ДОМАЋИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О СРБИМА У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСАНСКОЈ ДРЖАВИ

Највјеродостојнији свједоци о етничкој припадности становништва средњовјековне босанске државе, јесу повеље босанских владара и властеле, настале на подручју средњовјековне босанске државе. Meђутим, таквих извора је мало сачувано па представљају непроцјењиву драгоцјеност за историчаре.

Приликом анализе домаћих извора, требамо пазити у које вријеме и на којој територији су настали. Знамо да се босанска држава постепено ширила из свога језгра које је обухватало територију између Сарајева и Зенице, прикључујући себи сусједне географско-управне територије. Прије него ће ући у границе државе Котроманића, на тим територијама настајали су извори који су говорили о етничком идентитету становништву тих подручја. Са друге стране, имамо и изворе који су настајали на тим територијама, у вријеме када су  оне биле инкорпориране у босанку државу. На све ово треба да обратимо пажњу, како би што јасније разумјели домаће изворе.

Најстарији домаћи извор који говори о српском етничком идентитети босанског становништва, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужни Далмацију, а на Запад се није простирала даље од  изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250).[1]  Наиме у три банове повеље, писане 1234, 1240 и 1249, као његови поданици спомињу се Срби.[2]

Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако:

„Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном“.[3]

Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу, мора и да одговара пред баном. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани Романски становници у словенској близини. Исто тако Дубровчани су у својим латинским повељама име Србин преводили као „Sclavus“.

Прије ових повеља бана Нинослава, Стефан Немањић у вријеме док је још био велики жупан Рашке, у једној својој повељи упућеној Дубровчанима њих назива Власима а своје поданике Србима: „са не емле Срблин Влаха без суда“, а у дубровачкој латинској повељи тај дио гласи „Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio“ (Влах=Raguseus).[4]

Треба имати на уму да је Хум тада био под Немањићима, па је тако ова повеље Стефана Немањића и извор за етнички идентитет Хумљана у првој половини XIII вијека. У вријеме Немањића поред назива Хумљани[5] за народ, чији корјен није етнички него регионални, у Хуму у то доба живе Срби и Власи. Ти Власи су могли бити сточари или трговци романског,  или неког другог етничког поријекла, као и србизовани старосједиоци или Срби који су се професионално бавили сточарством.

Слични односи између Дубровника и Срба били су и за вријеме цара Душана, па тако у једној својој хрисовуљи дубровчанима Силног пише:

“И кад тужи Латин Србина да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин кад тужи Латина да му даје сведоке половину Срба а половину латина”.[6]

Ово показује један континуитет у дипломатским односима српских држава средњег вијека са Дубровником. Занимљиво је да бан Нинослав у својим повељама, владаре из куће Немањића назива рашким краљевима, што се може објаснити  тиме да своје поданике назива Србима.[7]Да је географски назив за Србе  источно од Дрине био у употреби у домаћим изворима чак и за вријеме развијене српске државе под Немњићима, свједочи иДушан док је још био краљ у својој хрисовуљи Хрусијском пиргу из 1345. године. У хрисовуљи се спомињу: „И сви свети Рашани…“,[8] што се наравно односи на српске светитеље из династије Немањића. Без обзира на то, у развијеном средњем вијеку у нашим земљама Срби се у владарским титулама домаћих повеља наводе под својим правим именом.

Нинослав је отишао  један корак даље па је узео владарско име „Стефан“, које је било уобичајено у династији Немањића.[9]  Ако знамо да су каснији босански владари ширили своју територију на рачун Немањића, и да је на крају Твртко преузео „ксифтар царски родитеља својих, господе србске краљева и цара“, можемо закључити да је и у то вријеме било династичког ривалства између двије, како смо видјели, српске династије.

