Category Archives: БОРИС РАДАКОВИЋ

ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ГРАЂАНСКОГ РАТА У ПРИЈЕДОРУ 1992.

 

Апстракт: Овај рад је пионирски почетак у изношењу чињеница о трагичним сукобима у Приједору 1992. године. Као такав он свакако има мањкавости, а основни недостатак му је недоступност извора. Потребно је још много трагања за изворима да бисмо добили објективнију слику тих тешких прољетних и љетних дана 1992. у Приједору. Овај рад би могао да буде једна од смјерница за напоре који ће услиједити у расвјетљавању новије приједорске историје.

Кључне ријечи: Приједор 1992, грађански рат у БиХ, напад на Приједор, борбе око Приједора, муслиманско-хрватске паравојне формације, злочини над цивилима, сабирни центри Трнопоље, Омарска и Кератерм, Кризни штаб.

 

Увод

 

Град Приједор је почетком деведесетих година XX вијека био једно од жаришта грађанског рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Становништво је било национално и вјерски измијешано, што је довело до жестоких борби и страдања становништва. Иако су борбе у Приједору кратко трајале, до данашњих дана не престаје полемика о карактеру рата у Приједору и његовој околини.

Осврнемо ли се на прошлост, историјски извори нам говоре и о времену суживота и доброг слагања свих становника Приједора и околине. Такав један примјер био је августа 1910. године, када су се српским кметовима придружили и кметови римокатолици и муслимани у борби за своја права против аустроу- гарске окупационе власти.[2] Са друге стране, било је примјера и међусобних сукоба становника.

Приједора различитих конфесија, као што су сукоби између 258 православних и муслиманских сељака у селу Омарска 1938. године, као и сличан сукоб 1939. године у селу Орловци код Приједора.[3] Приједор је током Другог свјетског рата био један од главних центара отпора окупатору и хрватским и муслиманским усташама, али исто тако и велико мјесто страдања српских цивила и устаника. У историографији је већ много тога речено о Приједору и Козари и непријатељским офанзивама на српске устанике и цивиле.[4]

Након непуних пола вијека мирног живота у социјалистичкој Југославији, Приједор, као и цијела Босна и Херцеговина, нашли су се у вртлогу грађанског рата. Унутрашња политичка дешавања, ескалација сепаратистичких и националистичких тежњи руководстава југословенских република, водили су незаустављиво у грађански рат. Томе су допринијеле и неке стране силе, прије свега Сједињене Америчке Државе, Ватикан и Њемачка, помажући сепаратисте у југословенским републикама.

 

Стање у Приједору пред грађански рат 1991. и 1992. године

 

На првим вишестраначким изборима у БиХ власт у Приједору добила је СДА, чији су кадрови држали и кључне функције у Станици јавне безбједности Приједор (СЈБ).[5]

Током трајања ратних дејстава између ЈНА и хрватских паравојних формација 1991. и 1992. године, муслимани бојкотују војне позиве, а у Приједору се исмијавају и вријеђају официри ЈНА.[6] Функционери СДА, као што су доктори Есо Садиковић и Ариф Бахтијарагић, те Мухарем Церић, инспектор за одбрамбене припреме у СУП-у Приједор, организују тзв. Лигу за мир, покушавајући да за своју идеју придобију и већи број Срба, како би њихова иницијатива добила грађански и мултиетнички карактер.[7]

Посланик СДА из Приједора и предсједник Општинског одбора СДА Приједор и Регионалног одбора Бања Лука др Мирза Мујаџић, у љето 1991. године покушао је спријечити колону тенкова ЈНА да оде раздвојити сукобљене стране на Банији, у Хрватској. Убрзо је отпочело копање земуница по муслиманским селима око Приједора и набављање оружја. Према каснијем свједочењу заробљених муслиманских екстремиста, Мирза Мијаџић је био главни организатор за стварање војних формација као и око наоружавања становника.[8] Паралелно са овим радњама, одређен број муслимана и чланова СДА одлази у Хрватску на обуку, те се послије обуке враћају кућама, а неки од њих се запошљавају у Станици јавне безбједности Приједор.[9] За једног од њих лично се залагао Мухамед Чехајић, предсједник Скупштине општине Приједор, у писму од 13. септембра 1991. године, упућеном Авди Хебибу, помоћнику министра полиције БиХ.[10] Да су чланови СДА из БиХ одлазили у Хрватску на обуку показује и списак за обуку у МУП-у Републике Хрватске од 8. јула 1991.[11]

Октобра 1991. године у Приједору се формира тзв. Кризни штаб општине Приједор, у чији састав улазе искључиво грађани муслиманске националности. На чело тзв. Кризног штаба постављен је Мухамед Чехајић, тадашњи предсједник Скупштине општине Приједор и члан Извршног одбора СДА за Приједор, а за чланове су изабрани Мирсад Мујаџић, предсједник Извршног одбора СДА за Приједор, Бећир Медуњанин, секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор, Хилмија Хоповац из Љубије, Мустафа Хоџић из Козарца и Ћамил Пезо из Приједора.[12]

У тзв. Кризном штабу почиње се заговарати идеја о потпуном преузимању власти у Приједору од стране СДА. Уз набављање и дијељење оружја својим члановима и симпатизерима, људи из СДА одлазе у иностранство да скупљају финансијска средства за куповину оружја. Тако је нпр. почетком 1992. године, уз знање предсједника тзв. Кризног штаба Мухамеда Чехајића, Мирсад Мујаџић звани Мирза, скупа са Емилом Војниковићем, замјеником секретара за привреду и друштвену дјелатност општине Приједор, отишао у Њемачку и Аустрију, гдје је од тамошњих муслимана скупљао новац за оружје. Од прикупљеног новца дио је уплаћен у централу СДА у Сарајеву, а дио у Приједор за потребе наоружавања СДА Босанске Крајине. Илијаз Менић, наставник из Козарца, путовао је у Њемачку да прикупи финансијска средстав за СДА Козарац.[13]

На састанку тзв. Кризног штаба за Козарац, којег су такође чинили искључиво муслимани, 4. марта 1992. године могло се чути од учесника састанка да је у Козарцу потребно формирати чету за брза дејства.[14]

Један записник СДА, којег је потписао Мирза Мујаџић 30. марта 1992. године, показује да је тада скупљено 2.500 марака за рад СДА.[15] Под утицајем Мирсада Мујаџића, а под маском балансирања националне структуре запослених у СЈБ Приједор, Хасан Талунџић примао је полицајце муслимане, а неки од њих су учествовали као припадници ЗНГ у борбама против ЈНА у Хрватској, од којих су многи, попут Мехмеда Авдића и Мухарема Рамића, касније учествовали у борбама у Приједору. Талунџић је новопримљеним полицајцима говорио да ће у најскорије вријеме муслимани у Приједору преузети власт.[16]

Функционери СДА су марта 1992. године у хотелу ”Приједор” одржали састанак, којем је присуствовао и представник Главног одбора СДА из Сарајева задужен за војна питања, као и два представника Главног одбора СДА из Босанске Градишке. Након тог састанка интензивирана је кампања стварања и наоружавања паравојних формација.[17]

 

Почетак сукоба у Приједору 1992. године

 

Након признавања независности БиХ почетком априла 1992. године од стране великих сила, прегласавања Срба, кршења Устава БиХ и потпуног занемаривања права српског народа, преласка војних јединица Хрватске на територију БиХ и напади истих на ЈНА и српске цивиле, било је јасно да ће доћи до оружаног сукоба већих размјера. Иста напета атмосфера осјећала се и у Приједору. Избјегли Срби из Хрватске, којих је, према неким процјенама, пред почетак сукоба у Приједору било око 7.000,[18] бринули су становнике Приједора да ће их можда задесити судбина слична њиховој.

Срби у Приједору почели су се такође организовати за предстојећи сукоб. Први се почињу организовати српски припадници СЈБ Приједор, који формирају тринаест тајних станица милиције, које су имале око 1.500 људи. Пошто су водеће функције у СЈБ Приједор држали кадрови СДА, организовање српских полицајаца вршено је тајно, најчешће у просторијама друштвеног дома Чиркин Поље.[19]

Начелник реформисаног и од српских кадрова очишћеног тзв. Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, 29. априла 1992. године издао је наредбу свим општинским и регионалним штабовима ТО БиХ о спровођењу одлуке тзв. Предсједништва БиХ о нападу на јединице ЈНА које се још нису повукле. Наредба је гласила:

 

  1. Извршити потпуно и масовно запречавање на свим путним правцима територије Босне и Херцеговине на којима јединице бивше ЈНА отпочињу извлачење техничких материјалних средстава, у непосредној координацији са МУП-ом.
  2. Извршити блокаду ширег рејона војних објеката из којих се настоје изнијети техничка материјална средства, разним врстама формацијских и природних препрека које обезбједети јединицама територијалне одбране Републике БиХ и МУП-а.
  3. Ненајављеним колонама јединица бивше ЈНА и без пратње МУП-а, спријечити излазак из касарне и комуницирање на територији Републике БиХ.
  4. Убрзано планирати и отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.

