СРЕДЊОВЈЕКОВНА ЈЕВАНЂЕЉА БОСНЕ И ХУМА

Никопољско јеванђеље

Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никопољско јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Даблину у Ирској. Од рукописа који је дјеломично оштећен сачувано је 147 листова.

Сачувани су почеци сва четири еванђеља са пописом опширних глава, чији се број слаже са бројем глава у осталим јужнословенским четвороеванђељима, изузимајући Матејево еванђеље којем недостаје четврта глава.

На првом листу клечећи анђео као симбол еванђелисте Матеја држи свитак на којем пише “књига рождества”, а на листу 136в над орлом као симболом еванђелиста Јована записано је “образ с(ве)тога нов(а)на”.

Рукопис је преписан са ћирилског изворника који је био близак изворној глагољској матици, а не, како се мисли, непосредно са глагољске матице.

Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста – Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста – анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855. године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,…српштине и у ријечима и у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“

Јеванђеља бана Нинослава и жупана Вукана се подударају:

Ватиканско апраксно еванђеље бана Матије Нинослава, језички и текстуално се подудара са нешто старијим Вукановим, садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко еванђеље босанских крстјана или Зборник крстјанина Хвала. Сви ови рукописи и језиком, уз минимална одступања, и садржајем и кодиколошком формом и целовитом или фрагментарном литургијском подјелом, припадају истој књижевној цјелини као и Гиљфердингов апостол бр.97, или апраксно јеванђеље из збирке Лобанова-Ростовског та које је Ј. Шидак с правом доказао да нису настали у крилу цркве босанске.

Хум са горњим и доњим Подрињемје под јурисдикцијом српске цркве која је у овим областима имала скоро двовековну традицију. Сачуване библијске књиге српске цркве са овог подручја, као Апостол из Гиљфердингове збирке бр.97 или апраксно еванђеље из збирке кнеза Лобанов-Ростовски, писани су у истој редакцијској традицији као и библијске књиге босанских крстјана, што ствара непремостиве тешкоће да се међу њима изврши разграничавање у погледу језика и писма, или према њиховој функционалној намјени.

На фотографији стране из Вукановог јеванђеља.

Хвалов зборник:

У Хваловом зборнику налазе се расправе Јевесевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еутхалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, све византијски писци који нису превођени на западу.

Ово показује да културна повезаност Босне са источним огранком јужнословенске књижевности није битније нарушена променом црквених прилика и организацијом цркве босанских крстјана средином XIII вијека.

Млетачки зборник

Четвороеванђеље у Млетачком зборнику који је писан на пергаменту и хартији уставним типом ћирилице крајем XIV или почетком XV вијека испуњава први дио рукописа (л.1-127), после којег слиједи Апокалипса и непотпун праксапостол са својим пратећимтекстовима. По својој садржајној структури четвороеванђеље припада млађој редакцији старијих јужнословенских четвороеванђеља која поред поделе на Амонијеве и опширне главе са пописом опширних глава пред еванђељима садржи у уводном дијелу Еусебијеву Посланицу Кипријану о хармонији еванђеља са таблицом (л. 1-7), као примера ради, Четвороеванђеље дијака Бунила из XIII вијека или хиландарски рукопис бр. 407.

Текст је писан у два ступца. Утицај живог народног говора видљив је у бројним икавизмима, као примера ради лито, стина, слип, итд, али има и пуно недосљедности јер често исте ријечи пише на разне начине.

Дивошево четвороеванђеље

Написано је првих деценија XIV вијека за наручиоца Дивоша Тихорадића, познатог феудалца из Завршја. Писара четвороеванђеља открива оштећени запис на л. 66v “а Маноило” што значи “(пис)а Маноило”. Ово је једно од првих четвороеванђеља насталих у крилу цркве босанских крстјана. Откривено је 1960. године у цркву Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља.

Рукопис без првог изгубљеног кватериона има 187 листова. Текст почиње са Матејевим еванђељем а завршава се Јовановим. Изворни текст је писан на пергаменту уставним типом ћирилице, а папирни умеци на л. 127, 169, 172, 174, 185 и 186 млађом српском редакцијом.

Текст је у цијелини подјељен на Амонијеве и опширне главе. Фрагментарно је сачувана и литургијска подјела према обрасцима источне цркве. Литургијске ознаке су записане 10 пута у Матејевом, један пут у Марковом, пет пута у Лукином и два пута у Јовановом еванђељу.

Један запис у њему наглшава да је Дивош Тихорадић из Завршја имао и властиту библиотеку.

Литература:

Драгољуб Драгојловић „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад, 1997.

МАНАСТИР ТВРДОШ

Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња.

По народном предању Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелене. Стара црква страдала је у великој најезди Авара који су пустошили Далмацију у 6. стољећу. Постаје задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Цркву је 1510.године живописао дубровачки сликар Вицко Ловров. Наредна два вијека у Тврдошу су столовали херцеговачки митрополити.

Велико оштећење је претрпио 1667. године када је снажни земљотрес задесио Дубровник и Стон. Манастир је након земљотреса обновио Свети Василије, митрополит херцеговачки и чудотворац тврдошки и острошки.

Убрзо затим у турско-млетачком рату Млећани 1694. године манастир дижу у зрак, да се случајно у њему не би Турци утврдили. По разрушењу манастира многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима – сједиште херцеговачких митрополита све до 1777.године када је први фанариотски митрополити пренио сједиште у Мостар.

Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака.

Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Данашња црква је правоугаоне основе са три полукружне апсиде чија ширина одговара ширини бродова добијених постављањем стубаца. Средњи брод је шири и виши. На исту висину подигнут је и трансепт са двосливним кровом који се на сјеверној и јужној страни завршава у равни зидова бочних бродова. На тај начин добијен је крст у кровним масама, а на пресјеку средњег брода и трансепта уздиже се данас полигонално кубе. Припрата са звоником на преслицу је дуга, али упола ужа од наоса.

У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).

У једној прастарој епској народној песми помиње се манастир Тврдош и његови подруми, односно манастирске избе испуњене вином. У тамним временима после пропасти српске средњовековне државе, српски монаси су у манастирима очували клицу српске духовности и културе, па и традицију српског винарства. Исто као и у читавој Европи, уосталом, и у нашем винарству највеће заслуге за преношење знања о узгајању винове лозе и производњи вина припадају монаштву. Многе славне винарске куће Француске, Италије, Шпаније и Немачке настале су на старим манастирским поседима или као настављачи њихове традиције. Бројни су и српски манастири који су винарски углед сачували до данашњих дана: Високи Дечани, Љубостиња, Тврдош.

