегао 61 свештеник од укупно 599 који су нашли у њој уточиште из свих 15 окупираних епархија. У извештају спремљеном за Сабор 1947. године остало је забиљежено: „Народ је у Зворничко-тузланској епархији, нарочито у источним крајевима, много страдао, села су попаљена, куће порушене; може се путовати по читав сат, а да се на путу нико не сретне и не види. Свештенство је у овој епархији јако проређено… Потпуно су срушене три цркве, а многе су оштећене и оскрнављене, црквене одежде, утвари и књиге уништене; неки парохијски домови попаљени, неки порушени, неки оштећени. Манастирски конаци су попаљени или толико оштећени, да се без темељне поправке у њима неће моћи становати“.

Обрачун власти Независне Државе Хрватске са Српском православном црквом, њеном организацијом, свештенством, инфраструктуром храмова отпочео је са прогоном елемената препознатљивости православне културе. Прва је на удару била ћирилица као српско национално писмо. Сачувао се докумет о њеном службеном укидању у тузланској регији. У прогонима Срба у НДХ значајан дио римакатоличког свештенства узео је активног учешћа, ако не као директни починилац, оно барем као његов идејни spiritus movens. Драгутин Камбер, жупник у Добоју је обиљежио „светосавље“ као животну снагу српског народа, а интензитет побуне у августу 1941. године, која се проширила од Маглаја до Подновља (у дужини од 60 км) као наслијеђе ратничких традиција српског народа, па у писму Павелићу каже „Генерално узевши не смије се борбеност српског духа потцијењивати“…

О геноциду над српским народом сјеверне, сјевероисточне и источне Босне има података из перспективе жртава, а на основу избјегличких извјештаја који се чувају у Архиви Св. архијерејског синода Српске православне цркве. Велики број избјеглица у току друге половине 1941. и прве половине 1942. године дао је писмена свједочанства Комисији Св. арх. синода која је прикупљала податке о страдању Срба у Независној Држави Хрватској. Међутим, има података и са становишта починилаца злочина. Тако је из јесени 1942. сачуван списак од 92 „гркоисточњака“ из Винске (најмлађи Раде Панић од 5 мјесеци), списак за депортацију у сабирни логор Јасеновац 137 људи из Велике Бруснице (најмлађи учесник те поворке смрти било је „једно некрштено дијете од 4 дана“), затим из Доњег Клакара 148 „гркоисточњака“, тј. Срба (најмлађа Мара Бардак са 4 мјесеца животне доби), па 319 из Мале и Велике Бруснице (најмлађи је био Сретко Радовановић из Мале Бруснице од 4 мјесеца) и 298 из Горњег Клакара (најмлађе је било „једно дијете без имена од 2 мјесеца). На овим списковима су уписана имена и презимена читавих породица које су одређене за смјештај у „сабирном логору Јасеновац“, а то је значило сигурну смрт.

О начину на који су страдали неки од свештеника нека послужи опис сљедећих људских судбина: свештенику Јовану Књажеву, иако је био Рус емигрант, усташе су одсјекли главу и на коцу проносили кроз насељено мјесто. У првом таласу усташког насиља над Србима у љето 1941. године било је ужасних примјера примјењене и спровођене србофобије. Тако су у Дрињачи над једним буретом клали православне Србе и у њему скупљали људску крв. Псеудорелигиозне покретаче оваквих злочиначких акција не би било исувише тешко пронаћи, а насиље над Србима је попримало ужасне психопатолошке облике. Ипак, било је ријетких, али величанствених примјера човјечности и братског саосјећања. Тузлански муфтија Мухамед Курт је спријечио рушење Цркве Успења Пресвете Богородице у Тузли 1943. године која датира из XIX вијека.

Епископ Лонгин Томић, изабран је за Епископа зворничко-тузланског на засједању Св. архијерејског сабора маја 1955. године, а устоличен је у Саборном храму у Тузли 18. септембра исте године. Епископ Лонгин је дошао на опустошену Епархију, али је успио све да обнови: манастире, храмове, филијалне храмове (капеле), да обнови свештенство, свештеномонаштво и да ”поврати народу дух.”  За његове епископске службе на простору епархије зворничко-тузланске подигнуто је 30 нових храмова, 10 капела, 4 храма су послије њега остала у изградњи, 37 нових парохијских домова, а 7 парохијских домова су остала у изградњи. Епископ Лонгин Томић упокојио се  25. августа 1977. године, а Епархијом је, до избора новог владике и њеног редовног попуњавања, администрирао епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић.