 У оквиру планирања борбених дејстава планирати опсежне мјере заштите становништва и материјалних добара грађана Републике БиХ.[20]

 

Наредба је упућена у 76 тзв. општинских штабова ТО, међу којима и тзв. Штабу ТО Приједор, и у осам тзв. регионалних штбова. Срби у Приједору, као и у цијелој БиХ, ово су доживјели као објаву рата.

Умјесто да тзв. Штаб ТО БиХ пошаље наредбу да се регуларне војне хрватске јединице које су упале из Хрватске и заједно са муслиманско-хрватским паравојним формацијама вршиле злочине над српским цивилним становништвом протјерају са територије БиХ, он се одлучио обрачунати са остацима ЈНА, чији су многи припадници били из БиХ и у којима је српски народ гледао заштитнике од регуларних јединица Хрватске и хрватско-муслиманских паравојних формација.

Ово је довело до акције преузимања власти у Приједору, коју је спровело око 400 припадника полиције српске националности на основу одлуке Извршног одбора Српске општине Приједор. Акција је спроведена у раним јутарњим часовима 30. априла 1992. године, када су, без иједне жртве, преузети сви важнији објекти у граду.[21]

Одмах након спроведене акције и преузимања власти свим припадницима СЈБ који нису били Срби понуђено је да потпишу изјаву о лојалности и остављен им је одређен рок да се одлуче.[22]

Међутим, истог дана је у мјесту Љубија, недалеко од Приједора, у Одјељење полиције дошао Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор, који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске. Заједно са својом групом, коју су чинили полицајци Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и познати криминалац Амир Селман, разоружао је полицајца Симу Стојића и преузео Одјељење полиције у Љубији.[23] Прва жртва сукоба у Приједору био је Раденко Ђапа, припадник СЈБ Приједор, кога су непозната лица убила 1. маја око 21,30 часова у Козарској улици бб.[24] Ово је довело до погоршања ситуације у Приједору, а рођаци убијеног осветили су се тако што су убили четворо недужних грађана муслимана: Расима и Исмету Шахиновић, Јусуфа Кучуковића и Мумина Рамића. Ситуацију је додатно узбуркао Мухамед Чехајић у директном програму Радија Приједор, када је апел за мир искористио да позове грађане на џеназу Јусуфа Кучуковића. Ова дешавања су одмах искоришћена у пропагандне сврхе, па су тако ХИНА и ХТВ објавили како је у Приједору тада убијено седамдесет људи.[25]

Трећег маја 1992. године формиран је муслимански ратни штаб са сједиштем у Хамбаринама, којег су чинили Мирсад Мујаџић (предсједник Извршног одбора СДА за Приједор), Хасан Талунџић (службеник СЈБ Приједор), Хусеин Црнкић, Енес Црнкић, Емир Мујаџић, Мухамед Чехајић (бивши предсједник Скупштине општине Приједор и предсједник Кризног штаба), Бећир Медуњанин (бивши секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор), Теуфик Заимовић, Хилмо Хоповац и Нихад Кадић. Ратни штаб је пришао и формирању муслиманске полиције, чији је начелник био Хасан Талунџић, а његов замјеник Фикрет Кадирић. Посебна пажња поклоњена је организовању и наоружавању ширег подручја Козарца. У ту сврху формиран је и Штаб територијалне одбране Козарац, под вођством Сеада Чиркина, активног војног лица бивше ЈНА. Поред њега, у штабу су били Бећир Медуњанин, Бесим Алчић и Фикрет Паратушић. Штаб је био смјештен у подземном бункеру изграђеном на брду Бараковац, гдје су били инсталисани телефон 31–522 и радио станица. Изграђена су и митраљеска гнијезда, и то три према Козаруши, три према Ламовитој и једно према Трнопољу. Радио веза одржавана је са Приједором и Ивањском, одакле је очекивана подршка у случају борби, а везисти су били Хазим Гутић и извјесни Бешић звани Њуфло.[26]

На основу пронађене документације утврђено је да је свако муслиманско насеље имало формиране водове и чете, а велики број ових паравојних формација је био наоружан. Само у оквиру тзв. Штаба ТО Козарац било је по јединицама распоређено 3.599 људи, од којих је знатан број био униформисан.[27]

Истог 3. маја у Мјесној заједници Козаруша одржан је састанак муслиманског тзв. Штаба за очување мира, чији је предсједник био Вахид Мујкановић, на којем је приговорено Српској демократској странци општине Приједор због преузимања власти. Донесена је и Декларација о правилима понашања у циљу очувања мира.[28]

Видимо да су истог дана у околини Приједора дјеловале једна ратна и једна мировна муслиманска организација. Остаје питање колико је та мировна опција била искрена, када знамо да су чланови Кризног штаба Приједор, који је требало да се стара о безбједности свих грађана Приједора, радили на наоружавању муслимана и Хрвата, а између осталог формирана је и ТО у Козаруши. О томе свједочи мобилизациони списак за Козарушу I, са 105 имена војника.[29]

У самом граду Приједору током маја долази до спорадичних инцидената са паравојним формацијама. Тако је 8. маја у Приједору око 22:30 пуцано на полицијску патролу, а нападачи су четворица припадника муслиманских паравојних формација, од којих се један идентификовани звао Един Татаревић.[30]

Посљедњих десет дана маја дошло је до наглог погоршања ситуације и почетка отвореног рата. До тада су преговоре са српским властима Општине Приједор представници муслимана и Хрвата користили да се што боље припреме за општи рат. Крајем маја су одлучили да крену у коначну офанзиву.

Муслимански ратни штаб, на састанку одржаном 22. маја у кући Енеса Црнкића у Хамбаринама, којем је присуствовао и Мирсад Мујаџић, одлучио је да се поставе пунктови на улазима у муслиманска насеља и да се нападају припадници војске који буду хтјели туда проћи. Направљене су три групе, од којих је једна, у којој су били Мирсад Мујаџић, Емир Мујаџић, Асмир Вехабовић, Хусеин Пашић, Енес Црнкић, Хусеин Црнкић и Самир Калтак, заузела позицију на једној страни пута Приједор–Љубија. Друга група се налазила на самом пункту, а чинили су је Азиз Алишковић, Ферид Сикирић и још једно непознато лице са пушкомитраљезом. Трећа група, коју је предводио Дамир Хабибовић, заузела је положаје који су били удаљени од пута. Сви положаји заузети су око 17,00 часова.[31]

Око 18,00 часова наишао је аутомобил у којем се налазило једно лице у цивилу, које је возило и четворицу резервиста ЈНА у униформама. Послије заустављања аутомобила са пункта је отворена пушчана ватра, приликом чега су убијени војници Радован Милојица и Петар Лукић, а рањени су Ратко Милојица, Синиша Мијатовић и Недељко Антуновић. Након тога нападачи су назвали Станицу полиције Приједор рекавши да је војна патрола напала пункт и да има мртвих и рањених. Након сат времена дошла су амбулантна кола из Приједора, у пратњи два тенка и два возила, која су се након преузимања жртава вратила назад.[32]

Након тога у Хамбарине су дошле двије наоружане групе паравојних формација, једна под командом Славка Ећима, са око четрдесет људи, а друга, сличног броја, под командом поручника Мухића. Обје ове групе заузеле су положаје у Хамбаринама. Војска је затражила да се сутрадан, 23. маја, до 14,00 часова предају нападачи на резервисте, али пошто то није учињено дошло је до сукоба који је резултирао разарањима и људским жртвама, како код војске тако и код побуњеника. Овим је и званично почео рат у Приједору.[33]

Приједорске власти су преко Козарског вјесника упутиле проглас у којем су захтијевале да се све нелегално оружје преда у касарну Жарко Згоњанин. Они који буду долазили са оружјем да га предају, наглашено је, требало је да истакну бијеле заставе.[34] Како ће наредни догађаји показати, многи становници оружје нису предали.