Монаси су прије петнаестак година ново поглавље у причи о манастирском винарству. Преузели су бригу над виновом лозом у Требињском пољу, гдје су стари засади вранца смјештени на 70 хектара површине и подигли чак 60 хектара младих винограда у Поповом пољу.

Данас се у манастиру Тврдош, са умировљеним Епископом Атанасијем и игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) са монашким братством, старају да уз помоћ Божију и добрих људи, попут легендарног кошаркашког аса Дејана Бодироге, Светињу Тврдошке Богородице још више обнове.

Литература:

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=1930

http://www.klix.ba/vijesti/bih/tvrdos-manastir-koji-prkosi-vremenu-i-iz-kojeg-izlaze-vrhunska-vina/141104015

http://www.zanimljivedestinacije.info/strane-destinacije/319-tajne-i-lepote-manastira-tvrdos-kraj-trebinja.html

Прибислав Симић, „Црквена умјетност“ Београд 2000.године, стр 322.

О ЦРКВИ БОСАНСКОЈ

Иако је територија средњовјековне босанске државе потпала под јурисдикцију римске цркве, ипак су народ и црква у њој задржали обреде и традицију Источне цркве. Због тога је Босна била под притиском Рима и Угара као земља “шизматика и јеретика“. Послије јединствене српске средњовјековне државе, Босна и њени владари јачали су свој положај и ширили своју власт. Поред политичке власти, као гарант самосталности, они су настојали да и цркву у Босни осамостале, тако да су настојали да се одупру утицају како папе у Риму, тако и патријарха у Цариграду.У Рашкој су Неманићи успјели да стекну  поред политичке и црквену самосталност своје цркве. Тако су и владари Босне намјеравали да учине, али пошто нису прихватали ничије мјешање са стране, црква у Босни самостално се развијала, те је тако попримила неке особине које су је разликовале и од Источне и од Западне цркве. Тако је настала “Црква босанска“.

Што се тиче најраније познатих корјена посебне вјерске организације у Босни, можемо узети доба владавине бана Кулина (1180-1204). Папа је, наложио бану Кулину и његовим поданицима да се одрекну шизматичког учења и подчине Риму. Тако је на Билином пољу код Зенице, у присуству папиног изасланика Ивана де Казамариа, дубровачког архиђакона Марина и бана Кулина, потписана абјурација босанских “крстјана“ којом се они одричу “шизме“.Познато је, да се под шизматицима подразумјевају православци, па ово говори да би се могло радити о православцима са својом посебном црквеном организацијом. Многи други извори са запада говоре о “јеретичком“ учењу у средњовјековној Босни.

Овдје треба напоменути и дио биографије Светом Стефану Немањи у којем се спомиње прогањање јеретика, што су и наши многи историчари схватили као пут којим су богумили дошли у Босну и Хум и ту раширили своје учење. Но на какве се то јеретике односе и куд су се они запутили о томе нема ни спомена. Сем тога хришћанство је у то вријеме и у Босни и у Хуму било утврђено па би било тешко очекивати да би бан Кулин а поготово Немањин брат Мирослав другачије поступали са придошлим јеретицима.

Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албирезни одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нису имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива “јединородним” сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica str. 229).

Но босанске повеље углавном имају крст на почетку и редовно ове ријечи: в’ име от’ца и светога духа амин’ или У име оца и сина и светога доуха. Кулин бан издаје Дубровчанима повељу 1189. године, 29. августа на Усјековање, дакле прије него што се одрекао „јереси”, и баш на православни празник! Матеј Нинослав у повељама од 22. марта 1240. г. и 1249. г. (у марту) спомиње: Св. Тројицу, вољу “вишњега нашега Господа Бога Исуса Христа”, св. Богородицу, животворешчи крст, јеванђелије и све свете, заклиње се у име своје и својих Богом, Богородицом и свим светима, да ће се држати свега, што је казао у тим повељама. То се све спомиње и У осталим повељима Матеја Нинослава, кога као и Кулина називају патареном (богумилом), а то су најстарије босанске повеље из оног времена, кад су се, по западним изворима и историцима што их се држе, појавили и завладали У Босни богумили. Али богумили и патарени нијесу тако вјеровали, како се спомиње о вјери у горе наведеним повељама. Очито је, дакле, да ти владаоци као и народ, држећи се такве вјере, нијесу били јеретици. Исто тако и бан Стјепан Котроманић и Твртко (бан Твртко то чини са свом босанском властелом на државном сабору “на. Миљех”) куну се пред ђедовима, гостима и старцима, тј. пред босанском црквом и њеном јерархијом спомињући: св. Тројицу, Богородицу, крст; јеванђелисте, апостоле и 40 мученика; они поштују и мошти као и св. Григорија Чудотворца, осим св. архиђакона Стефана и св. Димитрија, који се славе највише у источној цркви. Све то доказује, да је тако вјеровала и босанска црква у то вријеме, те се ни у чему њена вјера није разликовала од православне, а све су то богумили одбацивали. Није потребно истицати, да су сви краљеви од Твртка И до Томаша (прије његова прелаза у римокатоличку вјеру 1444. г.) припадали “босанској” тј. православној цркви, па и највећи противници православља “босанске цркве”, признају, да су се босански “патарени” у 15. стољећу својом догматиком врло приближили источној цркви.

Хумски кнезови Мирослав, Петар, Толен, Андреј и Радосав (владали су од 1180-1254. г.) бијаху сви православне вјере; то се види из Мирослављева јеванђеља (с многим и коницима) и по његовој задужбини манастиру св. Петра и св. Павла на Лиму, као и по свима повељама тих кнезова из 12. и 13. стољећа, које противници источне цркве ипак називају патаренима или његовим заштитницима. На пр. на повељи кнеза Андреја из 1249. г. спомињу се св. Тројица и 319 св. отаца у Никеји, на крају се налази “крст кнеза Андреја”. (Монумента сербица” стр. 34-35). Кнез Мирослав био је рођени брат Стевана Немање, а зет Кулинов, те се не да ни замислити да би се могао спријатељити с “богомилом” Кулином, кад је његов брат (Немања) гонио богомиле.

А ево каква бјеше вјера босанске властеле: на повељама највећих “патарена” из 15. стољећа: великога босанскога војводе Хрвоја Вукчића и војвода Павла Радиновића, Радослава Павловића и сина му Иваниша налази се у почетку знак крста; у њима се спомињу св. Тројица, јединородни Син Божји, Богородица, апостоли, крст, јеванђеље, Благовијести, Ђурђев дан, 318 св. отаца у Никеји и сви свети.