Епископа Лонгина Томића на катедри епископа зворничко-тузланских наслиједио је епископ Василије Качавенда који је овом историјском и знаменитом  епархијом управљао од 1977. до 2013. године када је из здравствених разлога поднио оставку на дужност епархијског архијереја, а Свети архијерејски сабор исту прихватио  на свом редовном засједањеу маја мјесеца 2013.године.

За вријеме епископа Василија Качавенде епархија је услијед ратних дешавања 1992-1995. године много пострадала, нарочито тузланско подручје и Подриње. Из истих разлога је и административно сједиште епископа из Тузле премјештено у Бјељину гдје је подигнут резиденцијални центар епископа зворничко-тузланског.  Подигнуто је и обновљено на десетине нових, девастираних, попаљених и порушених храмова, манастира и парохијских домова.

Одлуком Светог архијерејског сабора од 1. јуна 2013. године епископ зворничко-тузлански је Његово преосвештенство г. Хризостом (Јевић), досадашњи епископ бихаћко-петровачки.

(Текст у цјелини преузет са сајта: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/index.php/2013-06-18-08-06-58/istorijat-eparhije-zvornicko-tuzlanske )

ИСТОРИЈА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

Ikona Eparhija ZHiP

Захумље, Хумска земља и Хум су називи под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине. Већ у првој половини VII вијека српска племена, која су била међу најјачим словенским формацијама, населила су ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства и била насељена илирско-романским становништвом. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у IX вијеку говори о архонтији Захумљана и о градовима “у земљи Захумљана”. А поп Дукљанин из Бара у XII вијеку говори о Хумској земљи, док ће термин Захумље употријебити само једном, и то у вези са епископском дијецезом. Као “Захлмие” овај крај ће се поменути у повељама Стефана Првовенчаног и његових синова краља Владислава и краља Уроша, а једанпут и у запису из времена краља Стефана Дечанског (1321-1331). Из овога се може закључити да се назив Захумље почео губити још у XII и током XIII вијека, а касније повремено навођење може се схватити као употреба по инерцији. Тај назив ће користити и папска канцеларија све до 1252. године.

До XII вијека званични назив земље био Захумље, а назив Хумска земља први пут се среће у повељи великог жупана Стефана Немање Сплићанима (око 1190-1192), у којој им дозвољава, између осталог, да слободно излазе у његову и сина му Растка Хумску земљу. Хумска земља се помиње и у интитулацији Стефана Првовенчаног Богородичином манастиру на Мљету, као и у повељи протераног краља Радослава Дубровчанима, од 4. фебруара 1234. године. У Лимској повељи, краљ Урош I око 1253. потврђује посједе Богородичиној цркви, између осталог, и у Хумској земљи, а на крају се потписује и као краљ Захумља.Интересантно је да се отприлике у исто вријеме када Захумље замјењује Хумска земља и назив Дукље замјењује називом Зета.

Када је већи дио Хумске земље прешао у руке босанског бана Стјепана II Котроманића (1326), титула босанског владара је обогаћена и Хумском земљом као саставним дијелом, и тако је остало све до нестанка босанске државе. Већ 1333. године Стјепан II Котромањић је бан “Босни, Усори и Соли и господин Хумској земљи”. И касније босански владари у својим титулама увијек користе назив Хумска земља, никада Захумље. И у дубровачкој архивској грађи најчешће се употребљава облик terra de Chelmo , али ту се доста често срећу и имена Chelmum и Chelmo , што одговара нашем облику Хум. То значи да се на терену, у залеђу оновременог Дубровника, облик Хум употребљавао међу локалним становништвом.

Нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину XV вијека, кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче – Херцеговина. Саме Косаче су потискивале значајније представнике хумске властеле, а тиме су на извјестан начин, посредно, потискивале и хумско име. То се посебно одразило на просторе источно од долине Неретве. Због тога се у XV вијеку назив Хумска земља најчешће везује за територије западно од Неретве и за хумску великашку породицу Радивојевића-Влатковића, која је ту имала посједе.