Полицајци муслиманске националности ангажовали су се у редовима зелених беретки на подручју Козарца, а многи други, који су радили у граду или насељу Љубија и становали у насељима са већинским несрпским становништвом, ставили су се на страну паравојних формација или су вратили наоружање и опрему у СЈБ Приједор.[35]

Тзв. Штаб ТО Козарац је 23. маја 1992. године извршио општу мобилизацију на подручју Козарца и околних мјеста, Козаруше, Трнопоља, Камичана, Бабића и Кевљана. Позиви су дијељени са печатом тзв. Штаба ТО Козарац преко курира. Истог дана паравојне формације Козарца сазнале су да ће сутрадан из Бање Луке за Приједор проћи тенковска колона, те су почеле припреме за пресретање и уништавање колоне.[36]

У недељу 24. маја, у поподневним часовима, са обје стране пута Приједор – Бања Лука, у близини кућа Мехмеда Јакуповића и Мустафе Јакуповића, заузети су борбени положаји. Нападачи су били наоружани зољама, митраљезима, пушкама и пиштољима. Такође су имали и радио-станицу, смјештену у љетној кухињи Изета Јакуповића, којом је руковао Нихад Јакуповић, позивног знака Дрина, док је Штаб у Козарцу имао позивни знак Долина.[37]

Тенковска колона је наишла око 14,30 часова, када је на њу отворена ватра из свег расположивог оружја. Том приликом погинуо је војник Јован Згоњанин, погођен снајперским метком.[38] Након тога дошло је до борбе између војске и побуњеника и преузимања Козарца од стране српске војске.

Упоредо са борбама у Козарцу, у ноћи између 24. и 25. маја, извршен је и напад муслиманских снага на касарну Жарко Згоњанин у приједорском насељу Урије. Напад је изведен из правца насеља Пухарска, са већинским муслиманском становништвом, а извела га је група коју су предводили полицајац Сенад Грозданић, те Џевад и Саид Грозданић и Хамдија Балић.[39] Напад на тенковску колону на путу Приједор – Бања Лука и касарну говори о синхронизованим оружаним активностима паравојних формација.

Дио муслиманских снага који се повукао испред војске 28. маја, на састанку у шуми званој Пањик, на ширем подручју реона Курево, организовали су се и договорили да 30. маја у раним јутарњим сатима нападну сам град Приједор. Том групом, која је бројала око 350 људи, руководили су Изет Мешић звани Хаџија и Славко Ећимовић (Хрват).[40]

Напад на Приједор кренуо је из шуме Пањик око 4,00 часа, са пет борбених група. Прва група, под Славком Ећимовићем, имала је задатак да заузме зграду Дома официра, мост на ријеци Сани, који спаја насеље Тукови са Приједором, хотел Приједор, а након тога да заузму Радио Приједор. Друга група, под командом Асима Мухића, имала је задатак да из правца ријеке Сане нападне зграду Општине и СЈБ, а трећа група, под командом Халима Мехића, имала је исти задатак, али да напад изврши из правца зграде Рудника жељезне руде. Четврта група, под командом Едина Чајића, имала је задатак да заузме тзв. велики надвожњак и тиме прекине комуникацију између насеља Урије, у којем су се налазиле касарна и болница, и ужег центра Приједора, као и да се повеже са паравојним формацијама у насељу Доња Пухарска. Пета група, под командом Кемала Алагића званог Дивјак, имала је задатак да обезбјеђује заузете објекте.[41]

Након уласка ових формација у Приједор дошло је до борбе између војске и полиције и ових група, што је довело до погибије 18 и рањавања око 20 војника и полицајаца. Све групе су успјеле да дођу до својих циљева и нису пазили у кога пуцају – да ли су то војници и полицајци, или цивили, или чак кола хитне помоћи. Тако је група која је заузела тзв. велики подвожњак пуцала у болничка кола хитне помоћи, приликом чега је возач Горан Драгојевић рањен са 32 метка, али је ипак успио да се одвезе неколико стотина метара даље гдје је пронађен и успио је да преживи.[42]

Иста борбена група је у близини тзв. великог подвожњака пуцала и у војна санитетска кола, која су била видно обиљежена и са упаљеним ротационим свјетлима. Том приликом су рањени Драган Вучета и Ранко Томаш, који су се налазили у санитетском возилу.[43]

Џевад Џенановић, припадник паравојне формације која је нападала преко моста на Сани, водио је забиљешке, па је овако описао њихов напад: Киша пада ја са својом групом идем на хотел и Рибар, остали се поредали по Приједору, ту смо наишли на ауто на војнике па смо их морали побити. Нисмо били свега 4 сахата у Приједор јер је (нечитко) из Пухарске и осталих мјеста придружити па нису. Ми смо морали повући се једва када је нас туко транспортер до пет смо Сану прелазили по киши назад сакрили смо се у шуму ту око нас су падале гранате, ту смо остали до ноћи.[44]

Сукоби су вођени широм Приједора, а најжећи су били код хотела Приједор, ресторана Рибар, насеља Берек, у близини Гимназије, Општине и СЈБ Приједор. У Средњошколском центру нападачи су се утврдили, а у згради Средње мјешовите школе су држали заробљенике. Заробљеницима који су били рањени није указана медицинска помоћ.[45]

Српска војска и полиција из Приједора одбила је све нападе, након чега су се све паравојне групе повукле на планину Курево, између ријеке Сане и Љубије. На Куреву су консолидовали своје редове и организовали се за извођење нових напада на војску, полицију и цивиле, а нису били поштеђени ни муслимани који су прихватили српску власт у Приједору. Вођа ове групе био је Кемал Алагић звани Дивјак.[46]

Прије него што је Алагићева група похватана 4. новембра 1993. године, починили су многе злочине над Србима и муслиманима у околини Приједора. Тако су 21. јула 1992. године у мјесту Ризвановићи ликвидирали Мирка Даље- вића, а истог дана заробили су војника Зорана Јошкића, одвели га у шуму Курево и тамо након мучења ликвидирали 23. јула. Истог дана у мјесту Раљаш убијени су Борислав Жујић, Миленко Гојић и Милан Ђургуз.[47]

У мјесту Кончари су 3/4. августа 1992. године убили цивила Стојана Дотлића, коме су провалили у кућу и у предјелу врата и лијевог рамена нанијели му ножем двије ране, које су биле смртоносне. Половином истог мјесеца у мјесту Зецови, Стари град бр. 175, у кући породице Џенановић, на којој је писало Ова кућа је под заштитом ЈНА, поменута група је убила Вејсила Џенановића, његовог зета Енреса Реџића,[48] Азану Џенановић, Фахрудина Реџића, Меила Реџића, Вахида Реџића и његовог брата чије име није идентификовано.[49]

Крајем августа 1992. године почињени су злочини у мјестима Ламовита, Козаруша и Подграђе. У Ламовитој су 27. августа убијени цивили Стојан Јањић и Марко Дакић, који су убијени с леђа, док су се возили на трактору, којег су припадници паравојних формација након тога запалили заједно са лешевима убијених. У Козаруши је 29. августа убијен цивил Остоја Балтић, на чији је аутомобил, који се кретао старим путем Приједор–Козарац, отворена ватра, а након што су возача убили, запалили су аутомобил. Истог дана у Подграђу је убијен цивил Божо Инђић, у чију је кућу упала једна група, а након убиства кућу су запалили.[50]

Дана 8. септембра 1992. године у Зецовима је дошло до новог злочина, када су убијени Милан Ступар и Стојан и Раде Бабић. Злочинци су леш Стојана Ступара запалили, а лешеве Милана Ступара и Раде Бабића бацили у бунар, након чега су дио бунара над земљом запалили.[51] Муслиманске паравојне снаге су наставиле свој терор и током 1993. године. Тако су у Доњој Љубији 22. августа 1993. године испред његове куће усмртили Асмира Шумића. До краја 1993. године похватани су скоро сви екстремисти и предани у Истражни затвор Бања Лука.[52]

На подручју Приједора била су формирана и три сабирна центра: Кератерм, Трнопоље и Омарска. Кроз те сабирне центре прошло је више хиљада људи, углавном муслимана и Хрвата, од којих су многи учествовали или били умијешани у оружане сукобе, са којима је обављено око 6.000 информативних разговора. Сабирни центри Кератерм и Омарска расформирани су 21. августа 1992. године, док је Трнопоље остало у функцији до новембра 1992. године. Организовано је више конвоја којима су људи из сабирних центара превезени у правцима Скендер Вакуфа, Бугојна, Карловца и Градишке.[53]

Борис Радаковић

 

Текст преузет из “Гласника архивских  радника РС”, број 7, Бањалука 2015.

 

[1] Рад је настао у оквиру пројекта Удружења студената историје ”Др Милан Васић” Бања Лука под називом Истраживање аспеката Одбрамбено-отаџбинског рата. Пројекат је реализован у сарадњи са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

[2] D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred ”Mladen Stojanović”, Prijedor, 1982, 15.

[3] 3 Исто, 16.

[4] 4 Исто, 189–201, 261–273, 515–569, 629–777

[5] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[6] Тако што су водали коње са објешеном таблом на којој је писало паметнији сам од генерала.

