Category Archives: БУНЕ

БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНЦИ: САН О СЛОБОДИ И УЈЕДИЊЕЊУ

Деветнаести вијек за Србе у Босни и Херцеговини био је вијек сталне социјалне борбе против муслиманских феудалаца, борбе за равноправност и национално ослобођење и уједињење.

Пише Борис Радаковић

Тежње за национално ослобођење Срба с лијееве стране Дрине најсажетије је изразио Филип Вишњић, српски гуслар из источне Босне:

„Дрино водо племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,
Наскоро ће и то вријеме доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!“

Док је Карађорђе ослобађао Шумадију, Срби Босне и Херцеговине као добровољци одлазили су под Карађорђев барјак или су дизали устанке покушавајући да се ослободе и да допринесу националном уједињењу. О томе колике су наде полагане у српске устанике са вождом Карађорђем на челу, говори и ова јадиковка босанског фрањевца Ивана Фране Јукића:

“Ах, Карађорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера! Судбина клета смела те је, а друкчије не би мене сад овуда барбари овако немило гонили, да се на коњу уздржати не могу”!

Послије пропасти Првог српског устанка, у Босни и Херцеговини долази до двоструких сукоба. Борбе хришћана за социјалном правдом и реформама које је Цариград настојао да спроведе, пратио је отпор домаћих муслимана. Они нису хтјели да пристану на реформе јер би то значило укидање многих њихових привилегија. Учесталим насиљем и самовољом босанско-херцеговачких бегова над српским кметовима, стално је долазило до буна и одлажења српског становништва у Србију или на територије под влашћу бечког ћесара.

Немири у османској царевини привлачили су пажњу европских сила, па је Порта да би спријечила њихово мијешање објавила 1856. закон „Хати хумајун“ који је поданицима гарантовао правну једнакост. Међутим, у пракси се није смањио обим свакодневних злоупотреба, прогона и насиља над хришћанима.

Србима у БиХ остало је једино да трпе или да се буне и бјеже у Србију и преко Саве. Велики устанак дигли су Срби у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића, старјешине из племена Зупци, који је трајао пуних десет година (1852 – 1862). Устаници су имали помоћ из Црне Горе.

Велика буна Срба под вођством Петра Пoповића Пеције, планула је крајем 1858. у Босанској Крајини и Посавини, а устаницима се прикључио и дио сељаштва римокатоличке вјероисповјести.

Срби из Босне су се обратили 9. новембра 1857. године за помоћ кнезу Црне Горе Данилу:

„Аман за бога, преставите се на бједне Србе, браћу вашу, нас невине осуђене, који смо на мјесто губитељства изведени. Ето тако стојимо ми у чељусти смрти, а нико неће да нас из њих изчупа проклети даија босански. Коме ћемо неправду ову одкрити, ко ли ће нас томе научити, него тако Свијетлом Господину и осталој свој браћи, Србину. Моли вас сав народ босански, као ваш брат Србин, тако и кршћанин.“

Ипак, оба устанка Срба, и у Херцеговини и у Босни на крају су скршени, што је довело до још већег израбљивања и насиља над српским сељацима.

Колико је био тежак положај Срба и уопште свих хришћана забиљежио је око 1870. Енглез Артур Еванс:

„ Пошто је трпио због двоструке немоћи друштвене и вјерске, хришћански кмет, или онај који обрађује земљу, у горем је положају од многих робова у нашим најмрачнијим временима, и потпуно је препуштен милости муслиманског власника земље као да је роб. У ствари, ага је по закону обавезан да склопи писмени споразум са кметом о висини дажбина и плаћању накнаде за рад, али чињеница је да тај мали владар охоло одбија да уђе у било какву сличну уговорну обавезу. Пошто турска влада врло добро зна да њеном посједу у Херцеговини нема дугог вијека у случају ако се озбиљно супростави словенским муслиманима тамо рођеним, бег или ага може некажњено да крши закон. Њему је на тај начин допуштено да са кметом поступа као с покретном имовином. Он немилосрдно туче кмета, на начин на који нико други не би поступао ни са животињом. Било који комад земље који раја купи, кућу коју сагради, било који комад врта који је створио својим радом у кршу, ага граби ако му се свиди.“