Повеља бана Стјепана II Котроманића из 1326. године, претходника краља Твртка, говори нам о етничкој граници измeђу Босне и Хрвата. У тој повељи којом кнезу Вукославу Хрватинићу даје жупе Бањицу и Врбању, дословно каже:

„И за то дадосмо кнезу Вукославу оне жупе за његову вјеру, а оне жупе беху неверне и стадоше против нас, а на страну Хрвата“.[10]

Споменута област налази се између Кључа и Котора (данашњи Котор Варош) чији су центри та два града били. Видимо да су ове области биле на страни Хрвата, који су западно од Босне, а то потврђују поред домаћих извора и страни извори попут Константина Порфирогенита или Анонимног путописца из првог десетлећа XIV вијека који Босну наводи као дио Србије[11], а Хрватску као петнаесту провинцију Угарске.[12] Не можемо тврдити да Хрвата као мањих досељених група није било у Босни, али свакако да су којим случајем чинили знатнији број били би споменути у некој од домаћих повеља као становници матичних области Босне.

Могуће је, да је знатнијег броја Хрвата било у поменуте двије жупе, јер како видимо оне су биле стале на страну Хрвата, али не можемо се сложити да су они били једини становници ових области. Сам властеоски род Хрватинићи судећи по презимену су можда поријеклом Хрвати, али треба имати на уму да је име „Хрватин“ коришћен у средњем вијеку код нас и као лично име а не само етничко.[13]У босанкој држави, Хрвати се спомињу тек у повељи краља Твртка и то када он осваја неке хрватске територије, што значи да их до тад није било у већем броју у босанској држави.

Сами босански владари, попут Нинослава или Стјепана II, називају Немањиће рашким краљевима а никада српским, док бан Стјепан II у повељи из 1326.  каже да су поменуте жупе прешле на страну Хрвата. Овим је јасно истакнута етничка разлика између Бошњана и Хрвата, док између Бошњана и Рашана нема етничке разлике, па тако нема ни употребе српског етничког имена за Немањиће него се користи регионални назив.

Исто тако, у већ цитираној хрисовуљи цар Душан каже да дубровачки трговци могу ићи „кроз земљу царства ми“ слободно „само оружје да не носе, ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни на Угре, ни у Босну, ни у Грке“.[14] Док се Бугари, Угри и Грци наводе под својим етничким именима, Босна се наводи по свом географско-државном називу. Да су којим случајем становници Босне етнички разликују од Душанових Срба, цар би их навео под њиховим етничким именом као што наводи Бугаре, Угре и Грке.

Повеља упућена Хрватинићу писана је народним штокавским језиком и ћирилицом, а знамо да у средњем вијеку штокавицом говоре само Срби, док Хрвати користе чакавицу и угласту глагољицу, а за то имамо примјера чак и у икавским римокатоличким областима.

Од једног икавца, Прибисава Похвалића, посланика Сандаља Хранића и његове жене Катарине, имамо свједочансто да се икавски говор идентификује као српски језик. Наиме, Прибисав похвалић у свом писму из 1407. идентификује свој икавски говор као српски овако:“записа ере ови лист српски“, а мало даље пише „у другом листу српском“.[15]  Исти Прибисав још једанпут у писму од 15. марта 1409. назива свој језик српским.[16]

Да су Хрватинићи своје ћириличне повеље писали српским језиком директно нам говори канцеларијски запис о регистрацији  повеље херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, којом након своје смрти оставља својој жени Јелени кућу у Дубровнику и још неке ствари. Канцеларијски запис настао је по примању повеље у Већу умољених којем је свједочило 29 већника. У запису се каже да је херцегова даровница написана на „litera sclava“.[17]У Дубровачким латинским документима српски језик се преводи као „sclava“ или „sclavonico“. Писар српских повеља у Дубровнику преводи се на латински као „cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus“.[18] Чак се и цар Душан у једној својој повељи потписује као „Sclavonie imperator“.[19]