[7] Исто.

[8] СЈБ Босанска Градишка, P0056498, 28.5.1992. Документ је у посједу аутора.

[9] Исто, 14.

[10] Skupština opštine Prijedor, Kabinet predsjednika, br. 01-40/91, Prijedor 13.9.1991.

[11] Spisak kandidata za obuku specijalaca u MUP-u Republike Hrvatske, Stranka demokratske akcije, br. 1258/91, Sarajevo 8.7.1991. Копија документа је у посједу аутора.

[12] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94,15.

[13] Исто.

[14] Д. Тадић, Дневник првог хашког затвореника, Београд 2010, 16.

[15] Zapisnik SDA, Prijedor 30.3.1992. Копија документа је у посједу аутора.

[16] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 16.

[17] Исто.

[18] Козарски вјесник, 6. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[19] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[20] Ministarstvo za narodnu odbranu, Štab teritorijalne odbrane Sarajevo, br. 02/145-1, Sarajevo 29.4.1992. Копија документа је у посједу аутора.

[21] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[22] Исто, 2.

[23] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.

[24] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 1.

[25] Козарски вјесник, 8. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[26] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 18–20.

[27] Исто, 18.

[28] Козарски вјесник, 8. мај 1992.

[29] Teritorijalna odbrana Republike BiH, Štab teritorijalne odbrane Kozarac. Документ је у посједу аутора.

[30] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.

[31] Исто, 19.

[32] Исто.

[33] Исто, 19–20.

[34] Козарски вјесник 23.5.1992. Документ је у посједу аутора.

[35] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 2.

[36] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 21.

[37] Исто, 22.

[38] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 2.

[39] Козарски вјесник, 29. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[40] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23.

[41] Исто.

[42] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4. 2011, 7.

[43] Исто.

[44] Оригиналан документ се налази у архиву Републичког центра за истраживање ратних зло- чина, а копију документа посједује и аутор.

[45] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 4-6.

[46] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23–24.

[47] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 8.

[48] Име је написано нечитко, па се не види добро да ли се покојник звао Енрес, или Енес, или слично.

[49] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 24.

[50] Исто, 25.

[51] Исто, 24.

[52] Исто.

[53] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 4.

Advertisements

У ПОЧЕТКУ БИЈЕШЕ „ГЕНОЦИД“ (Пропаганда у БиХ 1991-1992)

 

Муслиманска ратна пропаганда трудила се од самог почетка сукоба у БиХ, да представи Србе као агресоре који чине геноцид над муслиманским становништвом. Подршку је нашла и код многих западних медија и новинара, који су слиједећи инструкције својих влада или за новац, учествовали у медијској сатанизацији српског народа пред свјетском јавношћу. Тек годинама након завршетка рата у БиХ, на свијетло дана испливавају документи и чињенице, који разоткривају све лажи и фалсификате којима  се служила муслиманска али и хрватска страна  током рата.

Још прије икаквих ратних сукоба у БиХ, током 1991. године, муслиманско вођство почело је да говори о геноциду над Муслиманима. Тако је већ 25. 01. 1991. године, СДА објавила проглас у којем се између остало каже: „Неспорно је право и дужност Армије да брани вањске и унутрашње границе и спријечи геноцид, ако до њега дође или ако он непосредно предстоји. У свим другим случајевима било би корисно да Армија стоји по страни.“[1]

Иако до тада није било никаквих ратних сукоба, муслимански представници спомињу геноцид, што говори да су они још тада рачунали на коришћење овог термина у пропагандне сврхе. Занимљиво је када говоре о „Армији“ (ЈНА) кажу да она има право да штити  и „унутрашње границе“ али када је ЈНА безуспјешно покушала да заустави распад СФРЈ, одмах је од стране исте СДА проглашена за „великосрпску“ војску.

У љето 1991. године, имамо случај када опет СДА користи термин геноцид, иако ни тад нема ратних борби на простору БиХ. Врх странке је 3. августа послао обавјештење „свим одборима Странке Демократске Акције“ у којем се на почетку каже: „У средиште наше Странке долазе вијести о случајевима рушења и скрнављења гробаља и других споменика муслиманске културе. Будући да је за подузимање нужних активности за спречавање тих геноцидних радњи потребно располагати точним подацима и документацијом, молимо вас да нам хитно пошаљете одговоре на слиједећа питања…“.[2]

Скрнављење муслиманских споменика, ако их је тад и било, јесте кривично дијело, али никако не може бити злочин геноцида као што се наводи у овом документу. Само мјесец прије овог обавјештења, група муслимана на челу са Муратом Шабановићем који су спроводили политику СДА у Вишеграду,  срушилису у овом граду споменик нобеловца Иве Андрића.[3] Наравно да челницима СДА није пало на памет да и ово назову „геноцидом“.

Када су почели први већи борбени сукоби у БиХ, муслиманско-хрватска страна (тад су били савезници) је одмах то искористила да својим сународницима али и свијетској јавности ово прикаже као геноцид над Муслиманима и Хрватима. Тако је 20. јуна 1992. године, тзв. Предсједништво РБиХ на челу са Алијом Изетбеговићем, прогласило ратно стање између осталога и због наводне агресије која је „праћена бруталним геноцидом над народом Босне и Херцеговине, као посљедица чега је до сада убијено преко 40 хиљада људи, присилно расељено око милион и 400 хиљада становника, а њих преко 60 хиљада одведено у концетрационе логоре“.[4]

Поред претјеривања у бројевима страдалих и протјераних, тадашња муслиманско-хрватска коалиција, спомиње геноцид над „народом Босне и Херцеговине“ желећи да представи како сва три народа трпе агресију с поља, а не да је ријеч о грађанском рат. Муслиманско-хрватска страна није се обазирала на чињеницу, да у вријеме када говори о геноциду, њихове снаге уз помоћ регуларне војске Хрватске, пресјекле су територију Републике Српске код Брчког и Модриче, а посавске општине између Босанског Брода и Брчког биле су под њиховом контролом, у Бања Луци због недостатка кисеоника умиру тек рођене бебе. Српска војска кренуће 24. јуна 1992, у судбоносну операцију „Коридор-92“[5] којом ће повезати два дијела Републике Српске. Када све ово имамо у виду, јасно је да није могло бити говора о некаквом геноциду који би спровела војска која се грчевито бори за опстанак себе и свога народа.

Медији из Сарајева за вријеме рата учествовали су у пропаганди и сатанизацији Срба. Тако у дневнику ТВ „Сарајева“ 5. јула 1992, објављена је и ова измишљотина:  „Данас, педесет хиљада мртвих, милион и по избјеглих, хиљаде мртвих дјечака и дјевојчица нису довољни Европи да нам помогне – тек да нам спреми неколико авиона хуманитарне помоћи“.[6]

Из овога се јасно види циљ пропаганде о геноциду, а он је био да Европа помогне муслиманима у рату против Срба. Из ових неколико примјера видимо, да се геноцидом махало као ратном заставом, а своје жртве муслиманису користили као војни ресурс у пропагандне сврхе, и успјели су да издејствују акције западних сила против Срба у БиХ. Иако се из ових докумената види да је прича о геноцида над Муслиманима смишљена још почетком 1991, а разрађивана током 1992, до данас нису престали напори да се та пропаганда искористи за подјармљивање српског народа на овим просторима. Ову опасност треба озбиљно схватити и системски се супроставити (системског супростављања још увијек нема) свим оним снагама које лажима и фалсификатима желе уништити Републику Српску.

Борис Радаковић

 

 

[1]Проглас СДА, Странка Демократске Акције Извршни одбор, РепубличкиЦентарзаистраживањерата, ратнихзлочина и тражењанесталихлицаБањаЛука, Котор Варош несређена грађа.

[2]Обавијест, Свим одборима Странке Демократске Акције, Републички Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица Бања Лука, Котор Варош несређена грађа.

[3]МирославТохољ, ЦрнаКњига II, ПатњеСрба у Босни и Херцеговини 1992-1995, Цетиње, 2000, 177.

[4]РатнизлочининадСрбимаопштинеВисоко (1992-1995), Свједоциговоре, БањаЛука, 2012, 49.

[5]Новица Симић, Операција „Коридор-92“, Бања Лука, 2011,171.

[6]SenadHadžifejzović, Rat uživo, Sarajevo 2002, 125.

БИЈЕЛЕ ЗАСТАВЕ ЗА СРБЕ У МОСТАРУ 1992. ГОДИНЕ

Мостар је град у којем су током грађанског рата у БиХ, почињени монструозни злочини над Србима. Хрватско-муслиманске војне формације поновиле су злочине њихових предака у усташким униформама, који су настојали истребити Србе у долини Неретве током Другог свијетског рата. Поново су Србима одсјецане главе, копане очи, сјечене уши и носеви, урезивани крстови на тијелу, просјецани језици, ломљене руке и ноге, вршена силовања жена и  бездушна психичка тортура ухапшених Срба из Мостара и околине.