Велики војвода Сандаљ Хранић и његов синовац херцег Стјепан Вукчић у свом двору држе иконе и мошти, а Херцег Стјепан пред ђедом босанске цркве и осталим њеним свештенством спомиње и куне се: св. Богородицом часним и животворећим крстом, јеванђељем итд. Херцег Стјепан подиже и цркву Св. Георгију у Горажду и оставља у цркви за своју душу 10.000.- дуката, а при састављању његова тестамента бијаху његови укућани: гост Радин и милешевски митрополит Давид, обојица епископи исте вјере и цркве, али са два разна назива (о тој разлици у називима босанских епископа говорићемо послије), јер су били из разних крајева.

Из повеља, дакле, јасно видимо какве су биле босанска црква и њена вјера, а то исто налазимо и у осталим писаним споменицима: рукописима Хвала и Радослава крстјанина и тестаменту госта Радина. И у њима се сачувала вјерска наука “босанске цркве”, а по њој се најбоље оцјењује свака религија.

Хвал је намијенио своје ђело Хрвоју, херцегу спљетском и кнезу Доњих Крајева, а писао гаје и довршио 1404. г. од рођења Христова “у дане епискупства и наставника и свршитеља цркве босанске господина ђеда Радомира у томе рукопису, који је нађен у болоњској књижници, на почетку се спомиње св. Тројица, а унутра налази се, послије псалмова, девет пјесама, које православна црква увијек додаје Псалтиру, јер је по њима састављен канон јутрење. Већина тих пјесама јесу пјесме старозавјетних пророка, а задња је св. Богородице. Ту још више падају у очи многобројне иконе Христа, Богородице, апостола, Јована Крститеља, Мојсија и цара Давида. Све то говори, да ни Хвал ни ђед Радомир ни Хрвоје нијесу били патарени, јер су ови одбацивали иконе и старозавјетне пјесме.

У тестаменту црквеног поглавице госта Радина (од 5. јануара 1467. г.) налази се на почетку знак крста. Тај знаменити члан босанске јерархије наређује, да се 600. дуката, које оставља за своју душу, раздијеле у Босни и Дубровнику на велике празнике (Рођење Христово, Богојављење, Благовијести, Васкрсење, Вазнесење итд.) и на дан његова крсног имена – св. Георгија. Том приликом палиће се свијеће у црквама, а посебно гост Радин одређује још 140 – дуката за цркву, која ће се саградити и гђе ће га укопати.

И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: “Ва име Отца и Сина и Светога Духа”, а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гђе су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.

И Рачки, иако није у своје време познавао неких од ових горе цитираних повеља, ипак вели за бана Степана и брата му кнеза Владислава, да су били “članovi iztočne crkve”50 Али они сеего, како видесмо, и као чланови источне цркве заклињу пред поглавицама „босанске цркве” .-дједом, гостом и старцима. Према томе потпуно је јасно, да и „ босанска црква” спада у источну цркву, као год што тамо спадају игрчка, српска, бугарска, румунска и руска црква. Али Рачки, да je познавао горње повеље, не би нипошто рекао за бана Степана и брата му Владислава, да су били “članovi iztočne crkve” па макар сви догматички докази говорили за то. Свима тим доказима нашао би он какво било оправдана, па би „цркву босанску” ипак назвао богомилском или патаренском само због тих народних назива босанскога свештенства. И за бана Твртка вели Рачки: “sliedio je vjeru svoga oca t.j. iztočnu crkvu, te je ova ne samo u Bosni podupirana bila državnom vlašću, nego si tiem nov ugled i upliv steče. Neuspjeh dogovora između Rimske stolice i srbskoga dvora o sjedinjenju utvrdi položaj iztočne crkve u Bosni”

И ако јеТвртко “sliedio vjeru svoga oca, t.j. iztočnu crkvu”, ипак римски папа вели за њега, да “sliedeć odurne stope svojih praroditelja, koji su bili većinom raskolnici i krivovjerci, goji i brani heretike stičuće se u Bosnu, kano gnjusno stecište s raznih strana svijeta” Из ових се речи јасно види, да су ти “heretici” православии као и бан Твртко

А да су римске папе и угарски краљеви сматрали јеретицима и кривоверцима и оне Србе у Србији, види се не само потоме што су их такс називали, него и по томе, што су против њих припремали и крсташке ратове. Чланови „босанске црквё били су исте вере као и чланови „ српске црквё тj. Православие вере, а за римскога папу и једни и други били су шизматици и јеретици. Како су се пазили ти чланови српске и босанске цркве,види се из овог случаја: кад је једном папски изасланик наговарао бана Степана, стрица Тврткова, да у својој држави почне прогонити јеретике, он му је одговорио, да то не може и не сме,jep би они позвали у помоћ шизматике из суседних земаља

Кад je бан Твртко ојачао и проширио своју бановину, отишао je у манастир Милешево, на гроб Св. Саве, и тамо сеокрунио краљевском круном, као крал» српски и босански. Као унук Јелисавете, жене деда му Степана Котромана, a ћерке српскога краља Драгутина, – држао je да после смрти цара Уроша има право и на српски престо, па вели за свој одлазак и крунисање у манастиру Милешеву: „Идох в српскују земљу, желаје и хоте укријепити пријестол родитељ мојих и тамо шдшу ми вјенчан бих Богом даровании ми вијенцем на кра-љевство прародитель моји^ 55. У истој овој повељи, из које извадисмо ове Тврткове речи, вели он како су му дошли посланици дубровачки „вь славни дворь краљевства ни Трьстивници”, где су се он, мајка му Јелена и краљица Доротеја заклели, да ће се увек држати уговора, склопљена тада са дубровачким посланицима. На тај уговор присегли су се са својом властелом у трстивничкој цркви Светога Гргура, која je по свој прилици била уједно и дворска црква, посвећена заштитнику династијеКотроманића, Светоме Гргуру Назианском.  Иначе Григорије Назиански или Богослов спада међу источне црквене Оце и светкује се у источној православној цркви.