Што се тиче хрватског језика, годину дана раније од споменуте повеље бана Стјепана II, у Истри је настао документ „Истарски развод“ на чакавском језику и глагољици и у њему имамо први сачувани помен „језика хрвацкога“.[20]

Поред повеље херцега Хрвоја, и повеље бана Стјепана II нам показује како се називао језик у средњовјековној босанској држави. Приликом склапања уговора са Дубровником 1333. године, направљена су четри примјерка повеље, по два примјерка за босанског бана и Дубровник и то „две латински а две српски“.[21]  Латински језик тада је  био главни у Дубровнику, а српски језик како видимо у средњовјековној Босни. Повеља је писана уставном ћирилицом, као и све остале банове домаће повеље.

Дубровник са својом канцеларијом задуженом за дипломатску преписку са својим залеђем такође баца свијетло на језички идентитет средњовјековне босанске државе. Наиме, од почетка XIII вијека Дубровник службену кореспондецију са државама у своме залеђу води искључиво на српском језику.[22]

Крунисање Твртка за краља и његова краљевска титула говоре нам много о народном идентитету његове државе. Као унук краља Драгутина, након нестанка династије Немањића, Твртко је дошао на српски престо. Послије територијалног ширења, Твртко је има један дио првобитних Немањиних земаља, манастир Милешево са гробом српског просветитеља св. Саве, и био је по мајчиној линији унук краља Драгутина Немањића. Све ово му је дало легитимитет да наслиједи српски прести и крунише се за краља 1377. године.[23]

Твртко се крунисао „сугобим вијенцем“ што значи двоструким вијенцем односно круном, српском и босанском.[24]Својим крунисањем, он је улазио, с пуним сјајем, у традиције Немањића, крунисао се као они, узео владарско име Стефан и заузео према православној цркви став какав је био традиционалан у кући Немањића.[25]  По тој традицији, која јеналагала да се српски краљеви крунишу на дан неког значајног хришћанског празника, и Твртко се  крунисао на Митровдан.[26]

НаконкрунисањаТврткосе у својојтитулиназива „краљСрбљем, Босне ,Поморја“ итд. Стављаоједаклесвојуновутитулунапрвомјесто, заразликуоднпр.Душана, који у својојцарскојтитулинапрвоммјестуоставља „Србље“ јерјеосјетиопотребудатустрану, узурпирану титулу донекле  србизира, проглашавајући се у првом реду за „цара Србљем“.[27]

Између Босанаца и Рашана, како смо већ установили, није постојала она етничка разлика, која је дјелила Србе од Грка, те с тога Твртко није имао разлога да потискује у позадину нову титулу и да истиче Босну на првом мјесту.[28]  Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну.[29]

Од Твртка па до последњих босанских краљева, Срби ће, углавном, заузимати прво и најзначајније мјесто у краљевској титули Котроманића. У латинској верзији титула ће гласити „dei gracia Rascie, Bossne, Maritimeque etc. Rex“.[30]

Док је Требиње било у саставу државе цара Душана, приликом укидања царине у Требињу коју је узимао Душанов цариник Дабижев, цар каже: „нека Дабижев не узима од Дубровчана нити царине, нити којега другог дохотка, ни од трговца дубровачког Влаха, а ни од Србљина“.[31]  Требиње, као и цијели простор данашње Херцеговине дуго је био у саставу српске средњовјековне државе, како под владарима прије  Немањића, тако и за вријеме Немањића, све док није прешао у руке Котроманића, који су насљедили Немањиће, након распада Душановог царства.

Најважнији историјски извор за рани средњи вијек, цар Константин VII Порфирогенит, пише да су Захумље, Травунија и Паганија, области које ће касније чинити Хумску земљу или још касније Херцеговину, након што су остале пусте послије борбе са варварским племенима, насељени припадницима српског народа.[32]Са подручја Хума (Херцеговине) имамо и највише домаћих извора који говоре о етничком идентитету становништва у средњем вијеку.