Долазак Турака је био пресудан за процес нестајања хумског имена, јер су они прихватили назив Херцеговина (у ствари, најприје Земља Херцегова) за све области којима је владао херцег Стефан Вукчић. Тако је по доласку и учвршћивању Турака на овом простору назив Хумска земља потпуно ишчезао из употребе, а ова територија се уклопила у шири географски и историјски појам Херцеговине, која као појам управо у то вријеме настаје, а очуваће се до данас.

На овој територији, својим главним дијелом, налази се Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, гдје су хришћанство проповиједали још у 1. вијеку Св. Апостол Павле и Тит (Рим. 5,19; 2Тим, 4,10) и апостолски ученици. Срби су по досељењу на ове просторе православне византијске Травуније, Захумља и Неретве, примали хришћанство од VII до IX вијека и коначно сви крштени јеванђељским радом Светих Словенских Седмочисленика, Кирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. Тако су Срби ушли у наслијеђе древне Апостолске-Светоотачке Цркве Христове, која је у то вријеме била јединствена.

Срби су све до Светога Саве припадали постојећим Епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска Црква као аутокефална Архиепископија организована самостално, тада је Епископија Хумска (касније као Митрополија, звана још Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска) основана 1219. године од стране Светога Саве, Архиепископа свих српских и приморских земаља. Тада је Свети Сава у скоро згаженој од Крсташа Византији, изборио и издејствовао осамостаљење и аутокефално црквено организовање простора на којима су живјели, и до тада православни, Срби. Онда је он као први Архиепископ за ове Српске и Приморске земље, које носи и у својој архиепископској титули, организовао овдје двије Епископије: Зетску, са сједиштем на Превлаци у Боки, и Хумску са сједиштем у Стону.

Хумска епископија је захватала крајеве који и данас припадају овој епископској дијецези, а раније и шире просторе: од Неретвљанских острва на Јадранском мору до ријеке Лима, то јест: цио слив ријеке Неретве, слив ријеке Требишњице, Пиве, Таре, горње Дрине, горње Мораче, па све до средњег Лима. Границе су јој биле: од Боке до мора и острва до Неретвљанске Крајине (до Биокова), и одатле преко Дувна (гдје је некада имала манастир Лабостин код цркве у Рашћанима, па преко Прозора и Зец-планине до Иван-седла изнад Коњица, и одатле огранцима Бјелашнице, Височице и Трескавице, преко Зеленгоре и Волујка до Дурмитора и Сињајевине, и до Пљеваља, Пријепоља и Бјелог Поља, па одатле на Колашин, манастир Морачу и Никшић (без Зете и Бјелопавлића), и онда преко Грахова и Орјена и старе жупе Драчевице до мора, тј. до Херцег Новог, Конавала и Дубровника.

Први Хумски епископ био је Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (син Стефана Првовенчаног, чије је свјетовно име било Предислав) до 1264. године, Јевстатије (око 1300. године), Јован (око 1305. године) и Данило (1316–1324), потоњи архиепископ. У његово вријеме је босански бан, искористивши сукоб око престола између Стефана Дечанског и Константина, заузео Хум, те је Данило избјегао и основао сједиште Епархије у манастиру Светог Петра (највероватније онај на Лиму, задужбини Немањиног брата Мирослава). Данилов насљедник био је епископ Стефан.

Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, манастир Милешева постаје сједиште епископа за Хум и Босну. Од XV вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив “херцега од Светог Саве”, а Хум име Херцеговина, и ова је Епархија названа Херцеговачком. Прије пада Херцеговине под Турке, знамо за два Хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. године крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. године.

Послије пада Херцеговине, сједиште Епархије се помијерало, те се коначно усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња. Из тога времена познати су ови Захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508–1513) и Висарион – обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573–1585), Висарион (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605–1611).

Прилике које су ускоро услиједиле учиниле су да се ова Епархија подијели на два дијела: на Требињску Епархију и на Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачком или Петровском, по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини XVII века Турци претворили Петров манастир у џамију, сједиште ове Епархије помијерало се према Тари и пxреко ње у Никшић, стари Оногошт.

Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових Епархија, које су се у XVIII веку, после Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су Херцеговачки или Требињски архијереји: Симеон (1615–1630), Свети Василије Острошки (1639–1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије, који је 1649. године премјештен у Петровску, или Милешевску Епархију. И касније су поједини епископи ових двају Епархија управљали објема Епархијама. Од Захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена, познати су: Лонгин (1615-1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. године и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651–1671), Симеон Љубибратић (1671-1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења знамо имена ових Херцеговачких епископа: Филотеј (1741-1741) и Аксентије II (1751-1760). Разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште се премијешта у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова Епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон Епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766-1772), Ананије (1772-1802), Јеремија (1803-1815), Јосиф (1816-1835), Прокопије (1838-1848), поново Јосиф (1848-1854), Григорије (1855-1860), Прокопије (1864-1875) и Игњатије (1875-1888).

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878), Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске Цркве у Босни и Херцеговини. У састав Епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу Епархије, већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело Епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889–1903) и Петар Зимоњић (1903–1920).

Уједињењем Српске Цркве (1920) и доношењем црквеног устава (1931), Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне Цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од овог уједињења Цркве, Захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926–1931), Симеон Станковић (1932–1934), Тихон Радовановић (1934–1939), Николај Јовановић (1940–1943), Лонгин Томић (1951–1955) и Владислав Митровић (1955–1991). На Светом архијерејском сабору 1992. године, за Захумско-херцеговачког и приморског епископа изабран је др Атанасије (Јевтић), а 1999. епископ Григорије (Дурић).

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи, чије се сједиште стално помијерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару, одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата 1941–1945, на подручју Епархије захумско-хецеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У рату (1991–1995), Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале, порушено је 36 цркава, а знатно је остећено 28. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Епархијска резиденција у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској Православној Цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873. године, био је један од највећих храмова у Српској Цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. године, гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово монументално здање претворено је у гомилу камења. Стара црква Рођења Пресвете Богородице из XVI вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Епископски двор из XIX вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. године, бачена бомба на Саборни храм у Дубровник.

(Текст у цјелини преузет са:  http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2 )

ИСТОРИЈАТ БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ

image001 Територија данашње Епархије бањалучке у прошлости је улазила у састав Епархије дабарске односно Митрополије дабро-босанске са сједиштем у манастиру Св. Николе у Бањи, а од 1693. г. у Сарајеву . Дабро-босанска митрополија је територијално спадала у ред највећих епархија Пећке патријаршије (са 233 парохије и 481.000 душа) и њено сјеверо-западно подручје у погледу духовног стварања било је запостављено због удаљености епископског сједишта. Увиђали су то добро и дабро-босански митрополити, па су неки од њих у XВИ вијеку дуже времена управљали овом епархијом из манастира Рмња. Решење ове насушне потребе живота Цркве у сјеверо-западној Босни дочекало је освит XX вијека и тек уласком Аустро-Угарске као окупационе силе (1878. г.) створене су реалне прилике за озбиљно размишљање о оснивању нове епархије за шире подручје Бање Луке и Бихаћа.