Кад je бан Твртко у манастиру Милешеву крунисан краљем српским и босанским, почео je од тога времена своме имену напред додавати име Стефан, као што су то чинили владари у Србији из породице Немањића, чији je патрон био Св. Стеван Архиђакон. По Твртковом примеру тако су чинили и сви остали краљеви босански, али су ипак задржали светковање и поштовање Светога Гргура, чији су лик и име имали на својим новцима, и којима су посветили своју дворску цркву у Трстивници. Сви босански владари до последњега и претпоследњега били су православни хришћани. То се види готово из сваке њихове повеље. Претпоследњи владар босански Стефан Томаш Остојић, бојећи се турске навале, a уздајући се у помоћ од папе,Угарске и Млетака, примио je католичку веру. У име папе с њима je много и дуго расправљао о томе преласку хварски бискуп Тома, док га напослетку није наговорио, да се одрече вере својих отаца и да прими католичку. За њега вели папа, да је први између краљева босанских примио католичку веру и да jy je јавно исповедао. (…primus inter reges Bosnae sanctam fidem catholicam acceptaverit, ipsamque publice sonfessus fuerit.)

 Дивошево јеванђеље

(о средњовјековним босанским јеванђељима ћемо посебно писати накнадно)

Тескт једним дијелом преузет из књиге проте Светислава Давидовића “СПЦ у Босни и Херцеговини” а другим дијелом из књиге Васе Глушца “Истина о богумилима”.

КОТРОМАНИЋИ ПОШТОВАЛИ СВЕТОГ СТЕФАНА САДАШЊЕГ ЗАШТИТНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Република Српска са правом се може сматрати баштиоником традиција средњовјековне државе Котроманића. Та духовна веза огледа се и у Дану Републике Српске који је уједно и њена крсна слава свети Стефан. Овај светац био је много поштован и у породици Котроманића и у њиховој држави која је само наставак државе Немањића чији трон је наслиједио Твртко I Котроманић 1377. године.

Тако је  краљ Твртко који је наслиједио Немањиће, на крунисању узео владарско име Стефан, а наслиједио је и остале традиције Немањића па тако и поштовање према св. Стефану. Сви краљеви из династије Котроманић носили су такође поред свог личног народног имена и владарско име Стефан, што је још једна симболика дана када је створена Република Српска. Дакле, на тај дан слави се заштитник владарских породица Немањића и Котроманића и државе којом су владали свети Стефан, затим слави се Дан Републике Српске и њена крсна слава, тако да је овај светац заштитник двије српске државе, оне из средњег вијека и данашње савремене Републике Српске. Име Стефан је владарско титуларно име које су носили српски краљеви из породица Неманића и Котроманића што је још једно јако обиљежје српског народног и вјерског идентитета. Краљ Твртко је чак саградио град и дао му назив Свети Стефан, а данас је то Херцег Нови.

У својој повељи након што је завршена градња Светог Стефана краљ Твртко пише:

„ Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: ‘Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине’. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства.“

Овдје се види колики је значај свети Стефан имао за краља који је ујединио традиције и добар дио територија двеју најзначајније српских средњовјековних држава. Због тога и нама као наслиједницима државе Котроманића, дан светог Стефана треба да буде значајан за наш даљи живот и опстанак на овим просторима.

Зато, свети Стефане  обраћају ти се нове генерације, моли се Владици нашему Христу Богу за оне који Ти се увијек моле, призивају Те и признају Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чине у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примамо благодат од Господа Бога и удостојени бисмо вијенца и части и скиптра царскога наших родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљамо и управљамо у земљама Богом дарованог нам краљевства.“

Борис Радаковић

МАНАСТИР ЖИТОМИСЛИЋ

У писаним изворима Манастир Житомислићи се први пут спомиње у отоманским пописним дефтерима за Босански, 1468/1469. године, и Херцеговачки санџак, 1477. године. Ови подаци казују да је Житомислић стара баштина породице Храбрена и прије доласка Отоманске империје на ове просторе. Породица Милорадовића-Храбрена једина је у Херцеговини оставила очуване споменике из два историјска раздобља: средњег вијека и отоманског доба.

Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише: “Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.” По својим ликовним одликама некропола на Радимљи спада међу неколико највриједнијих и најзначајнијих некропола стећака уопште. Два капитела у манастиру цртежима и натписима личе на стећке.

Дио капитела који подсјећа на стећке

Невесињски кадија, 1566, издао је војводама Петру и Јовану ферман у коме стоји: “Пошто се у селу Житомислићу православна богомоља порушила, за градњу исте код овога шеријатског суда дозвола би затражена и видјев да се поправак православне богомоље у смислу шеријата може дозволити… у овом се писмену који се уручује војводи Петру и Јовану градња исте богомоље дозвољава, тако да им нико сметати и на пут стати не смије, јер је сам цар допусти да се по своме закону молити могу.” Тако је манастир био оспособљен за вршење литургије 1582, када се помиње игуман Јован, док је печат манастира датиран 1585. године с натписом:”Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″. Натпис о довршењу градње цркве 1603. уклесан је на капителу јужног стуба у наосу, док се клесар “мајстор Вукашин от манастира (О)раховице” потписао на западној страни истог капитела, украшеној крстом.

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као “српски пуковник” долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом II Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате.

Сачувана умјетничка дјела

Од свог оснивања манастир Житомислић са црквом посвећеном Светом Благовештењу имао је велики значај у црквеном и културном животу Срба овог краја, али и цијеле Херцеговине. У Житомислићу је 1848. године отворена прва богословска школа у Босни и Херцеговини, а основали су је тадашњи архимандрит Серафим Перовић и Нићифор Дучић. Касније је у манастиру отворена и школа за описмењавање српске дјеце. Школа је у Житомислићу постојала све до 1971. У посједу манастира била је и вриједна збирка икона из периода од 16. до 19. вијека. као и значајан број књига и других црквених драгоцјености.

У вријеме Другог свјетског рата, 1941. године манастир су запалиле усташе, а монаси из манастирског братства су бачени у јаму. Након рата манастир је обновљен и 1967. године освјештан. Уочи крвавог грађанског рата у БиХ, 1991. године, кости убијених монаха су извађене из јаме и сахрањене у заједничку манастирску гробницу. Смираја није било: само годину дана касније, 1992. године, хрватске снаге су запалиле и минирале манастир великом количином подметнутог експлозива до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

На обнову Житомислића чекало се пуних десет година. Радови су почели 2002, а током наредне три године цијели манастирски комплекс је у потпуности реконструисан према свом првобитном изгледу. Чак је коришћен исти камен који је комад по комад вађен из рушевина и уграђиван тамо гдје је некада припадао. Коришћена је традиционална технологија градње, без савремених помагала и средстава, а пројекат обнове су урадили стручњаци Завода за заштиту културно-историјског насљеђа Републике Српске. Новац за обнову дали су угледни Срби из дијаспоре и други хумани људи. Васкрсењу Житомислића и његовом освећењу које је 15. маја 2005. године обавио његова светост патријарх Павле, присуствовало је неколико хиљада вијерника из Херцеговине, те бројне угледне званице.Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.

Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

манастир у рушевинама

Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.

(текст готово у цјелости преузет са сајта епархије Захумско-херцеговачке)

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2023

остатак текста преузет са сајта Пале.инфо

http://www.palelive.com/reportaze/manastir-zitomislic-tragom-predaka

О ГРБУ КОТРОМАНИЋА

Династија Котроманић је уз Немањиће једна од двије највеће и најпознатије српске средњовјековне владарске обитељи. Сходно томе, грб Котроманића у српској средњовјековној хералдици по важности одмах је уз грб Немањића. Котроманићи су за свој грб узели штит са љиљанима, који нису увијек имали исти распоред на штиту, али су свакако главно обиљежје Котроманића.

Симболика љиљана има јаке везе са хришћанством, а љиљан или крин симболизује Богородицу. На простору цијеле средњовјековне хришћанске Европе љиљан је био чест мотив на владарским и великашким грбовима. Што се тиче територија српских средњовјековних држава, љиљан је био приказиван и на црквама, фрескама, новцу и гробовима, а све то указује на вјерску симболику љиљана или крина.

Један од најстаријих приказа крина код Срба, јесте на гробним плочама код манастира Превлака из IX-X вијека. Разумљиво, јер се хришћанство међу Србима ширило са Јадранске обале према унутрашњости, а са њим и мотив љиљана:

Знамо да је велики утицај на српску културу извршила Византија, а Срби су од ње усвојили и вјерске и државне симболе, па тако поред двоглавог орла, оцила, усвојили су и симбол љиљана. Тако на новцу краља Милутина имамо стилизован љиљан:

Такође, кринова круна из ћивота св. Симеона, датује се између 1350-1370:

Грб властеоске породице Бућа (Бућић) из Котора, која је давала протовестијаре (министре финансија) цару Душану, цару Урошу, кнегињи Милици, деспоту Стефану и краљу Твртку, такође има љиљан у грбу, као и боје жуту и плаву којима су најчешће заступљене на реконструкцијама грба Котроманића:

Треба додати да нису тачно познате боје грба Котроманића, тако поред жуто плаве, постоји и верзија са црвеним штитом, бијелом дијагоналном линијом и златним љиљанима:

Преко Рашке, Зете и Хума владари и властела средњовјековне Босне преузели су симбол љиљана али и двогрбог орла, што јасно указује на везе са Немањићима. Прије него што ће се обитељ Котроманић уздићи до трона српског краљевства, њихов грб није садржио љиљане а то се види и са печата бана Стефана II Котроманића на којем нема љиљана:

Љиљана нема ни на печату Твртка Котроманића док је још био бан:

Међутим, када се Твртко у манастиру Милешева 1377. године крунише за српског краља, на његовом печету видимо грб Котроманића с љиљанима и грб Немањића двоглавог орла:

Твртко је овим вјероватно желио да истакне да је он легитимно насљедник Немањића и њихове државе, додајући ту и свој грб и традицију босанске државе. Твртко је, дакле тиме истакао јединство двије српске државе, Рашке и Босне, без обзира што је у договору са Лазаром и осталим српским великашима препустио већину територије источно од Дрине њима, као обласним господарима.

То јединство најбоље ће се манифестовати за вријеме Косовске битке, када је Твртко, сматрајући да је његово краљевство нападнуто, послао на Косово свој одред под вођством Влатка Вуковића Косаче.

За разлику од стилског приказа на печату, Твртко је на свом златном динару приказао грб Котроманића са штитом пресјеченог дијагоналном траком са круном:

Краљевски печат Котроманића неће се мјењати ни за вријеме Твртковог насљедника, краља Стефана Дабише Котроманића. На његовом печату ће такође бити и грб Немањића – двоглави орао, и грб Котроманића – штит с љиљанима:

Краљ Стефан Остоја Котроманић за вријеме своје прве владавине такође ће имати исти грб, као и приказ двоглавог орла поред љиљана на своме печату.

Твртко II Котроманић са грба избацује љиљане, а послије његове прве владавине на трон се опет успиње Остоја који у штит ставља кринову круну:

За вријеме своје друге владавине Твртко II Котроманић ће на Остојин грб додати прво слово свога имена, па ће његов грб изгледати овако:

Твртка II наследиће син Стефана Остоје, Стефан Томаш Котроманић, и он ће извести измјене у грбу додајући му своје иницијале ST:

Последњи краљ из обитељи Котроманић, Стефан Томашевић Котроманић, користиће грб Стефана Остоје са криновом круном на штиту. Млетачки сликар Јакоп Белини на својој слици “Христос с донатором“ из 1460. године, преставио је Стефана Томашевића Котроманића са црвеном одеждом на којој су сликани златни љиљани:

На гробу жене Стефана Томаша Котроманића, Катарине Вукчић Косача, који се налази у Риму, стоји и њен грб на којем се, између осталога, налазе и кринове круне:

Када све пажљиво сагледамо, видимо да су Котроманићи наслиједили Немањиће и то су видљиво истицали. Занимљиво је да босански банови немају на грбовима љиљане, него тек од проглашења Твртка I за краља, они се појављују као знамење Котроманића. Пошто се он крунисао за краља у Милешеви по православном обреду, јасно нам је и одакле су Котроманићи примили овај симбол.

То свакако и из тога што су љиљани симбол и краљевске власти „дароване“ од Бога, а под заштитом Богородице. Код Срба средњег вијека култ Богородице био је најпоштованији, а међу Србима га је раширио Свети Сава послије свога повратка са Свете горе.

Чак су и припадници „цркве босанске“ који још у историографији важе за јеретике, поштовали култ Богородице, на што је свакако утицала и Хумска епископија послије потпадања Хума под власт Котроманића.

На многим стећцима по Босни и Херцеговини налазе се и стилизовани уклесани љиљани. Дакле, од Византије, преко Рашке, Зете, Хума симбол љиљана се проширију и на Босну.

Борис Радаковић

ВИЋЕНТИЈЕ ЗМАЈЕВИЋ О ПАДУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ПОД ТУРКЕ

Вићентије Змајевић био је надбискуп барски и апостолски визитатор римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској. Породица Змајевић водила је  поријекло из села Врбе код Његоша, одакле су се 1513. године доселили у Котор. Средином XVII вијека породица Змајевић преселила се у Пераст. Вићентије је на Колеџу Конгрегације за пропаганду вјере у Риму завршио филозофију и теологији, а папа Климент XI поставио га је 1701. године за барског надбискупа. Иако је Вићентије био свјестан својих српских корјена, народ из којег је потицао презирао је из дна душе због тога што је, како је он мислио, остао у заблуди шизме и јереси тј. православне вјере.