10341489_725982050787024_369340440726459084_n

Осим начина мучења и убијања Срба, хрватско-муслиманске снаге у Мостару 1992, примјенили су још нешто од насљеђа својих предака из НДХ-а. Наиме, као што су у НДХ Срби били обиљежавани на разне начине као грађани другог реда, који су постепено истребљивани, тако су и 1992. године Срби у мостару били обиљежени као и њихове преци током Другог свијетског рата.

1609962_703812363005962_937032313786195207_n

Срби у НДХ-а обиљежавани су нпр. са бијелом траком која је ишла око руке а на којој је писало „Pravoslavac“, или Срби у Јасеновцу који су на раменима носили натпис „Srbin-Serbe.

10647021_706710916049440_1412480720395795703_n

10376948_699684073418791_6287119852117398833_n

Бијела боја је и 1992. године у Мостару, била ознака за Србе као народ другог реда. Српске куће означаване су бијелим заставама и оне су се могле пљачкати и рушити, док су Хрватске и Муслиманске означаване зеленим заставама да случајно неко забуном не би упао и у те куће.

Један од свједока који је то све видио и преживио пакао логора за Србе у Мостару свједочи:

„У то време ХВО или муслимани су обележавали напуштене куће које ће да руше – ако је била бела крпа на кући, значи требало ју је рушити – то су биле само српске куће, чији су становници избегли. Ако је на кући висила зелена крпа, њу треба заобићи, јер је муслиманска или хрватска (тада су они још били заједно)“.[1]

Други примјер кориштења бијелих застава имамо приликом етничког чишћења села Богодола које се десило 3. августа 1992, о чему такође постоје свједоци:

„Тада је свим Србима у селу Богодол речено да се скупе код цркве и да са собом понесу лични пртљаг. Аутобусом су пребачени у војни логор у Мостару гдје је шест одраслих  мушкараца и једна девојка  задржано у затвору. Остали су аутобусом одвезени до прве борбене линије према Невесињу, дате су им беле заставе и они су прешли на српску територију. Тако да је село Богодол остало без иједног Србина“.[2]

Бијела боја је у два рата на овим просторима била један од начина да се обиљеже  и дехуманизују Срби и присвоји њихова имовина. Питање је, зашто баш бијела боја (има примјера у Другом свијетском рату да су Срби обиљежавани и плавом бојом) када је она симбол мира, примирја или лојалности? Можда су  џелати користили бијелу боју да и тиме симболично покажу да су се Срби предали и да су они побједници? Шта год да је истина, важно је да су Срби опстали на својим вјековним огњиштима, а док је Републике Српске биће и Срба у Босни поноситој, љутој Крајини и светој земљи Херцеговини.

Борис Радаковић

[1]Страдање Срба у Мостару и долини Неретве, Књига докумената, приредила Душица Бојић, Београд 1996, 144.

[2]Исто, 288.

ЛОГОРИ ЗА СРБЕ У БИХ 1992-1995: ВИСОКО

Према попису становништва из 1991. године, на подручју општине Високо живјело је 7.377 Срба, који су чинили 16% становништва општине, док је у самом граду Високо од  укупно 13.663 становника, било: Муслимана 10.056, Срба 1.641, Хрвата 395, Југословена 1.115 и 456 осталих. Већ 1991. године Муслимани и Хрвати организовали су своје паравојне формације, спремајући се за обрачун са ЈНА и насилно одвајање од СФРЈ, не обазирући се и на права и жеље Срба, трећег конститутивног народа у БиХ. Срби општине Високо, као и цијеле БиХ уздали су се у заштиту ЈНА, али након првих сукоба видјело се да ЈНА не може да заштити Србе на цијелом простору БиХ, па им је преостало једино да у складу са могућностим организују одбрану сопственим снагама. На подручју општине Високо одбрана је била тешка, и Срби као изразита мањина на том подручју нису могли да се одупру нападима муслиманско-хрватских паравојних формација.

Већ 3. маја 1992. године  јединице тзв. Територијалне одбране Високо извршиле су напад на села Годуша, Чекрчићи, Љубнићи и град Илијаш. Истог дана су почели са хапшењем Срба које су одводили у касарну „Ахмет Фетахагић“ у Високом која ће постати логор за Србе. Први логораши доведени су у овај логор априла 1992. године, када су затворени Срби из Високог и села Кула Бањер.

Пред муслиманском офанзивом на српска села у околини Високог, 20. јуна 1992. године око 3000 Срба је морало да избјегне у Кисељак, одакле су пребачени у Илијаш. Истог дана тзв. Предсједништво РБиХ, на челу са предсједником Алијом Изетбеговићем донијело је одлуку о проглашењу ратног стања, између осталог и због тобоже чињенице да је до тада због „агресије“ на БиХ „присилно расељено око милион и 400 хиљада становника“. Дакле, када се територија општине Високо етнички чисти од Срба, муслиманска пропагандна машинерија говори о преко милион расељених Муслимана и Хрвата.

Колика је била мржња и бездушност одређеног броја муслиманских војника, говори и овај случај: „У селу Паљик у кући Хрвата Иве Стојчића који је био ожењен српкињом Душанком, склонио се одређен број српских цивила из тога села. Муслимански војници који су се налазили на брду ‘Стране’ удаљеним 700 метара ваздушне линије од Ивине куће, гранатирали су Ивину кућу, приликом чега је погинуо Ивин син Игор, а дјевојчица  Вишња Бајић која се затекла у Ивиној кући са својом породицом, била је рањена у стомак. Иво  је оставио свог мртвог сина и одвезао дјевојчицу у болницу у Зеници, али тамо су му доктори рекли да ‘не лијече четничку дјецу’, тако да је Вишња умрла Иви  на рукама. Након тога Иву су покупили припадници муслиманске војске, одвели га у неки каменолом гдје су му пуцали у ноге како је наредио једна од егзекутора ‘пуцај му у ноге, нека остане богаљ до краја живота…’. Након  тога је завршио у зеничком логору“.

Логор у касарни  „Ахмет Фетахагић“ постаће једно од мучилишта за Србе из Високог, којег су локалне власти назвале  „Изолациони логор за Србе“. Управник логора био је Зијад Кадрић, наставник математике из Високог, који је за рад у логору био одговоран тзв. Штабу ТО Високо – команданту Општинског штаба ТО Кадиру Јусићу. Кроз овај логор ће од 1992, па до његовог затварања 1994. године, проћи 578 логораша, од тога: 526 мушкараца, 43 жене (42 Српкиње и 1 Муслиманка) и 9 малољетне дјеце.На основу изјава непосредних свједока силовано је 8 српских жена, од којих су једној нанесене повреде ножем усљед чега је преминула.Претпоставља се, да је број силованих жена можда и већи, јер многе жене не воле да говоре о патњам кроз које су прошле.

У потврдама управе „Изолационог логора“ које су издавали логорашима, наводи се да је привођење Срба и  „њихов боравак у Изолационом логору био је ради заштите од извођења борбених дејстава и утицаја екстремиста из редова СДС-а“. Међутим, логораши су се налазили у просторијама које су биле удаљене око 400 метара од борбене линије према селу Чекрчићи, а испод прозора зграде у којој су били затворени логораши, било је постављено артиљеријска оружје које је дејствовало по српској линији у рејону села Чекрчићи. Логораши су овим намјерно били изложени пјешадијској и артиљеријској ватри са српских положаја.Тако су погинули Миливоје (Лазар) Бајић (24. Септембра 1992), и Милија (Дамјан) Крунић (25. Септембра 1992), а више логораша је рањено. Укупно је у логору смртно  страдало 15 логораша, од чега је у логору страдало 9, а од посљедица мучења након изласка из логора умрло још 6 логораша.

И касарна „Мајевица“ у Високом била је један од логора за Србе. Тачан број логораша није познат, али на основу свједочења  Петра Кисића, на дан 04. 05. 1992. године у овај логор је затворено око 40 Срба из села Кула Бањер, међу којима је био и Петар.

Привремено мјесто гдје су српски цивили затварани, био је и тоалет спортске дворане у Високом. Овдје је у времену од 15. до 21. јуна 1992, затворено десеторо српских жена и дјеце. У том простору није било ни воде ни струје и био је потпуно мрачан, а ваздух је долазио кроз једну цијев испод плафона пречника 10 цм.