eparhija

Овај важан посао пао је у удио еминентном и агилном архијереју митрополиту дабро-босанском Николају (Мандићу) који је он као и многе друге послове своје епархије врло успјешно обавио. Слушајући глас свештенства, народних првака и вјерника са терена, а консултујући се са митрополитима захумско-херцеговачким и зворничко-тузланским као и са представницима грађанске власти, он је 31. марта 1899. г. поднио представку васељенском патријарху Константину (под чију јурисдикцију је ово подручје подпадало од укидања Пећке патријаршије 1766. до 1920. год. када је поново васпостављена Српска патријаршија) у којој га моли за оснивање нове Бањалучко-бихаћке епархије. Разлози за оснивање нове Епархије били су очигледни. “Пошто се дакле, света митрополија босанска, … као што је црква дознала из извјештаја њезина каноналног архијереја, у таквим незгодама, у погледу духовне управе тамошњег православног народа, налази, јер због великог броја житељства вароши села, једно од другог и од митрополитског сједишта предјелно врло удаљених, и тако растресених, да их надлежни Архипастир није у стању да обиђе, нити лично да походи, него долазећи у поједине предјеле вароши и мјеста и немогавши ту остати, колико је нужно за посјету своје пастве, мора брзо да је оставља и да иде у друге још удаљеније крајеве, чиме само узгредно своје стадо похађа и само га летимично прегледа, премда би Архипастиру требало, да код свога стада што дуже остане, да га духовно поучи и посавјетује, лијечећи његове душевне болести, чему се хоће времена и пажња и дуго из непосредне близине његовање. С тога дакле – пошто је о том синодално расправљало и пошто је узет у обзир извјештај у Христу љубљеног брата и саслужитеља наше Смирености Преосвештеног митрополита босанског Господина Николаја од 31. марта т.г. (1899.) којим моли, да се по могућности ова потешкоћа уклони и исправи, сам драговољно пристајући предлажући, да се ова растресена (пространа) и житељством многобројна епархија босанска раздијели на двије једнаке, управо једна од друге независне црквене области са суразмјерним опсегом и бројем становништва, с обзиром на природни положај и географске границе, нашли смо за потребно, да се то стање ствари сходно побољша…” Како видимо из наведеног текста Васељенска патријаршија поред исказивања бриге о духовном старању за добро вјерујућег народа у свему настоји сачувати освештано канонско правило сагласности и добровољности надлежног Архијереја на подјелу подручне му Епархије. Овај принцип се посебно наглашава иако је надлежни Архијереј у овом случају митрополит дабро-босански Николај Мандић, лично био подносилац извјештаја о стању своје епархије и молио њену подјелу оснивањем нове Бањалучко-бихаћке епархије. Канонски услови за оснивање нове епархије били су у потпуности испуњени и Васељенски патријарх Константин са Синодом, својим декретом Бр. 30/3 ”У години Спаситеља, хиљаду осам стотина деведесет и деветој мјесеца јула, индикта XII” , могао је стварну потребу и давнашњу жељу свештенства и народа привести у дјело на корист Цркве и опште задовољство. У цитираној одлуци поред осталог стоји: ”Пошто смо дакле о томе расправљали, нашли смо, да је за побољшаље тог стања једини начин тај, да се ова црквена област раздијели у два црквено-самостална и самоуправна округа, т.ј. у двије свете Митрополије и епархије, на име Дабро-босанску, која ће и на даље задржати своје митрполитско достојанство са редом који заузима у синтагматиону и нову, данашњом синодалном одлуком основану Митрополију Бањалучко-бихаћку…” . Бањалучко-бихаћка епархија основана је као Митрополија по вјековној традицији Васељенске патријаршије по којој су сви епархијски архијереји аутоматски митрополити, а епархије митрополије. Даље се у одлуци Васељенског патријарха одређује сједиште нове епархије као и протопрезвитерати који улазе у њен састав, па се каже: ”…наређујемо, да овој новој Митрополији, сједиште каноничног Митрополита буде варош Бањалука… нова Митрополија састојаће се из сљедећих тринаест округа, или протопрозвитерата, и то: из бањалучког, которварошког, дервентског, прњаворског, бос. градишког, тешањског, бос. костајничког, бихаћког, приједорског, кључког, бос. петровачког, и старомајданског или санскомостског, који броје у свему 134 парохије, са становништвом од преко 280.000 душа” . За митрополита новоосноване Бањалучко-бихаћке