Године 1720. написао је религиозно-политичко дјело под називом „Огледало истине“, у којем је изнео прегршт оптужби и клевета на рачун Срба и православља, а ту се дотакао и средњовјековне српске прошлости. Између осталог писао је и о паду Босне и Херцеговине, о чему је дао своје виђење разлога због којег су ове двије области пале под Турке, а главни кривац за то било је православље код Срба и њихова поквареност.

Пропаст Босне и Херцеговине Вићентије је видио и описао овако:

„Религиозна пометња је довела до уништења једне и друге. Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вера, за Србе биле славније од грчких Термопила“. За војводу од св. Саве, Стефана Косачу, писао је да је „најгори српски шизматик…“, а за босанског краља Стефана Томашевића каже да је „увидео да је српска јерес докрајчила његову моћ. Хтео је да се обрати за помоћ Сиксту IV, али га је издало време и поквареност Радина који се, преко јереси, одметнуо од Бога и лукавством издао свога владара. Продајући Турцима пролаз, продао је он њима своје краљевство и свога краља. Прво издани заробљеник, а затим циљ отоманске стреле, (краљ) је, умирући, оставио велико сведочанство владарима да је српска шизма, уско повезана са јереси, увек непријатељ владарима и пропаст државама“.

Како видимо, Вићентије је сматрао да су Босна и Херцеговина српске области које су се могле боље бранити, само да није било шизме односно православне вјере међу Србима, која је, како је Вићентије мислио, највећи кривац за пропаст ове двије области. Ово је наравно пристрасна оцјена  и нема подлоге у чињеницама и историјским изворима, али дјело Вићентија Змајевића у првом реду је идеолошко-пропагандни спис против православне вјере и Срба као православног народа од којег је и он сам отпао. Ово није први случај да српски конвертити замрзе свој народ из којег су потекли али је свакако један од познатијих и радикалнијих примјера.

Оно што је занимљиво за историју Срба у Херцеговини, јесте да Вићентије каже да је Стефана Косачу  „српски шизматик“, што баца још једно свијетло на питање о конфесионалној и народној припадности војводе од св. Саве. Такође, за историју Срба у Босни, занимљиво је што Вићентије за босанског краља из куће Котроманића пише да је „српска јерес докрајчила његову моћ“, што значи да су по Вићентију Змајевићу становници средњовјековне Босне били Срби и у већини православне вјере. Вићентије спомиње и јерес, што не треба да чуди када знамо да су римокатолички свештеници православну вјеру понекад називали и јеретичким учењем а православце јеретицима. Тако имамо извор с краја првог десетљећа XIV вијека у историографији познатог као „Descriptio Europae Orientalis“ анонимног француског путописца који пише за Србе на Балкану у средњем вијеку да су „најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у те крајеве пред инквизитором, и с тога су још гори према хришћанима и католицима“.

Занимљиво је примјетити, да док за Србе римокатолички писци биљеже да су шизматици(православци) и јеретици, анонимни француски писац спомиње  римокатолике као хришћане и католике, што значи да иако се за једну конфесију користе два термина не мора да значи да се ради о двије конфесије, па тако се термини шизматик и јеретик у списима римокатоличких писаца може односити на православце. На крају цитираног пасуса из Змајевићевог дјела, о вјерским приликама у босанској држави у средњем вијеку стоји да је „српска шизма, уско повезана са јереси“, што може да значи да Вићентије мисли како је православље скоро што и јерес, или пак да је српско православље блиско са неким вјерским учењем којег су римокатолици сматрали за јеретичко. У историјским изворима из средњег вијека имамо нпр. да папа Гргур XI у свом писму од 3. фебруара 1373. године, у којем каже да је сазнао да „у крајевима Босне, живе скоро све шизматици и јеретици, осим оних који су милошћу божијом преобраћени…“. Ово би значило да у Босни постоје два вјерска учења, православно и неко које римска црква сматра јеретичким учењем, што је свакако било могуће, али папа у свом писму даље каже да „на границама Босне према Угарској, као и у мјесту званом Глаж, и у многим другим мјестима, помјешано живе како хришћани, тако јеретици и шизматици…“. Видимо да овај папа само римокатолике назива хришћанима, док то не каже за православне и те некакве јеретике, па је могуће и да су овдје два термина (шизматик и јеретик) употребљени за православце, као што смо показали на горњем примјеру којег наводи анонимни француски путописац, гдје за римокатолике користи два термина (хришћанин- католик).  Без обзира на недоумице око вјерских питања средњовјековне босанске државе, јасно је да и Змајевић и француски анонимни путописац и шизматике и јеретике на простору средњовјековне Босне, Херцеговини и других српских крајева називају Србима. Чак и за јерес Албигеза из Француске, за коју неки историчари тврде да је блиска са учењем „цркве босанске“ у средњем вијеку (за шта нема вјеродостојних потврда у историјским изворима), каже да је била  „склоњена у Србији“ и да „показује свој велики отров и данас међу Србима“.

Када смо код тих других крајева у којима Вићентије Змејевић спомиње Србе, то су, ако не рачунамо Србију, још и околина Дубровника, Црна Гора, Албанија, Далмација, и све оне земље Угарске и Аустрије које су Срби у својим сеобама населили. Ми ћемо овдје навести неколико занимљивиј примјера, а један од њих је околина Дубровника. Змајевић о томе пише да „И Срби који је окружују“ (мисли се на Дубровачку Републику) “и служе јој од велике користи због трговине прихвата као пролазне госте, али их не прима као своје поданике. Узалуд су били њихови захтјеви да тамо добију право на боравак и слободу вјере“.

Дакле, Змајевић каже да Срби насељавају околину Дубровника, а то је пре свега Херцеговина, и да немају право боравка у Дубровнику јер нису православни и да им се не допушта вјерска слобода. Ово показује да су Срби, ако су хтјели да постану равноправни грађани Дубровника, морали да пређу у римокатоличку вјеру, што објашњава од куд Срби римокатолици у Дубровнику кроз историју. Наравно, временом су ону похрваћени и сада се углавном изјашњавају као Хрвати.