Од члана угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима, Гргура Николића, имамо скоро идентичан податак каоприликом укидања царине у Требињу. Разлика је у томе што је овај пут ријеч о укидању царине пред Стоном. Гргур Николић 6. јула 1418, издаје повељу којом укида царину пред Стоном на Заблатку сваком „тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона“.[33]

Занимљиво је да у овим повељама нема помена Бошњана, иако се Бошњани или „добри Бошњани“ помињу као свједоци у неким владарским повељама Котроманића. Није се могло десити да у босанској држави, чији је центар у Босни а снага у властели тих централних дјелова босанске државе, у повељама које наводе становнике појединих крајева не буде помен Бошњана да су којим случајем представљали посебан етнос у односу на Србе и Влахе. Знамо да је било миграција становништва  из Босне у Хум, поготово сточарских маса,[34]  али без обзира на то нема помена Бошњана у повељама хумске властеле ни на босанском приморју, што нам говори да је ријеч о сталежу или кад имамо помен само „Бошњани“ без онога испред „добри“, ради се о регионалном називу за људе из Босне. Слично је било нпр. у италијанским државама средњег вијека у којима се спомињу „boni homines“, угледни људи који су обављали јавне службе попут судија, писараи многи других. Такође, у овај сталеж су спадали и власници земљишних посједа или људи који су на неки други начин били богати.[35]

Пратећи изворе који говоре о становништву босанске државе, настављамо према ријеци Цетини. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“.[36]

Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће је, да је било и једних и других.

О јасној етничкој  граници између Срба и Хрвата на ријеци Цетини, као и потврди да Хрвата у значајнијем броју није било у босанској средњовјековној држави, посебно њеним јужним крајевима, свједочи и повеља бана хрватског Ханжа Франкопана, настала самодвије године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханж потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби:

„И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина“ и „да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара“.[37]

Видимо да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помења Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из босанске државе, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још пре него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима.[38]

Немамо помена неког другог народа осим Срба и Влаха који су могли доћи из Босне у хрватске крајеве. Ово стање одговара помену народа у повељама владара и великаша босанске државе. Једино и овдје остаје питање о поријеклу Влаха. Њихова имена и презимена углавном су словенског поријекла, што би говорило да су словенизовани, па остаје питање да ли су то били хрватски или српски сточари, а највјероватније да је било и једних и других.

Што се тиче источног дијела босанске државе, имамо писмо дубровачког трговца из Сребренице Пирка Бољесаљића, који се 1438. године жали вјећу дубровачком на Србе из сребренице: „Господо, говорах (им) ја Пирко: шта сам вам скривио Срби, да ме вежете безаконо?“[39]

Један извор из прве половине XVI вијека, иако не спада у изворе везане за средњовјековну босанску државу, ипак нам на посредан и временски доцнији начин говори о становништву источне Босне. То је „Путопис“ Словенца Бенедикта Курипешића из 1530. године. Те године на путу за Цариград, прошао је Босном и забиљежио да у тим крајевима поред Турака, који су владари тих области, живе још само Срби.[40]Упоредимо ли овајизвор са домаћим и страним изворима средњег вијек, видимо да Срби у континуитету живе на тим просторима.

Излагање о домаћим изворима завршићемо са документима насталим у држави Стефана Вукчића Косаче. У почетку своје владавине био је „војвода босански“, али када су се стекли потребни услови он је одлучио да се осамостали у односу на краљеве из обитељи Котроманић. Од 1448. године узима титулу херцега, а од 1449 године титулише се  „по милости божијој херцег од Светога Саве, господар хумски и приморски, и велики војвода русага босанског, кнез дрински и к томе“.[41]

Истицањем да је „херцег од Светога Саве“ говори нам три ствари. Прво, да је Стефан Косача, иако је њгов род био поријеклом из Босне (село Косаче у близини Горажда), знао за традицију по којој је Хум био додјељен Растку Немањићу пре него ће се он замонашити и да су њиме дуго владали Немањићи. Друго, стављањем Растковог монашког имена и истицањем његове светости у својој титули, говори да се ослањао највише на православну цркву у његовој држави. Треће, истицањем у својој титули српског просветитеља, који је осамосталио Српску цркву и радио на осамостаљењу српске државе, говори нам и о његовом етничком поријеклу.