Порта је у децембру 1875, страхујући од интервенције великих сила, издала ферман о реформама за цијелу царевину. Босанско-херцеговачки конзервативни муслимански слојеви те су реформе одбили да изврше. Муслимански феудалац настојао је да остане господар земље и кметова на тој земљи. Српски сељак настојао је да се ослободи феудалног ропства и да обезбиједи за себе и своју породицу један комадић обрадиве земље.

Између ових супростављених страна морало је доћи до великог сукоба, па тако Срби дижу устанак прво у Херцеговини 1875. а затим и у Босни исте године. Устанак у Херцеговини познат као „Невесињска пушка“ под вођством Мића Љубибратића, проширио се брзо по цијелој БиХ.

Под псеудонимом Петар Мркоњић, устаницима у Крајини се у јесен 1875. придружио, створивши сопствени одред и кнез Петар Карађорђевић, доцнији краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац. Устанак су подржали и многи српски трговци у БиХ, а изазвао је и интересовање европске јавности. Комитети за помоћ устаницима образовани су у Женеви, Лондону, Паризу, Дубровнику, Боки Котроској итд. Устаницима су пристизали и добровољци из Русије, Италије и Чешке.

Ово је био почетак тзв. „Источне кризе“, јер је дошло до сукоба Руске империје и Османског царства. На страни Русије била је и Кнежевина Србија. Међутим, Русија је због притиска западних сила потписала тајни споразум са Аустро – Угарском о подјели сфера утицаја на Балкану, и тако је БиХ подпала под А-У сферу утицаја.

Не слутећи игре великих сила устаници у Херцеговини су прогласили уједињење са Црном Гором 27. јуна 1876. године. Устаници у Босни прогласили су током јуна и јула 1876. на четири различита мјеста гдје је била сакупљена главнина устаничке војске, уједињење са Србијом. Жељу за националним уједињењем босански устаници су исказали у свом манифесту као једини „законити представници српске земље Босне, послије толико чекања и без наде за икакву помоћ рјешавамо – да од данас па за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи се браћом нашом Србима дијелити судбину , па ма каква она била“.

Поред борби на терену, устаничке вође су се обраћале за помоћ и странима силама а прије свега Русији, којој су послате двије молбе, једна на Видовдан 1877., а друга 1878. У другој молби се између осталога каже да је „вјечита жеља…народа“ да постане „саставни дио српских кнежевина“, и да, уколико је то у постојећим условима неоствариво, „бар постанемо засебна самостална вазална држава , као што и браћа Бугари постају… Уз то изјављујемо да ми ни под каквим видом са Аустро-Угарском у државну заједницу не можемо ступити, нити њене саме окупације желимо, па ма се она под којим видом смјерала учинити“. Ако је окупација заиста неопходна , устаничка скупштина предлаже да то учини српска војска „почем сви обитаоци ових земаља српским језиком говоре“. Петиција сличног садржаја упућена је и српском кнезу Милану.

За то вријеме у БиХ масовно страда српско становништво од домаћих муслимана у турске војске. Артур Еванс, који је обилазио БиХ, израчунао је да је око 6.000 „стараца, жена и деце било хладнокрвно сасјечено“, око 30.000 протјерано из попаљених села, а око 250.000 људи бјежећи од одмазде, пребјегло преко Саве на аустријску страну.

