СРПСКА ЋИРИЛИЦА И МУСЛИМАНИ У БИХ (ОДЛОМАК)

И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео ин ектенсо многа писма и исправе с краја КСВ и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина;1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш. “(Цонст. Јирецек, Беитраге зур рагусанисцхен Литератургесцхицхте, у Арцхив фур слависцхе Пхилологие, XXI Банд, 1899 С. 533-538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику ћирилицом. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица.Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српском словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. КСКСИ, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”. (У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник И, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. КСВИ.

Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2, јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћене Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика ис друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао … ”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица ‘нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма “.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи … Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна , пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје … “Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звати “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачко слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела.Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица …” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи … чиновници хрватске и пољске народности …”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци српском, приморски и околине, писали српски ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво српско писмо, а тежња постоји да не буде уопште српско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић

Чикаго, 1963.

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/pricaj-srpski-jezik/221-srpska-cirilica-i-muslimani-bosne-i-hercegovine

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s