Своју титулу „херцег од Светога Саве“ истицао је и у својим латинским повељама упућиваним римокатоличким владарима и великашима. На латинском титула је гласила: „Nos Stefanus Dei gracia dux sancti Saue dominus terre Huminis, Maritimarumqueparcium, comes Drine ac magnus voyuoda Regni Bossne etc.“[42]

Херцег Стефан и његови синови и насљедници,  још су директнији у својим повељама када говори о становништву своје државе. Тако херцег Стефан, 1450. године у уговору са Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[43]

Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: „обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду“.[44]

Мирећи се поново са Дубровником 1454. године, допуштајући им да слободно тргују по његовој земљи, опет као своје људе спомиње Влахе и Србе.[45]

Како видимо, у домаћим повељама насталим на подручју средњовјековне босанске државе, како оним матичним тако и касније потпалим под босанску власт, као становници се помињу Срби и Власи. Код Влаха остаје питање њиховог поријекла и улоге у средњовјековној босанској држави. Знамо да су Власи били професионални сточари и за разлику од ратара имали су мање обавеза према држави и својим феудалцима.

Њихова презимена и имена, писмо и језик, упућују да су у већини били србизовани, или је било Срба са влашким пастирским статусом мада је свакако било и Влаха романског, или неког другог етничког  поријекла. Главна разлика између Срба и Влаха била је у њиховом занимању и положају према држави и феудалцима. Тако Дубровчани одлучују 10. марта 1448, да се у Стон и Пељешац приме сељаци и Власи војводе Стефана Косаче.[46]

Овдје су сељаци ратари а Власи  сточари  војводе Стефана. Ово говори и против теорије коју неки историчари заступају, да су Срби уз Влахе само један феудални сталеж а никако народ босанске државе. Да је тако, Дубровчани би примили „Србе (не сељаке) ратаре и Влахе“. У својим пак повељама Косаче наводе Србе и Влахе разликујући их само по занимању, док се обема странама обраћају на српском језику и ћирилици у својим повељама.

Из анализираних историјских извора насталих на територијама које су чиниле средњовјековну босанску државу, видимо да су већински становници у средњем вијеку били Срби, а да је босанска држава била једна од српских средњовјековних држава. Поред Срба спомињу се још и Власи, међу којима је било, како романских старосједилаца и других етничких група, тако и Срба који су се бавили сточарењем и уживали влашке повластице. Поред Срба и Влаха у средњовјековној босанској држави, свакако је било и других народа али у занемарљивом броју.

[1]К. Јиречек, ИсторијаСрба, књига I, Београд, 1988, 175.

[2]Р. М. Грујућ, Апологијасрпскогнарода у Хрватској и Славонији, НовиСад, 1909, 23-24.

[3]В. Глушац, ПовељеМатијеНинославабанабосанског и народностњеговихподаника, БањаЛука, 2011, 36.

[4]М. Динић, Српскеземље у средњемвеку, Београд, 1978, 34.

[5]Назив Хумљани нпр. срећемо у повељи жупана Санка Милтеновића: А. Смиљанић, Писмо жупана Санка Милтеновића Дубровчанима, Грађа о прошлости Босне, 2, Бања Лука, 2009, 35-44.

[6]Д. Јечменица, ХрисовуљацараСтефанаДушанаДубровчанимасадвапратећаакта, Старисрпскиархив, 11, Београд, 2012, 33-58

[7] М. Динић, Српске земље…,стр. 39.

[8]Д. Живојиновић, ХрисовуљакраљаСтефанаДушанаХрусијскомпиргу о поклонуселаГаидарохора, Старисрпскиархив, 6, Београд, 2007, 89.