Ипак, устаници су били сигурни у своју побједу и уједињење са Србијом и Црном Гором. Један од устаничких сарадника Васа Живановић у писму Бугарину Љубену Каравелову од 2. августа 1875 пише „како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане дијеле са својим вјековним душманима… Знаш ли, мој Љубене, да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи с мачем у вис као побједник.“

Исти Васа Живановић у писму неком Арси пише о устанку и каже:

Арсо! Чујеш ли шта раде наши Херцеговци? А докле ћеш ли ћутати? Зар не мислиш да је сад вријеме да покажеш и докажеш српском свијету да живиш за свој српски род? И Босну је захватила буна. Вишеград је опкољен, а он је на нашој граници. Требиње је пало. Устанак изгледа као да је општи српски устанак. Турци по вјери, а Срби по крви и језику фратернизирају (се) и боре се за општу ствар ослобођења испод турског јарма“.

Међутим, велике силе су биле одлучиле, и пошто је Русија поштовала договор са њима, Србија није могла ништа да уради како би помогла Србима у БиХ да се ослободе и њој прикључе. Џаба су били протести и молбе Срба из БиХ. Једну такву молбу упутили су устаници влади Србије 1878. године:

„Представницима Србије: Са овим изјављујемо у име народа српског у Босни, представницима братске нам Кнежевине Србије, и свему народу њеном, најсрдачнију благородност како за материјалну припомоћ, тако и за оружну заштиту, коју је Србија са таким огромним пожртвовањем чинила и чини… У исто доба молимо представнике Србије да својски подествују при углављивању мира са Турском, да ми постанемо саставни дио Српске државе, или ако би се из каквих узрока тој вјечитој жељи нашој на пут стало, да останемо самостална и засебна држава… Ако је баш нужна нека окупација… онда једино желимо окупацију са војском Кнежевине Србије, која је за нас најприличнија, почем сви обитаваоци Босне српским језиком говоре…“

Жеље и молбе устаника Србија као мала држава и војнички доста слаба није могла сама испунити. Стране силе нису хтјеле ни да чују о уједињеу Срба са обе стране ријеке Дрине. Како би се ријешило „Источно питање“ сазван је гонгрес великих сила у Берлину 1878. године.

Колика је била нетрпељивост неких великих сила према уједињењу Срба, свједочи и дио говора лорда Солзберија на Берлинском конгресу 28. јуна 1878, који је у могућем припајању БиХ кнежевини Србији или Црној Гори рекао:

„Географски положај ових области има има такође велику политичку важност. У случају да дио тих области дође у руке једне од сусједних кнежевина (Србија и Црна Гора), створио би се ланац словенских држава који би се проширио преко балканског полуострва, а њихове војне снаге угрожавале би становништво других раса у јужним областима… Због наведених разлога, влада Њеног Величанства (В. Британија) предлаже окупљеним силама да Конгрес одлучи да Аустро-Угарска окупира провинције Босну и Херцеговину и стави их под своју управу“.

Ово је био само изговор, јер ни Србија ни Црнаг Гора, а још мање устаници у БиХ, нису располагали великим снагама да би могли угрозити своје сусједе. Прави разлог лежи у том „словенском ланцу“ који ако би се учврстио за зидине Кремља, довукао би руске ратне бродове на топла мора, и тиме би угрозио планове западних сила. Такође, лорд Солзбери и остале велике силе, занемариле су патње и страдања српских сељака, и нису се нашли одговорним да спријече даље страдање српских кметова, који ће тек 1918. да се ослободе муслиманских феудалаца.

Берлински уговор потписан 13. јула 1878, дао је одријешене руке А-У да окупира БиХ. У члану 25. овог уговора се каже:

„Провинције Босну и Херцеговину окупираће Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто влада Аустро-Угарске не жели да преузме у Новопазарском санџаку… у њему ће остати отоманска управа… Аустро-Угарској се оставља право да ту држи гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дијела старог вилајета Босне“.

Српском напаћеном сељаку све је било јасно. Слобода ће да сачека неке боље дане. Требало је сад спасити што се спасти могло и прехрањивати породицу. Ипак, борбеност и разборитост није утихнула код српског тежака. Он је добро знао да је дошло само до замјене старог окупатора новим окупатором, и до предаха у борби за ослобођењем и уједињењем, борби која на жалост још није окончана.