Поред самог града Високо, Срби су затварани и по околним селима и насељима. Тако је, након напада снага тзв. ТО Високо и ТО Зеница, од 20. јуна 1992, на села Калотиће, Мауровиће, Вилењак, Паљике, Брадве и околна села, скоро сво српско становништво  ухапшено. Мушкарци старији од 14 година су одвојени од жена и дјеце и спроведени у логор у касарни „Ахмет Фетахагић“. Око 110 жена 17 малољетне дјеце затворени су у Дом културе у Бузић Махали, а око 120 жена и 23 малољетне дјеце у Друштвени дом у Хлапчевићима.

Срби су у селима Гиње, Збиље и Срхиње, затварани у подрумима породичних кућа и у шталама. Карактеристичан је случај малог  села Збиље, у којем је 1992. године живило 36-оро Срба, а које је било потпуно окружено муслиманским становништвом. Срби овог села нису представљали било какву опасност по муслиманско становништво и војне формације тзв. ТО Високо. Ипак, августа 1992, муслиманске снаге хапсе све Србе, које држе затворене у породичним сеоским кућама, злостављајући их све до 18. новембра исте године, када су их пребацили у логор касарне „Ахмет Фетахагић“.

На основу изјава свједока и расположиве документације, постоје индиције и о другим локацијама и објектима који су служили за заточење и мучење српског становништва у Мауровићима, Поријечанима, неидентификована сеоска мртвачница, приватне куће у Високом и слично.

Данас у општини Високо живи око двјестотињак Срба, што јасно говори о размјерама етничког чишћења српског становништва са тог простора. У Високом нема ни један споменик или спомен плоча, који би означили мјеста на којима су Срби затварани и држани у нехуманим условима, злостављани и убијани.

У књизи „Ратни злочини над Србима општине Високо (1992-1995)“, Свједоци говоре, Бања Лука, 2012, налази се поименични списак од 69 смртно страдалих српских цивила са подручја општине Високо.У истој књизи може се наћи и поименични списак српских логораша из логора у касарни  „Ахмет Фетахагић“.

Борис Радаковић

ВЛАСИ НА ПРОСТОРУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Након што су Турци загосподарили подручјима Босне и Херцеговине, сточарско становништво ових крајева сврстано је у посебан сталеж слободних сељака, означени  називом влах по угледу на средњовјековни сточарски сталеж. Иначе, Турци су по освајању српских земаља оставили многе институције које су биле прије њиховог освајања, а једна од њих је била и влашки сталеж.

Међу најранијим подацима о власима на просторима који чине данашњу БиХ, налазимо у пописном дефтеру Херцеговачког санџака из 1477. године, у којем  је  донесен закон за влахе Херцеговине. Дио тог закона каже:

„Закон скупине влаха вилајета Херцегова јесу ово што се наводи:

На дан који је по имену познат као Ђурђевдан дају они сваке године с куће на кућу једну филурију (златник), једну овцу са јагњетом или као вриједност тога 12 акчи, и једног овна или као његову вриједност 15 акчи. На сваки 50 кућа они дају 2 овна или као њихову вриједност 60 акчи. И на сваки 50 кућа један шатор или као његову вриједност 100 акчи. Осим свега овога кад буде поход, из сваких 10 кућа излази један коњаник под оружјем и на коњу учествује у походу. Пошто све споменуто буде извршено, они су ослобођени и опроштени од осталих намета.“[1]

Видимо да су њихове обавезе регулисане по управним јединицама на којима су се налазили, а које је организовала турска окупациона власт. Њихов положај, био је доста лакши и слободнији, него што је то био положај земљорадничке раје. Они су имали локалну самоуправу у својим селима и регијама, а њихове старјешине  били су кнезови и њима подложни примићури. Њихов положај био је законом одређен. То се види из зворничке канун-наме из 1548. године:

„Пошто има раје из влашког реда поменутог вилајета која је убиљежена на харач, то, како од старине имају примићуре и кнезове, примићури помажу да се прикупи харач и уведени намети и овчарина од раје која станује у њиховом селу и постали су одговорни за штету причињену томе добру.“[2]

Из наведене канун-наме поред улоге кнеза и примићура у влашкој самоуправи, види се и да власи спадају у посебан друштвени ред, односно сталеж, а ово је значајно из тога разлога што дефинитивно побија оне теоретичаре који тврде да су власи неки посебан народ. Нарочито су хрватски правашки идеолози из XIX вијека, али и савремени политичари и неки историчари из Хрватске, али и из федерације БиХ па и Црне Горе, износили теорије како је српска национално-црквена акција у другој половини XIX вијека, влахе на просторима БиХ и Хрватске агресивном пропагандом претворила у Србе. Најјачи демант ових шовинистичко-псеудонаучних конструкција јесу баш овакви турски законски акти који знају за „влашког реда“. Шта више, чак има примјера када се влашки ред на неким подручјима укида, и дотадашњи сточари прелазе у ред раје-земљорадника. Тако је нпр. тридесетих година XVI вијека власт  укинула влахе у Крушевачком санџаку и претворила их у рају. Ово се види и из једне забиљешке у дефтеру тога санџака из 1536. године, која се односи на нахију Загрлата. Дио те биљешке гласи:

„…Власи из Смедеревског санџака су дошли и настанили се на поменутим мезрима…. Послије је господин Кемал ефенди, када је пописивао Смедеревски санџак, записао као рају поменуте влахе, на земљама на којима су обитавали.“[3]

Када је ријеч о исламизацији ових простора, српске сточарске масе биле су погодне за исламизацију, јер су живјеле по планинским областима, гдје је црква била слабо организована, и гдје је било слабог изгледа за напредак у друштву становништва планинских предјела.[4]Још један од разлога преласка влашког становништва на ислам, јесте и њихово ангажовање у војним структирама османлијског царства, гдје су долазили у додир са исламом и могућем напредовању у случају примања државне вјере.[5]

Занимљиво је да су Срби који су примили ислам, и касније се удаљили од свога српског поријекла, називали своје сроднике и православне и римокатолике власима. Чак и данас муслимани у БиХ када желе погрдно да ослове неког Србина називају га влах.

Борис Радаковић

 

[1]Бранислав Ђурђев, Милан Васић, Југословенске земље под турском влашћу (до краја XVIII вијека), Источно Сарајево 2005, 109.

[2]Исто, 110-111.

[3]Милан Васић, Исламизација на Балканском полуострву, Источно Сарајево 2005, 213.

[4]Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд 2008,  67.

[5]Исто, 68.

ВЛАСИ НА ПРОСТОРУ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСНЕ И ХУМА

Историографија о Власима (власима) на територијама које чине данашњу Босну и Херцеговину разноврсна је и често противрјечна. Овим текстом потрудићемо се да укратко и јасно објаснимо ко су то Власи у средњем вијеку на овим нашим просторима.

Сам термин Влах био је промјенљив током средњег вијека. У раном Средњем вијеку Власи су били посебан етнос, да би се у времену развијеног феудализма стопили са словенском околином дајући назив за читав сточарски сталеж у средњовјековним српским државама.[1] Византијски историописци X-XII вијека  (Ана Комнин, Георгије Пахимер, Никита Хонијат и други) термином Влах, означавају људе негрчке припадности, што значи, не само Романе него и Словене, пре свега Бугаре, а тек крајем XII вијека Акрополит у Влахе не убраја Словене.[2]

Између српских племена и старосједилаца дошло је прилично рано до узајамних веза и стапања. У планинским крајевима овим везама помогао је заједнички сточарски начин живота. На простору средњовјековне Босне гдје су остаци старих племена били више разбијени и старосрпска етничка компонента је била снажнија,  док је на простору Херцеговине очигледније некадашње присуство старосједилаца.[3]

Подручје средњовјековне Босне, без Хумске земље, било је уз Рашку област етнички једно од најчистијих. Стари влашки сточарски катуни били су до XIV вијека потпуно словенизирани и уклопљени у српски  етнички елемент.[4] Пошто су се бавили сточарством Власи нису били стално настањени, него су ишли за стоком и то у топлим временским периодима на планине а у хладнијим периодима у низије.[5]

Послије доласка Словена на Балкан, влашке миграције биле су усмјерена у два правца, један према унутрашњности и други према приморју. Територија Хумске земље била је примамљива за сточарске влашке масе. Влашке несловенске групе које су долазиле у Хум током XII и XIII вијека из Зете, Албаније и других крајева Балкана, током прве половине XIV вијека пословенили су сточарске групе из Босне.[6]

Међутим, Власи (власи) се помињу током цијелог средњег вијека па и након Османске инвазије. У повељама се наводе као власи regis Bossinae – краља Босне или краљеви власи, као и власи – људи (homines) појединих крупних великаша на чијој су се територији налазили.[7] Тако нпр. власи Дробњаци помињу се као homines voivode Sandagli или villani voivode Sandagli. Када се јављају као villani вјероватно су били захваћени процесом седантеризације и смештањем по селима.[8]