[9]М. Благојевић, Српскадржавност у средњемвеку, Београд, 2011, 139-140.

[10]Ј. Мргић, ПовељабанаСтјепана II КотроманићакојомдајекнезуВукославуХрватинићужупеБањицу и Врбању, Грађа о прошлостиБосне, 1, БањаЛука, 2008, 13.

[11]Тибор Живковић, Анонимов опис источне Европе, Београд, 2013, 122.

[12]Исто, стр. 135.

[13]http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_5.html

[14]Д. Јечменица, ХрисовуљацараСтефанаДушанаДубровчанимасадвапратећаакта,… стр. 41.

[15]Р. М. Грујић, наведенидјело, стр. 34.

[16]В. Богићевић, Босна и ХерцеговинаСрпскесуземљепокрви и појезику, БањаЛука, 2011, 25.

[17]Н. Исаиловић, ПовељахерцегаХрвојаВукчићаХрватинићажениЈелени, Старисрпскиархив, 10, Београд, 2011, 167.

[18]М. Динић, Српскеземље у …, стр. 34.

[19]Исто, стр. 34.

[20]Hrvatskagramatika, Grupaautora, II promjenjenoizdanje, Zagreb, 1997, 15.

[21]Ф. Миклошић, MonumentaSerbica, Беч, 1858, 107.

[22]Л. М. Костић, НасилноприсвајањеДубровачкекултуре, Мелбурн, 1975, 41.

[23]С. Станојевић, Свисрпскивладари, Београд, 1989, 43.

[24]Н. Радојчић, ОбредкрунисањабосанскогкраљаТвртка I, Београд, 1948, 80.

[25]Исто, стр. 81.

[26]М. Динић, Изсрпскеисторијесредњег…, стр.308-309.

[27]Исто, стр. 313.

[28]Исто, стр. 314.

[29]М. Благојевић, наведенодјело, стр. 292.

[30]Н. Исаиловић, ПовељакраљаТвртка I КотроманићаШибенику, Грађа о прошлостиБосне, 4, БањаЛука, 2011, 31-47.

[31]Р. М. Грујић, наведено дјело, стр. 25.

[32]Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 59, 61-62, 64.

[33] М. Динић,Изсрпскеисторијесредњег…, стр.327.

[34]Б. Храбак, Naseljavanjehercegovačkih i bosankihVlaha u DalmatinskuZagoru u XIV, XV i XVI veku, Vlasi u starojhrvatskojistoriografiji, Сплит, 2010, 201-202.

[35]С. М. Џаја, „DobriBošnjani“ i „BoniHomines“, Dijalog 1-2, Сарајево, 2006, 108.

[36]А. Смиљанић, ПовељавојводеЂурђаВоисалићакојомпотврђујебаштинскепосједебраћиЂурђевићима, Грађа о прошлосриБосне, 4, БањаЛука, 123.

[37]Р. Лопашић, Bihać i Bihaćkakrajina, Загреб, 1890, 298.

[38]Б. Храбак, наведенодјело, стр. 202.

[39]Р. М. Грујић, наведенодјело, стр. 26.

[40]Б. Курипешић, PutopiskrozBosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Сарајево, 1950, 29.

[41]М. Благојевић, наведенодјело, стр. 358.

[42]Е. О. Филиповић, PoveljahercegaStjepanaVukčićaKosačeBarbariodLiechtensteina, GrađaArhivaBosne i Hercegovine, 5, Сарајево, 2013, 10.

[43]Р. М. Грујић, наведенодјело, стр. 27.

[44]Исто, стр. 27.

[45]В. Ђерић, О Српскомименупозападнимкрајевиманашеганарода, Београд, 1914, 17.

[46]С. Ћирковић, ХерцегСтефанВукчић-Косача и његоводоба, Београд, 1964, 104.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s