Шта је мислио неписмени српски сељак о анексији Босне и Херцеговине, свједочи разговор између фратра Грге Мартића и једног српског тежака. Фра Мартић је био у делегацији која је ишла цару у Беч, да честита окупацију Босне и Херцеговине. Старац Пантелија је упитао фратра:

„Како то би, ви сте паметни људи фратри, да каурин Босну узима?” – „А би ли волио Турчина?“ – упита га фратар. – „Бога ми свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“, одговорио је достојанствени старац Змијанац. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.“

Стање се није промјенило до данас, још увијек је:

„…зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је српска земља“!

Аутор: Борис Радаковић

(Текст преузет са адресе: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=44054 )

Advertisements

140 ГОДИНА НЕВЕСИЊСКЕ ПУШКЕ – Револуција која нам данас није битна

Аутор: Марко Шикуљак

0032-Nevsinjska-Puska
Међународне околности и неслога утицале су да Невесињска пушка не постане национална револуција. Трагично је да данас о тим устанцима скоро да и не говоримо
За многе познат само као Невесињска пушка, а понегдје спомињан као Херцеговачки или Босанско херцеговачки устанак, овај трећи српски устанак против Турака скрајнут је у национаној историји. У историји за осми разред, дјеца у Српској о Првом српском устанку уче кроз три лекције, док је устанак у Херцеговини и Босни тек једно од поглавља лекције о боснском пашалуку у другој половини 19. вијека, у склопу лекција о источној кризи.

Напредне идеје

Иако је прије овог, на подручју Херцеговине, Босне и Крајине у 19. вијеку избило на десетине буна и устанака, управо је овај устанак довео до врхунца такозвану источну кризу. Вријеме је то националног буђења, завршава се уједнињење Њемачке и Италије (1871) и тај талас захвата и Србе. Рађају се идеје националног уједињења, које су у потпуности у сагласју са европским трендовима. Међу првацима који су учествовали у устанку су личности попут Миће Љубибратића и Васе Пелагића, који осим идеја укидања феудализма доносе и многе тада напредне идеје, међу којима су идеје социјализма. Да је био успјешан, овај устанак би без сумње био српска буржоаска револуција са ове стране Дрине, какве су у том вијеку пламтјеле Европом.

Полуреформе које је Турска покушала спровести након устанка босанских муслимана нису дале резултат којим би изблиза била задовољња хришћанска већина. Политика уједињења коју је у Србији поставио Илија Гарашанин четрдесетих година вођена је промјенљиво, у зависности од тога ко је на власти у Србији. Несумњиво, будући устаници у Босни били су под већим утицајем Србије, док је у Херцеговини велик утицај имао црногорски књаз Никола.
Устанак је избио због економских прилика, нереформисаних феудалних односа, пореза који су се морали плаћати муслиманским феудалцима, те због тешке године, која након дуге зиме није обећавала род након кога ће бити и за кмета и за бега истовремено. Међутим, далеко од тога да није припреман, јер је доста народних првака било у контакту са владом у Београду, која је давала подршку устанку. Одлука о подизању устанка у Херцеговини донијета је у јесен 1874. Невесињска пушка је пукла 9. јуна, када су сељаци предвођени Јованом Гутићем на брду Градац сјеверно од Крекова напали турску потјеру које је гонила хајдуке Пера Тунгуза, који су пар дана раније напали караван. Устанак се са невесињског шири на билећки, столачки и гатачки крај. Нападају се турске граничне карауле и беговске куле. Турци покушавају да добију на времену док им не стигне појачање из других дијелова пашалука, а у Херцеговину стижу добровољци из Црне Горе, те виђенији људи попут Миће Љубибратића и Алексе Јакшића који се враћају из Србије. Устаници успјевају да заузму Невесиње 29. августа, али због непријатељских појачања одлучују се за нападе из засједа у чему имају доста успјеха.