Дубровачки извори спомињу некакве Влахе који су помагали Турцима током освајања Херцеговине. Тако дубровачки хроничар Гондола пише о бјежању становништва Херцеговине на територију Дубровачке Републике особито послије него ли су се Турком продружили Власи, који узеше ловити Владисавове поданике.[9]

Током XIII вијека Срби Дубровчане називају Власима, као нпр. у својим повељама велики жупан а касније краљ Стефан Немањић Првовјенчани и бан Стефан Матија Нинослав.У XIV и XV вијеку Срби су Дубровчане најчешће називалу Латинима, као нпр. цар Душан[10] или просто Дубровчанима као нпр. деспот Стефан Лазаревић.[11]

Дубровачка караванска трговина на простору Хумске земље, Босне, Дукље и Рашке, била је у  рукама Влаха (влаха) који су преносили и обезбјеђивали дубровачку робу и трговце. Роба се највише превозила до значајнијих тргова и рударских градова. Једно од таквих мјеста била је Сребреница гдје имамао нпр. да Власи (власи)1413. године склапају уговор са Дубровчанима да ће провести њихов караван adviagium in Srebernizam, док један други уговор говори о преносу робе in Bosnam ad locum vocatum Lichoder.[12]

Већина катуна тих Влаха (влаха) имају претежно називе словенског поријекла, као што су катуни Дробњака, Мариловића, Предојевића и слично. Истина да имамо назив Стари Влах за подручје од Вишеграда до иза Пожеге преко Дрине и Доње Влахе за територију око Стоца. Назив Стари Влах означава једну стару област, коме су наши преци дали такав назив да означе једно сточарско подручје мјешаног ранијег становништва. Отуда и оно наглашавање Стари Влах. Подручје Доњих Влаха постало је тек касније географски појам, док је у почетку означавао само сточарску област.[13]

Власи се спомињу често као људи хумских херцега одмах уз Србе, као нпр. у повељи херцега Стефана Вукчића Косаче из 1450. којом се регулише мир између њега и Дубровника и гдје се гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно „ни Влах ни Србин“, који су његови поданици.[14] Поставља се питање о етничком идентитету ових Влаха. Ти Власи као и Срби користили су српски језик и ћирилицу, што видимо из повеља насталих у Хуму и Дубровнику, па би се могло закључити да се ипак у већем броју ради о сталешком називу за сточаре, док у нешто мањем броју може бити ријечи и о несрпском елементу. Занимљиво је да чак 1530. године, путописац Бенедикт Курипешић биљежи да Турци Србе у Босни називају још и Власима и шта више, каже да су многи од њих досељени са простора некадашње српске Деспотовине.[15]

Влашка презимена и имена, такође нас упућују да су у већини били србизовани, или је било Срба са влашким пастирским статусом мада је свакако било и Влаха несловенског односно несрпског поријекла. Главна разлика између Срба и Влаха који се спомињу у средњовјековним повељама била је у њиховом занимању и положају према држави и феудалцима. Тако нпр. Дубровчани одлучују 10. марта 1448, да се у Стон и Пељешац приме сељаци и власи војводе Стефана Косаче.[16]

Овдје су сељаци свакако ратари а власи  сточари  војводе Стефана. Ово говори и против теорије коју неки  заступају, да су Срби уз Влахе само један феудални сталеж а никако народ босанске државе. Да је тако, Дубровчани би примили „Србе (не сељаке) ратаре и Влахе“. У својим пак повељама Косаче наводе Србе и Влахе разликујући их само по занимању, док се обема странама обраћају на српском језику и ћирилици у својим повељама. Нешто више од седамдесет година раније од ове повеље војводе Стефана, спомињу се власи међу осталим друштвеним сталежима у повељи господара Зете Ђурђа I Балшића. Ђурађ даје вјеру за људе босанскога бана, трговце, поноснике, влахе….[17] Овде видимо да поменути власи нису били посебан народ него сталеж сточара јер се набрајају са осталим сталежима, трговаца и поносника.

На основу свега укратко реченог и приказаних историјских извора,  можемо закључити да су у раном средњем вијеку наши преци називом Влах означавали старосједиоце који су се углавном бавили сточарством или живјели у градовима на Јадранској обали као што смо видјели на примјеру Дубровчана. Од XIV вијека становништво приморских градова почиње се називати Латинима, док термин Влах (влах) у позном средњем вијеку остаје углавном назив за професионалне пастире, било да су несловенског или словенског односно на нашим просторима српског поријекла, с тим да су тадашњи сточари на нашим просторима углавном српског поријекла.

Борис Радаковић

[1]А. Смиљанић, Власи и промјене у структури босанског друштва у XV вијеку, Култура полиса III 4/5, Нови Сад, 2006,  713.

[2]Б. Храбак, Насељавање херцеговачких и босанских Влаха у Далматинску Загору у XIV, XV и XVI веку, Зборник: Миграције и Босна и Херцеговина, Сарајево, 1990, 69.

[3]В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 107.

[4]Исто, 338.

[5]Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 2002, 75.

[6]Г. Ђуран, Контроверзе о Власима, Зборник радова: Наука, култура и идеологија, Бања Лука 2008, 317.

[7]М. Миловић-Ђукић, Дробњаци у време Косача, Српска проза данас, Косаче-оснивачи Херцеговине, Билећа-Гацко, Београд, 2002, 452.

[8]Исто.

[9]Н. Мандић Студо, Последњи херцег Светога Саве и поријекло породице Сандаљ, Српска проза данас, Косаче-оснивачи Херцеговине, Билећа-Гацко, Београд, 2002, 274.

[10]Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, ССА, 11, Београд, 2012, 41.

[11]Андрија Веселиновић, Повеља деспота Стефана Лазаревића Дубровчанима, ССА, 10, Београд, 2011, 159-160.

[12]М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 297.

[13]В. Ћоровић, Хисторија…, 121.

[14]Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909 27.

[15]B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Sarajevo, 1950, 21.

[16]С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Београд 1964, 104.

 

[17]Срђан Рудић, Повеља Ђурђа I Балшића Дубровчанима, ССА, 8, Београд 2009, 112.

БОСАНСКА БИСКУПИЈА КАО БАШТИНИК ТРАДИЦИЈА СРПСКЕ БИСКУПИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

Након доласка Срба на Балканско полуострво и примања хришћанске вјере, српски народ се нашао на територијама око којих су се у црквено-управном погледу надметали Цариград и Рим. Срби су се већ у вријеме кнеза Мутимира (851-891) почели да окрећу ка Цариграду и Византији. О томе свједочи и писмо папе Јована VIII упућено кнезу Мутимиру 873. године, у којем папа тражи од српског кнеза да се у црквеном погледу његова држава врати под управу панонске дијацезе чије је средиште било у Сирмијуму (данас Сремска Митровица).[1]

Међутим, надметање између Цариграда и Рима за црквену доминацију на Балкану трајаће до краја средњег вијека. Тако ће на Првом сплитском сабору 925. године учествовати и владар Срба из Захумља, Михајло Вишевић, на којем ће римска црква између осталог да утврди своја упоришта у далматинском приморју. Дио превода сачуваног текста закључка Првог сплитског сабора гласи: “И ови епископи су, претходно обишавши далматинске градове и сусревши се са хрватским и српским великашима, приспели у Сплит где су, саставши се са судијама (тј. жупанима) и епископима, одржали чувени сабор.”[2] Римска црква ће у Захумљу и Травунији да успостави двије своје бискупије које ће се у латинским изворима називати „Zachulmie regnum“ и „regnum Tribunie“.[3] Ове двије области рано су се осамосталиле из првобитне Србије, па су зато и на њиховим територијама формиране посебне римокатоличке бискупије.

sabor 925

ФОТОГРАФИЈА 1: Целестин Медовић, “Сплитски црквени сабор 925“.

Територија првобитне Босне налазила се у склопу раносредњовјековне Србије, у којој је чинила једну од српских територијално-управних јединица-жупанија. Римска црква је за Србију имала одређену посебну бискупију која се једно вријеме у латинским изворима називала „regnum Seruilie“, што значи да је под њену јурисдикцију потпадала и територија првобитне Босне.Тако у двије повеље папе Каликста II из септембра 1120. године пише“„videlicet: Zachulmie regnum, et regnum Seruilie, Tribunieque regnum, ciuitas quoque Catharinensis seu Rose, Buduanensis Auarorum, Liciniatensis, Scodrinensis, Driuastensis et Polatensis, cum abbaciis, ecclesiis et parochiis earum“.[4]

Поред утицаја римске цркве на српском етничком подручју раног средњег вијека, византијски утицај оличавао се у Охридској ерхиепископији која је преко своје црквене организације заступала источну цариградску цркву. Под њеном јурисдикцијом дјеловале су епископије у Призрену, Љипљану, Расу, итд. Овај текст се неће бавити источном црквом, тако да се неће ни улазити у детаље присуства источне цркве у раном средњем вијеку међу Србима, само ћемо констатовати да га је било и то највише источно од Дрине, али утицај се осјећао и западно од те ријеке.