митрополије од Светог синода васељенске патријаршије изабран је ” најпреподобнији Архимандрит господин Евгеније (Летица), који је до сада вршио службу у Темишвару… који има својства и способности за Архијерејско достојанство, наиме: доба, црквене науке и добро владање и који познаје добро речену Епархију…” . Оснивање нове епархије и избор новог митрополита, по тадашњем правилу, потврдио је аустријски цар Франц Јосип I. Новоизабрани архимандрит Евгеније Летица, по упутству Васељенског патријарха хиротонисан је у скромном храму Св. Тројице у Бањој Луци 30. децембра 1900. г. од стране високопреосвећених митрополита: дабробосанског Николаја, захумско-херцеговачког Серафима и зворничко-тузланског Григорија. Био је то историјски чин од далекосежне важности за живот наше Цркве на овим просторима, остварење давнашњих жеља и потреба свештенства и православног народа Бањалучке и Бихаћке регије. Посвједочило је то огромно мноштво одушевљеног народа у храму и на бањалучким улицама иако је владало врло хладно зимско вријеме. Нови митрополит произнио је своју приступну бесједу која је одисала колико благодарношћу богу и претпостављеним црквеним и грађанским властима на избору на овај високи црквени положај, толико и бригом и сазнањем о величини задатка који пред њим стоји. У цијелој бесједи ипак зрачи хришћански оптимизам и нада ”што да стрепим у души и зашто да зебем у срцу ја при помисли на тешкоће задаће преузетог високог архијерејског достојанства, кад знам добро да сам само Божијом милошћу и благодаћу ја ово што данас јесaм … да ухо божије није отежало, и да неби могло чути и саслучати молитава мојих за помоћ Његову … да је Он наклољен онима, који се у Њега тврдо уздају, да је Он у невољи и недоумици њихов помагач … да Он даје свима, који од њега моле шта им треба … да је Господ добар и да нам даје снаге у данима туге и жалости наше, да све бриге наше треба бацити на њега јер се Он брине за нас!?” Нови митрополит у новооснованој Бањалучко-бихаћкој епархији морао је у свему кренути испочетка. Какво је било стање у овој Епархији лако је видјети из следећих података: од 134 парохије 22 нису имале својих парохијских нити филијалних цркава, а чак 112 парохија није имало парохијских домова, свештеници су становали или у изнајмљеним или у властитим кућама. Десет година касније, добар познавалац прилика у овој Епархији је констатовао ”да многе парохије имају сасвим трошне парохијске цркве, неке их немају никако, а већина њих немају својих парохисјких станова у нарави … да четрдесет и четири парохије ове епархије немају никакве основне школе, што значи, да је још и данас 125.000 прaвославних Срба сасвим лишено и основног школовања”. Ништа боље стање није било ни у митрополитском сједишту Бањој Луци, те се констатује ”… да митрополит дијецезан нема не само придворске капеле, него ни катедралне цркве. Ова мјесна без плана и несолидно од слабог материјала подугнута парохијска црква склона је паду, те тако за кратко вријеме митрополит ове у земљи највише црквене области неће имати гдје ни свете литургије служити. Кад оваквог стања ствари, а при том још при неурађеним и незнатним митрополитским беривима о каквом придворном свештенству не може бити ни говора.” Како владичанског двора није било, нови митрополит је отпочео свој рад у за те потребе изнајмљеној кући. Овако стање било је без сумње резултат вишевјековног турског ропства али и чињеница да ни послије одласка Турака није дошла слобода него ропство и нова ”окупација” овога пута од лукавијег и перфиднијег и утолико опаснијег окупатора. Нови окупатор имао је чак ”Друштво за католичење Срба” у Босни и Херцеговини, а митрополит дабробосански Сава (Косановић) је под притиском католичког презелитизма и аустријске окупационе власти, био присиљен да поднесе оставку на свој положај. Митрополит Евгеније рођен је, школован, живио и службовао у крајевима гдје је аустро-угарска нога одавно крочила. Као клирик старе и славне Карловачке митрополије добро је познавао све методе Католичке цркве и аустријске власти у постизању својих циљева. Оно што је уливало наду били су духовни и људски потенцијали ове Епархије. Побожност и приврженост народа својој цркви као и спремност на самопрегор и личну жртву већине свештеника будила је оптимизам. За кратко вријем послије одласка Турака, Црква је успјела да редовно одшколује велики број