Босански устанак

Устанак у Поткозарју избија почетком августа. План је био стварање слободне територије у Поткозарју, блокада градова на Сави, а затим ослобађање Бањалуке. Турци су дознали за припреме, а терор којим су покушали спријечити устанак га је само убрзао. Устаници су брзо потиснути, а прве коловође Петар Пеција и Остоја Корманош гину при преласку Саве. Под командом Голуба Бабића ствара се слободна територија јужно од Грмеча и ту устаници имају више успјеха.

Борбе се воде и сљедеће године са промјењивим успјесима. Устанци у Херцеговини и Крајини нису усаглашени, а на терену влада неслога око вођства. Треба додати уздржаност Србије у помоћи, као и дволично држање књаза Николе према устаницима. Добровољци под његовом командом су силом растурили Врањску скупштину која је требала установити привремену устаничку владу. Већ поменуте Љубибратића и Јакшића су претукли и опљачкали. Потом је црногорски књаз прогласио Љубибратића за херцеговачког војводу, а онда на њега хушкао остале устаничке вође. На западу, устаницима се одмах на почетку придружује Петар Карађорђевић, који четује под презименом Мркоњић, но то није прихваћено у Србији, којом влада династија Обреновић. Кнез Милан против Петра окреће дио устаника, и он је приморан да напусти устанак.

Те 1876. Србија и Црна Гора улазе у рат са Турцима који није добро припремљен. Србија је поражена, и само захваљујући томе што Русија улази у рат са Турцима остаје на почетним позицијама. Црна Гора користи устанике да извојује побједу на Вучијем долу, али их касније оставља на немилост, након што са запада добија миг да је највише што могу добити територијално проширење и међународно признање. Пораз Србије слаби позиције устаника у Босни, који су већ били донијели одлуку о прикључивању Србији. Такође, лоше вођење устаника које је преузео пуковник Милета Деспотовић из Србије, води у пропаст устанка 1877.

Интереси великих

Међутим, у обзир треба узети утицај великих сила, које желе првласт на територијама које држи „болесник са Босфора“, како зову Отоманско царство. На руку Србима није ишло то што је Аустрија доживјела поразе од Француске и Пруске, па јој је једини правац ширења био југ. Аустрија условљава Милана Обреновића да се одрекне Босне, и на Берлинском конгресу преузима и Босну и Херцеговину. Заузврат, Аустрија и Велика Британија стају на страну Србије, коју је Русија у потпуности запоставила у корист Бугарске. Западним земљама је у том моменту био циљ да одбију Русију од приступа Егејском мору, и због тога су спријечили стварање велике Бугаске под руским утицајем. Устаницима у Херцеговини и Босни промијењени су господари, али не и феудални систем, који ће бити укинут тек 1918. након побједе Србије у Првом свјетском рату.

Текст преузет са сајта Magazin ISTINA:

http://www.magazinistina.com/140-godina-nevesinjske-puske/

СРПСКИ УСТАНЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ – КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА (1910)