Затим када пише о Црној Гори, а за себе је говорио да је „потомак славних принчева Црне Горе“, излива такође своју срџбу против Срба и православља овако: „Шизматици црногорски Срби, будући невјерни Богу, нису имали стида да издају свога господара“. О Скендербегу и пропасти његовог устанку у Албанији против Турака, Змајевић криви опет Србе: „Велики украс разговору јесте славно име значајног Скендербега, а за сажаљење жалосна судбина његова коју је доживио од поданика Срба“. Дакле, за Вићентија Змајевића Црногорци су Срби а у Албанији поред Албанаца живе и Срби.

Када сагледамо податке које нам пружа Вићентије Змајевић, видимо да је српски етнички простор у прошлости био много шири. Његови подаци су битни у данашње вријеме због политичко-идеолошких сукоба и стварања нових нација. Он као римокатолик који је мрзио православље и Србе православце, није могао да намјерно проширује српски етнички простор, па су зато његове информације од великог значаја за историчаре и српску националну историју. Такође, Вићентије Змајевић је и добар примјер колико конвертит може да замрзи своје корјене и да се скроз стави у службу друге религије, идеологије и политике, а против свога народа.

остаци старог града Бара

дипл, историчар Борис Радаковић

МАНАСТИР ЗАВАЛА

Манастир Завала смјештен је у планинско-кршевитом амбијенту поред ријеке Требишњице у Поповом пољу, са црквом Ваведења Богородице.

Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Великог црквеног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији.

M3361S-3034

Храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити. На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. “Град у Клисури”, тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, испод које је велика јама “Тамница” или “Змајевица”, а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу).

Према народном предању манастир Завала је задужбина краља Драгутина и када се говори о времену његовог оснивања, често се помиње 1271. година, која је уписана на једном старом манастирском печату. Први пут се помиње 1514. године. у потврди о продаји винограда игуману Серафиону.

Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа “јерођакон Мардарије од Србске земље”, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: “Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога”) затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935).

Заузимањем патријарха Пајсија, цркву је 1619.године живописао (осликао) познати хиландарски сликар Георгије Митрофановић. У олтару међу архијерејима налазе се и ликови Св. Саве и Св. Арсенија Српског.

Током следећег вијека манастирска библиотека је значајно обогаћена новим књигама из Сремских Карловаца и Београда, међу којим су била и бројна руска житија и јеванђеља.

Нови конаци подигнути су 1876.године. При манастиру је 1886. године отворена школа.

Током Другог свјетског рата је манастир Завала претрпио велику штету, када су усташе уништиле и опљачкале његове вриједне збирке. У посљедњем рату је манастир оштећен и напуштен, а село Завала потпуно уништено. После рата је манастир Завала обновљен, када је обновљен и монашки живот надљудским напорима о. Василија који је од запустјелог и девастираног манастира, уз помоћ повратника и донација изградио мањи и већи конак, а својом руком је годинама крчио терасасте скромне баште и засађивао винову лозу, морски шипак итд.

Приређивач овог текста имао је велику част да у пар наврата и по неколико дана проведе са овим вриједним и изузетним човјеком који по цијели дан ради у баштама, на богослужењу је строг, као домаћин је услужан до ганућа, навече након богослужења повлачи се на молитву, ријетко прича, врло мало спава и једе, током ноћи у радионици прави гипсане фигурице и печате са мотивима манастира. Данас (12 година од како сам први пут био у Завали) овај манастирски комплекс је толико уређен и проширен са бројним околним економијама и ријетким и драгоцјеним обрадивим пољима да човјек просто не може да вјерује да је то дјело готово само једног човјека…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

КНЕЗ ЧАСЛАВ ВЛАДАО БОСНОМ

Послије смрти бугарског цара Симеона, његов син Петар се окреће Византији упркос противљењу бројних бугарских поглавара. Ове неспоразуме је искористио Часлав Клонимировић који је 927. године побјегао у Србију. Признао је визнатијску власт, окупио раније расељено становништво, учврстио власт и државу која је након бјекства Захарије и бугарског пустошења била у хаосу три године (924-927).

“Уништено је било све и Часлав је, тако се причало, када је дошао у Србију нашао једва 50 људи, и то без жена и деце, који су живели од лова. С њима је почео процес државног и националног обнављања, свестан да је пред њим пут пун препрека и тешкоћа. Часлав је међутим, показао велики огранизациони таленат и за сразмерно кратко време је организовао и уредио државу. Избеглице су се враћале са свих страна – из Хрватске, Бугарске, Византије, с мора… Србија је поново добила своје становништво, па се и живот полако обнављао.” (Ревија “Историја” бр 49. стр 12)

План Византије која је била под управом Рома Лапакина (који је у периоду 919-944 био савладар цару Константину VII Порфирогениту), био је систематско слабљење Бугарске. У том правцу је и подржавала Часлава. Византијски државници су сматрали да ће стварањем српске државе добити важног савезника, чији ће интереси бити уско повезани са њиховим, понајвише због опасности која је још увијек могла пријетити од стране Бугара. Часлав је те повољне околности знао искористити. Чим је утврдио своју власт и учврстио средиште старе Властимирове државе, почео је окупљати око тог средишта остала српска племена и државице.

  Србија у вријеме кнеза Часлава

“Иако је тај рад свакако наилазио на отпор, ипак је српско племе у борби за слободу и независност, коју је ону с великим напором и с великим жртвовањем ојачало толико да је постало, да је постало привлачна снага за сва околна племена. У том је племену сада било доста моћи, да племена која нису била вољна своје интересе подреде општим интересима, силом натера да то учине” (Станоје Станојевић “Историја српског народа” стр 51)

Часлав је помоћу Византије успио да сузбије сепаратистичке тежње појединих српских династа, држава и племена.

“На западу се Часлављева Србија граничила са Хрватском. Њена територија почињала је негде од рубова граничних жупанија Хрватске, Цетине, Пливе, Ливна и Имоте. За Хрватску цар Константин каже: “према Цетини и Ливну граничи се Србијом”. У време слабе насељености, каква је била у раном средњем веку, границу су чинили читави појасеви земљишта, а не линије, као у касном средњем веку и у модерно доба” (Сима Ћирковић “Историја српског народа” том 1. књига 1. стр 162).

Од свих српских племена, централној управи су се највише опирали Неретљани, који су живјелу у јужном току ријеке Неретве. Били су чувени гусари који су задавали бројне јаде млетачкој држави. Светозар Ћоровић наводи да је 948.године дужд Петар Кандијан са 33 лађе кренуо у казнену експедицију против Неретљана која није дала значајније резултате. То српско племе које данас Хрвати бескрупулозно својатају (а бојажљиви српски историчари нису се јасно изјашњавали о том питању у претходној Југославији) под својом влашћу држало је острва Корчулу, Мљет, Хвар и Брач а услијед унутрашњих нереда насталих послије смрти краља Крешимира (око 945. године) заузели су и острва Казу, Вис и Ластово.