свештеника и то не само у Рељевској богословији него и у београдској, бањалучкој и задарској, па чак и руским духовним академијама у Москви и Кијеву као и на Богословском факултету у Черновицама. Епархија је у овом времену (1901) имала 27 свештеничких кандидата од чега пет кандидата богословља руских духовних академија, а на школовању само у Рељевској богословији шк. 1900/1901. год. налазило се 25 богослова. Само једна трећина старијих свештеника на парохијама 9 из турског периода) нередовно су и приватно школовани, док их је 79 имало редовно и потпуно богословско образовање. биле су то снаге са којима се са сигурним поуздањем могло рачунати. Оптимистички тон приступне бесједе новог митрополита одржавао је стварно стање његова духа: наду у Бога и лично самопоуздање засновано на повјерењу у свештенство и побожни народ. Зато је за њега затечено стање Епархије прије било подстрек за самопожртвовање и акцију него што је уливало страх. Трећи дан послије устоличења митрополити Евгеније шаље циркуларну посланицу упућену ”…Свему пречасном и часном свештенству оба реда као и богољубазној духовној пастви својој…” у којој призивајући благослов Божији на њих извјештава о оснивању нове Бањалучко-бихаћке митрополије, његовом избору за њеног првог архијереја, хиротонији и устоличењу, те их позива: ”Обраћам се стога с овом првом ријечју својом како на Вас пречасна и часна браћо свештеници, теко и на тебе мила духовна паство моја, да ме помогнете сваки са своје стране у тешком и трудном ми послу преузетог звања мога и да ми олакашате тако носити терете узвишене и по вас све спасоносне службе моје!” Даље нови Архипастир подсјећа и свештенике и народ на њихове обавезе ”… јер мени ће посао мога звања бити знатно олакшан и Ваша помоћ биће ми пружена, чим ви сваки на свом мјесту будете вршили тачно и уредно, ревно и савјесно сваки дужности звања свога, на које Вас је призвао Господ…” Свештенству посебно скреће пажњу на њихове пастирске обавезе; важност личног примјера у животу сваког појединца; потребу да се редовно, тачно и уредно обавља св. богослужење; поучава и духовно руководи итд. Посланица је према упутству, прочитана у свим храмовима Епархије. Само десет дана послије устоличења, тражио је нови митрополит, а половином 1901. г. и добио одобрење од Бечког двора за ”устројење из четири члана састојеће конзисторије при српско-православној митрополији бањалучко-бихаћкој…” Ово је био важан корак у организацији нове Епархије која је тек ступила на историјску позорницу. Новоустројена конзисторија одмах је отпочела са радом и донијела више одлука као и расписа упућених ”Свим протопрезвитерским, а путем ових и парохијским звањима”. Расписи третирају различите области дјеловања и рада парохија и свештенства, а прије свега осјећа се тежња унутрашњег уређења зивота на терену епархије, почев од тачног и уредног обављања богослужења, обављања обреда искључиво у храму, вођење ваншколске вјеронауке, (нажалост још већи број парохија није имао никаквих школа) обaвезног уређења свих матичнх случајева у матичне протоколе, тачно обављање административних дужности, појачање црквене дисциплине, посебно у погледу ”дивљих бракова”, пажљиво и тактично поступање код промјене ”вјерозкона” итд. Велико интересовање митрополит Евгеније показао је за рад Рељевске богословије гдје су се припремали свештенички кандидати и за ову епархију, те је 30. априла 1901. г. посјетио овај просветни завод, а 3. априла присуствовао је предавањима из појединих предмета. Нови архипастир желио је кроз непосредни конаткт упознати свештенство и народ, као и опште стање Епархије на терену, те је већ у рано прољеће предузео званичне канонске визитације. За Малу Госпојину митрополит Евгеније посјетио је манастир Гомионицу највећи духовни центар новоустројене Бањалучко-бихаћке епархије. Прве године своје архипастирске службе рукоположио је четири свршена богослова Рељевске богословије и исте упутио на пастирско служење. Исто тако осветио је четири нове парохијске цркве у парохијама: Бистрица приједорска, Маглајани, Ножичко и Слабиња. Ови храмови и данас спадају у ред највећих и најсолидније грађених цркава у Бањалучкој епархији. Исте године митрополит Евгеније је извршио неколико премјештаја парохијских свештеника, што се на овим просторима, раније, врло ријетко догађало, обзиром да су постојале свештеничке породичне лозе, а