Кад је Омер-паша савладао муслимане у Босни и Херцеговини окренуо се против хришћана. Почетком 1852. год наредио је он да се покупи оружје од православних и католичких Срба. Лука Вукаловић дигао је у прољеће 1853. год. устанак, који је, настављен у четовању, са малим прекидима, трајао више од пет година. У исти мах, када се Омер-паша узалуд трудио да савлада устанак Луке Вукаловића, ударио је он, по наредби из Цариграда, и на Црну Гору. Црногорци су славно одбили нападај Омер-пашин, али су ускоро на интервенцију Русије и Аустрије прекинута непријатељства. Немогуће уништити чете у Херцеговини, а под притиском великих сила, које су радиле на томе, да се ма на који начин побољша стање Срба у Босни и Херцеговини, Порта је хтјела да законодавним путем олакша положај хришћана. Год. 1854. издат је ферман, којим је раја пред судовима изједначена са муслиманима, и у фебруару 1856. год. потврђене су законодавне одредбе из Тан-зимата, које су ишле у корист хришћана. У септомбру 1859. године издан је аграрни закон, који је такође требало да олакша положај хришћана у Босни и Херцеговини. Али се ти закони нијесу вршили. Положај раје бивао је све тежи, а живот све несноснији. Четници Луке Вукаловића састали су се у септембру 1857. год. и ријешили да енергично наставе борбу. Убрзо је цијела Херцеговина устала на оружје. Уз православне Србе пристали су овога пута и врло храбро се борили и многи Срби католичке вјере. Кнез Данило је радио да измири устанике, али кад у прољеће 1858. год. Турци ударе на Херцеговину, Црногорци им пођу у помоћ и на Грахову, на Спасов-дан, удружени Црногорци и Херцеговци потуку до ноге Турке. Послије те побједе Црна Гора добије Грахово, а херцеговачким племенима буде призната стара самоуправа. Како међутим турска влада није држала своје обећање у погледу самоуправних слобода, Лука Вукаловић у фебруару 1861. год. са православним и католичким Србима, поново устане на оружје. Херцеговци разбију у више битака Турке тако, да је Турска у љето 1861. год. почела преговарати са устаницима. Кад су се преговори разбили, Турци, у прољеће 1862. год., ударе на Црну Гору и Херцеговину, али буду одбијени. С тога Турци у љето 1862. год. склопе мир са Црном Гором. Са Луком Вукаловићем склопљено је тада било примирје, а кад су Турци пристали на услове Вукаловићеве, да се херцеговачким племенима врати стара самоуправа, склопили су и Херцеговци у Мостару с Турцима мир (септембра 1863 год.). Лука Вукаловић је наскоро послије тога оставио Херцеговину, јер су му Турци о глави радили, а бојао се да га његови људи не издаду, и отишао је у Русију, гдје је умро (6. јула 1873. год.). Послије херцеговачко-турског уговора у Мостару, владао је у Босни и Херцеговини скоро дванаест година мир. Али се стање Срба хришћана није поправило. Живот њихов бивао је из дана у дан све тежи. Народ је био у сталном вријењу, а дубоко незадовољство захватило је цијелу земљу. У то доба пада и рад кнеза Михаила у Босни и Херцеговини. Кнез Михаило је похватао био јаке везе и са муслиманима и са православнима и са католицима у Босни и Херцеговини и радио је стално и смишљено на ослобођењу Босне и Херцеговине. Али су смрћу његовом (29. маја 1868. год.) прекинуте везе између Србије и босанских првака. Босанци и Херцеговци остављени су били послије тога готово сасвим сами себи, док их зулуми турски, рђави судови и аграрно питање нијесу нагнали, да се опет дигну на оружје. У јулу 1875. год. плануо је у Невесињу устанак, а првих дана августа дигла се на оружје и Босна. Устаници су издали проглас на народ, у коме су детаљно изнијели своје захтјеве. Турска влада је видјела, да неће моћи лако и брзо савладати устанике, те је била вољна да попушта. Устаници су тражили, да се у Босни и Херцеговини спроведу реформе у договору са народним главарима, а под контролом једне европске комисије. Турска влада, наравно, није пристала на те захтјеве. Турски покушај да савлада устанак, остао је без успјеха особито стога, што су и Србија и Црна Гора и Аустрија на разне начине помагали устанике. У исто је вријеме и Русија радила за њих дипломатским путем, тражећи у Цариграду аутономију за Босну и Херцеговину. Потиснута послије пораза на Кенигрецу (1866. год.) из Њемачке, Аустро-Угарска је у то доба већ енергично спремала своје продирање на Балканско Полуострво. Аустриски