Још један папа, Адријан IV, дајући 1158. године дубровачком надбискупу Трибуну надбискупски плашт, наводи бискупије подложне њему овим редом: „regnum Seruilie scilicet, regnum Zachulmie ac regnum Tribunie, ciuitatem quoque Catharinensis seu Rose, Guduanensem Auarorum, Liciniatensem, Scodrinensem, Driuastinsem et Polatensem, cum abbatiis, ecclesiis et parochiis suis“.[5]И овдје је Србија обухваћена једном српском бискупијом.

Када Стефан Немања долази на власт у Рашкој, у вјерском и црквеном погледу своју државу дефинитивно окреће према Византији, ударајући темеље за коначно учвршћење православља у својој држави. Потврда томе је и писмо Гргура надбискупа дукљанског и барског који пише Гвалтерију канонику сплитском и посланику папинском о прогону који трпи његова црква од стране Стефана Немање.[6]  Такође, 1181. године папа Александар III опомиње брата Стефана Немање, захумског кнеза Мирослава, да не напада слободу римокатоличке цркве у Далмацији.[7]Немањићи као и већина Срба источно од Дрине прихватили су православље, а у вријеме борбе измећу западне и источне цркве, која ће кулминирати заузимањем Цариграда од стране крсташа 1204. године, било је неопходно средити и црквене прилике у земљи односно ујединити народ и државу под једно црквеном организацијом. Римокатоличка црква задржала се углавном на српском приморју.

Римокатоличка црква није се хтјела одрећи својих претензија на Србију, па је настојала задржати црквене традиције раније црквене организације „regnum Seruilie“ у новијој црквеној организацији  која се у латинским повељама у последњој четвртини XII и добрим дијелом XIII вијека назива „regnum Seruilie quod est Bosna“ што би у преводу значило „онај дио Србије који се назива Босна“. Из ове бискупије ће касније да се развије црквена организација у домаћим изворима позната као „црква босанска“.

Папски посланик Тебалдо 1180. године шаље босанском бану Кулину једно писмо, молећи га у њему да му пошаље двојицу слуга и кожу од куне, ословљавајући га као Culin bano Bosine.[8] Неколико година касније у папским повељама почиње се означавати Босна као дио Србије који потпада под јурисдикцију дубровачког надбискупа. Видимо да је бан Кулин има контакте са римском црквом која је у Босни имала своју црквену организацију а у то вријеме бановина Босна налази се под врховном влашћу римокатоличке Угарске.Жупан Вукан Немањић када 1199. године папи шаље повељу у којој се потчињава црквеној римској власти, приликом чега се жали и на Кулина због његовог вјерског скретања од догми римокатоличке цркве, назива Босну земљом угарског краља  terra regis Ungarie, videlicet Bossina.[9]

Све ово је утицало да се на бановину Босну, односно њену бискупију која се назива „regnum Seruilie quod est Bosna“, пренесу традиције раносредњовјековне српске римокатоличке бискупије. Када папа Урбан III у Верони  28. марта 1187. године  потврђује права дубровачке цркве, између осталог навео је да под њену јурисдикцију потпадају и „regnum Zachulmie, regnum Seruilie quod est Bosna ae regnum Tribunie“.[10]Наредне године његов насљедник папа Климент III у својој повељи којом гарантује старе привилегије дубровачке надбискупије такође наводи Босну као диоСрбије „regnum Seruilie quod est Bosna“.[11]

papa

ФОТОГРАФИЈА 2: Папа Климент III (1187-1191).

Током XIII вијека такође имамо у папским повељама помен Босне као дијела Србије у римокатоличкој црквеној сфери. Папа Гргур IX 24. јула 1227. године, потврђује дубровачком надбискупу све привилегије које је добио од његових претходника на римском трону, и међу осталим бискупијама подложним Дубровнику помиње и  „regnum Seruilie quod est Bosna.“[12]  Око 1245. године пише варадински каноник Руђер  да су Татари били уништили „destruxit Boznam, regnum Rasciae“.[13]И овдје се Босна означава као дио краљевине Рашке тј. Србије. То је вријеме бана Нинослава када и он своје поданике у бановини Босни назива Србима.[14]

Неколико година послије смрти бана Нинослава, папска дипломатија употребљава исти термин. Тако из Перуђе 24. фебруара 1252. године, пише дубровачки надбискуп Иван извјештавајући о расправи око црквених права против барске надбискупије гдје се опет спомиње „regnum Seruilie quod est Bosgna“.[15]  Надбискуп Иван пише у наставку: „Et regnum Zachulmie extedintur vsque ad prouinciam  Spalatensem, regnum Seruilie extedintur vsque ad prouinciam Colloncesem, regnumTribunie extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam“.  У преводу то би гласило: „И док се Захумско краљевство простирало чак до сплитске провинције, краљевство Србије се простирало чак до колачке провинције, а краљевство Травуније се простирало чак до драчке провинције“.

Свакако да овде није ријеч о стварним краљевствима, него о црквеним областима, јер је познато да је у то вријеме само Србија краљевина у чијем саставу се налазе и Захумље и Травунија, док је Босна којом управљају домаћи банови, под врховном влашћу Угарске.

Како би борба против босанских јеретика, за шта је римокатоличка црква сматрала већину становништво Босне у то вријеме, била ефикаснија, папе су 26. августа  1247. године, изузеле Босанску бискупију испод власти дубровачког надбискупа и ставиле је под јурисдикцији угарске кoлачке надбискупије, пошто су позивали угарске краљеве и бискупе у рат против босанских јеретика[16].

Када ово знамо, јасно нам је зашто у писму надбискупа Ивана  пише да  се „краљевство“ Србије  простирало чак до кoлачке провинције, јер под тим подразумјева територију некадашње српске државе која је остала у римокатоличкој сфери, како због угарскеврховне власти тако и због директног утицаја римске цркве и борбе против босанских шизматика.

Сви горе наведени извори показују, да је након дефинитивног учвршћења православља и утицаја Византије у Рашкој у доба првих Немањића, традиција римокатоличке српске бискупије прешла на босанску бискупију, јер је Босна као дио  Србије задржала и њене  традиције које су се његовале у крилу римске цркве. Папске латинске повеље и повеље других представника римске цркве, које се односе на босанску бискупију, важан су извор за прошлост средњовјековне Босне. Из босанске бискупије, која је у XII и XIII вијеку идентификована и као „regnum Seruilie quod est Bosna“, настаће и посебна државна црква у средњовјековној босанској држави, у изворима позната као „црква босанска“. Ово нам говори да је у средњем вијеку, српски народ био подјељен у три црквене организације. До прве половине XIV вијека био је издјељен између источне православне цркве и западне римокатоличке цркве,  а стварањем „цркве босанске“ која се први пут као таква спомиње у XIV вијеку,[17] добио је и трећу црквену организацију.

Касније ће за римокатолике у Србији постати надлежна надбискупија у Бару, а на територији Босне развила се римокатоличка провинција „Босна Сребрена“ која ће се простирати и ван граница Босне и Херцеговине.

biskupija

ФОТОГРАФИЈА 3: Провинција Босна Сребрена 1729. године.

Борис Радаковић

[1]Franjo Rački, Documenta historiae Croaticae periodum antiaquam illustrantia, Zagrabiae 1877, 367.

[2]Тибор Живковић, Црквена организација у српским земљама (Рани средњи век), Београд 2011, 104.

[3]Тако се назива у повељама папа: Каликста II из септембра 1120,Урбан III од 28. марта 1187, итд.

[4]Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb 1904, 34-35.

[5]Исто, 85.

[6]Исто, 170.

[7]Исто, 176.

[8]Исто, 168.

[9]Исто, 334.

[10]Исто, 207.

[11]Исто, 226.

[12]  Tаdija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak III, Zagreb 1905,274.

[13]Василије Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, Београд 1914, 38.

[14]Васо Глушац, Повеље Матије Нинослава бана босанског и народност његових поданика, БањаЛука, 2011, 36.

[15]Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IV, Zagreb 1906, 482.

[16]S. Majdandžić-Gladić, Povijesni Orisi Đakovačko-osječke nadbiskupije I srijemske biskupije,Čepin 2009, 17.

[17]Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb, 1975, 91.