парохије често биле наследне. Већ на почетку свога рада нови архипастир унио је свежине и широког замаха у животу Епархије бањалучке. Упркос многим потешкоћама Епархија је у сваком погледу узнапредовала. Било је то вријеме општег духовног и националног полета послије петвјековног турског ропства. Српски народ је користио нове могућности које је пружала нова држава. Грађене су цркве и школе, оснивана национална, духовна и културна друштва, по први пут користи се могућност редовног школовања не само у домаћим већ и у европским високим школама. Постепено се формира српски грађански сталеж, економски јача кроз предузетништво, трговину и занатство. Оно што је посебно важно српска породица је стабилна, јака и многобројна. Само за десет година број становника у овој Епархији увећао се природним прираштајем за скоро сто хиљада душа. На црквеном плану увећао се број парохија и готово све су биле редовно попуњене, више није било парохија без храмова, а скоро половина парохија добило је парохијске домове. Високопреосвећени митрополит Евгеније положио је солидан темељ устројства нове Епархије, уредио духовне, канонске и правне односе, завео разумну дисциплину и покушао да среди материјално стање црквених општина и парохисјког свештенства. Предузео је успјешну акцију око подизања владичанског двора у Бањој Луци који и данас спада у ред најљепших и најсолидније грађених у Српској патријаршији. За седам година свог боравка на челу митрополије Бањалучко-бихаћке, основао је десетак нових парохија, рукоположио 34 свештеника, осветио лично или преко окружних протопрезвитера тридесет и седам нових цркава и дао благослов за подизање још десетак парохијских и филијалних храмова. Послије смрти митрополита дабробосанског Николаја (Мандића) Његова Светост архијепископ цариградски, Новога Рима и васељенски патријарх Јоаким својом патријаршиском и синодалном граматом од 7. децембра 1907. год., број 8480, обавијестио је Његово Високопреосвешyенство господина митрополита Евгенија (Летицу), да га је канонски и једногласно изабрао за Митрополита на упражњену столицу архијепископије дабробосанске” . Овај избор потврдио је Бечки двор ”превишњим ријешењем” од 27. децембра 1907. године. Овим је заокружен први и најважнији период живота Бањалучко-бихаћке епархије; њено оснивање, устројство и увођење у бурни ток наше црквене, народне и свјетске историје. За протеклих сто десет година свога постојања на катедри Бањалучке епархије измјенило се шест Епархијских архијереја. С обзиром да се ради о бурном XX вијеку у коме су се догодила два свјетска рата, велике револуције и преврати, дуги хладноратовски период, вријеме владавине и пад комунизма те посткомунистички и транзицијски период као и крвави грађански рат у БиХ, било је тешко и претешко носити бреме Епархијског архијереја на овим просторима. Вјерност Богу, повјереном народу и своме позиву, водила је кроз многа искушења, па чак и плаћала и властитим животом. Само благодарећи помоћи Божијој и изузетној енергији и спремности на жртву, сада већ блаженопочивших, емининтних бањалучких архијереја, ова Епархија успјешно је обавила задану мисију у протеклих сто година свога постојања и са оптимизмом улази у своје друго стољеће и трећи миленијум Цркве Христове Православне. Евгеније, митрополит бањалучко-бихаћки (1900-1908) ЕВГЕНИЈЕ Митрополит Евгеније (у свијету Манојло Летица) рођен је 1858. г. у Плашком. Василије, митрополит бањалучко-бихаћки (1908-1938) василије 2 Митрополит Василије (у свијету Васо Поповић) рођен је у Мајевцу (Дервента) у старој свештеничкој породици 1860. године. Платон, епископ бањалучки (1939-1941) платон 3 Епископ Платон (у свијету Миливоје Јовановић) рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије пјешадијског поручника и мајке Јелке рођ. Соколовић. Др Василије, епископ бањалучки (1947-1961) василије 4 Др Василије (у свијету Тихомир Костић) рођен је 27. новембра 1907. године од оца Лазара и мајке Данице, земљорадника, у Беликом Јовановцу код Пирота. Др Андреј, епископ бањалучки (1961-1980) андреј 5 Епископ Андреј (у свијету Јанко Фрушић) рођен је 5. јула 1916. године у селу Дивошу код Сремске Митровице. Јефрем, епископ бањалучки (1980. до данас) јефрем 6 Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. (Текст и слике без измјене преузете са сајта: http://www.spckv.com/istorijat_eparhije_banjalucke.html )