Током Чаславове владавине Србија се нашла на удару са сјевера. Мађари који су се крајем 9. вијека утврдили у равницама око Дунава и Тисе, кретали су на својим лаким коњима у пљачку на све стране, па и на југу у српске земље, нарочито у Босну, Мачву и моравску долину. Кнез Часлав се успјешно борио са њима и одбијао њихове нападе. У једној бици у долини Дрине, Часлав је побједио угарског кнеза Киша који је том приликом и погинуо. Да би се осветили за овај пораз и погибију свог кнеза, Мађари су у једном ноћном нападу у Срему са десне обале Саве (тада се и равница са десне стране Саве називала Сремом) 960. године заробили Часлава кога су по наредби Кишове удовици удавили у Сави.

“Кад је пак кнежева жена сазнала за смрт свога мужа, оде код угарског краља и затражи од њега помоћ и војску да би осветила смрт свога мужа. Добивши врло велику восјку, пође против краља Часлава и нађе га у Сријему. Краљ о томе ништа није знао, па Угри провале ноћу у његов шатор, и заробљен је краљ Часлав и сви његови сродници, које заповиједи Кишова жена да се везаних руку и ногу баче у ријеку Саву. И тако је и учињено.” (Ил “Летописа попа Дукљанина”)

Чаславова држава није дуго надживјела свог творца. Ускоро послије његове смрти држава је услијед подвојености и посебних тежњи појединих области, ослабила и распала се, а Византијци су поново са лакоћом покорили српски народ. Ипак Византија је и послије тога оставила појединим српским областима њихову стару покрајинску аутономију. Тежиште живота српског народа пренијело се у приморје.

Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, не због тога што је изумрла већ што о њој више нема података.

ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ ФОН ТАУБЕ О СРБИМА У БОСНИ

Фридрих Вилхелм фон Таубе (рођен у Лондону 12. марта 1728, умро у Бечу 16. јуна 1778) у служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турски границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи. Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста сабрао је и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Србе и Хрвате у своме спису назива заједничким именом Илира јер су насељавали територије старе римске провинције Илирика. Таубе пише да од „Илирије остаде само име“ и да су Словени (тј. Срби и Хрвати) „данашњи Илири“, односно Илири његовог времена које он познаје.Каже да се под именом Илирије у његово вријеме сматрају: Далмација, Хрватска, Босна, Славоније и Србија. Када говори о распрострањености „илирског“ језика наводи да се он говори „према разним наречјима“ у Албанији, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији и једном дијелу Бугарске. Из даљег писања фон Таубеа разумијемо да се под тим „илирским“ језиком подразумјева углавном штокавско нарјечје односно српски језик. За најчистији „илирски“ језик фон Таубе сматра да се говори у „Сремском Војводству“, а ту се тада, као и данас, говорило штокавским нарјечјем.

Срби су према његовом писању населили долине ријека Босне и Рашке, па су се „двема ријекама, Босном и Рашком, подјелили на Босанце (Bosnier) и Рашане (Rassier oder Rascier), од чега је најизад начињено Раци (Raizen).“ Ово је само један у низу страних писаца који је средњовјековну босанску државу на основи историјских извора и чињеница сматрао једном од српских средњовјековних држава.

Говорећи о вјери тзв. Илира, фон Таубе каже да се дјеле на двије конфесије а то су „староверна, источна или грчка“ и „католичка, западна или латинска“. За православне „Илире“ напомиње да „име Раци (Raizen oder Raazen) означава код Илира само оне међу њима који су вјерници источне цркве. Припадници западне зову се просто Илири“.

На једном другом мјесту још каже да „име Илирија обухвата све народе из целокупне Илирије били они подложни латинској или грчкој цркви. Међутим, они од њих који припадају грчкој цркви не зову се данас Илири, него Раци (Raizen oder Raazen), име за које они мисле да је славније од онога, али о коме се у Аустрији не мисли тако“.

На основу ових података запажамо неколико битних ствари. Прво, православни су свјеснији своје прошлости и свог идентитете од римокатолика, без обзира на којој територији те „Илирије“ да су живјели, па себе именују називом Рашке, српске државе коју су развили Немањићи и у којој је главна вјера била православна. Друго, свијест о њиховој посебности у односу на друге је изражена и чак се, како видимо, донекле супростављају називу којим их ословљава аустријска власт а то је име „Илира“, и чак сматрају да је име Рашке веће и славније од имена Илирије. Треће, у вјерском смислу се православни Раци (Срби) називају и Грцима, али то је само назив кад се жели указати на њихову православну вјеру која је називана и грчком вјером. Са друге стране, римокатолици на овим просторима се називају само заједничким именом „Илира“ или регионалним именима, и нема говора о некој хрватској народној свијести код њих (за разлику од данашњег времена), док код православних како видимо има, јер се сви они у комуникацији са аустријским властима називају именом једне средњовјековне српске државе. Такође, видимо да се један од назива за римокатолике који је неколико вијекова био у употреби на простору Босне и Херцеговине, а то је назив Латини, употребљава да се истакне њихова римокатоличка вјера која се још назива и латинском вјером, што је још један доказ о непостојању народног идентитета код римокатолика у то вријеме на нашим просторима.

Фридрих Вилхелм фон Таубе и његова књига, један су од прворазредних извора за националну историју Срба у другој половини XVIII вијека, па тако и за историју Срба у Босни и Херцеговини. Подаци из његове књиге говоре нам о постојању одређеног колективног народног идентитета код православних Срба на Балкану. Са друге стране показује како разлика у вјери доводи до одрођавања припадника једног народа који је подјељен вјерама, па тако римокатолици себе називају са више имена који су регионалног или вјерског карактера. Фон Таубе спомиње их као Хрвате, Славонце, Далматинце, Илире, Латине, али за све каже да говоре „илирским“ језиком, за који ми сматрамо да се углавном мисли на штокавицу је је она била најраспрострањенија и код православаца и код римокатолика.

На основу заједничког језика, неколико десетљећа послије фон Таубеа, српски просветитељ Доситеј Обрадовић изнијеће своје размишљање да су сви они који говоре штокавским нарјечјем у народном погледу Срби без обзира које били вјере. Послије њега исто мишљење ће објелоданити и Вук Стефановић Караџић. Међутим, политичко-идеолошки фактори утицаће да не дође до уједињења становништва Балкана које говори штокавским нарјечјем у једну нацију.

дипл. историчар Борис Радаковић