министар иностраних дјела, гроф Андраши, гледао је да свакако осујети измирење устаника са Портом. У децембру 1875. год. он је израдио једну ноту, у којој је тражио, да концесије, које Порта учини устаницима, дођу под контролу великих сила. Порта је наравно одбила Андрашијеву ноту. Борба између устаника и турске војске настављена је међутим и даље и вођена је већином несрећно по Турке. У тежњи да се поврати мир на Балкану израдиле су велике силе у мају 1876. год. у Берлину меморандум, у коме су тражиле, да се у Босни и Херцеговини одмах заведу реформе, да Порта уговори примирје са устаницима, да се хришћанима дозволи ношење оружја и да велике силе контролишу, да ли ће Порта испунити ове услове. Међутим су настали догађаји, који су онемогућили извршење овога меморандума. Од почетка устанка у Босни и Херцеговини српско јавно мњење, особито у Србији и Црној Гори, захтјевало је, да српске државе помогну устаницима и да огласе Турској рат. Притиску Јавног мњења морали су напосљетку српски државници попустити: Србија и Црна Гора огласиле су крајем јуна 1876. год. Турској рат. Црногорци су срећно војевали, а српска војска, која је имала да издржи главни напад Турака, буде, послије неколико мјесеца тешке и упорне борбе, потучена. У фебруару 1877. год. састала се у Цариграду конференција великих сила, да ријешава о балканским питањима. У програму великих сила била је и автономија Босне и Херцеговине. Али због отпора турске владе, та конференција није могла ништа постићи.Стога је у априлу исте године Русија огласила Турској рат, а послије пада Плевне ушла је и Србија поново у борбу (30. новембра 1877.). У фебруару 1878. закључила је Русија са Турском мир у Сан-Стефану, у коме је била створена Велика Бугарска. По 14. члану сан-стефанског мира била је одређена за Босну и Херцеговину автономија. Али остале велике силе нијесу хтјеле признати сан-стефански мир, јер су се бојале сувише великог утицаја Русије на Балканском Полуострву. Осим тога Русија је, прије рата, начинила била са Аустријом тајни уговор, у коме је неутралност купила пристанком на аустриску окупацију Босне и Херцеговине. Почетком јула 1878. год. отворен је у Берлину конгрес великих сила, који је имао да рјешава балканске ствари. У деветој сједници конгреса водила се дебата о Босни и Херцеговини. У 25. члану Берлинског уговора одређено је, да Аустро-Угарска монархија при-времено окупира Босну и Херцеговину, да би тамо завела мир и ред. Глас о мандату за окупацију пренеразио је цио српски народ. Цио народ био је утучен и разочаран, што су ове двије најбоље српске покрајине, због којих је Србија водила два рата, предате ………..држави, од које се Срби с правом нијесу…… . . . . надали. Али је вијест о окупацији још више пренеразила и узрујала муслимане. На глас о окупацији дигли су се муслимани у Босни и Херцеговини под вођством Хаџи-Лоје, наоружали су православне и католичке Србе и издали су проглас на народ, у коме су истакли да неће дозволити туђину да њихову отаџбину заузме. Међутим су се Аустријанци спремали да пређу границу и да заузму Босну и Херцеговину. Тринаестога јула упутио је аустриски цар прокламацију на народ у Босни и Херцеговини, у којој је народу, бираним ријечима, много обећавао, а послије неколико дана, прешла је аустриска војска босанску и херцеговачку границу. Али су Аустријанци и у Босни и Херцеговини наишли на необично јак отпор, коме се нијесу надали. Послије великих напора и неколико….. пораза, Аустријанци су 7. августа са великим жртвама освојили Сарајево. Сутра дан су многи муслимански прваци осуђени на смрт и побијени, а у исти мах је врховни командант аустриске војске, генерал Филиповић, упутио народу нову прокламацију, пуну пријетња и пуну обећања. Али падом Сарајева муслимански отпор још није био савладан. За леђима аустриске војске почеле су ницати чете, које су више пута врло успјешно оперисале против далеко надмоћније непријатељске силе. Када је аустриска влада видјела, да са једним корпусом и једном дивизијом, колико је у први мах била кренула, не може извршити окупацију Босне и Херцеговине, мобилисала је она још четири корпуса. Крајем августа кренула се та велика аустриска војска на Хаџи-Лоју. Толикој сили муслимански устаници нијесу се могли одупријети. Али су они ипак још читава два мјесеца давали отпор непријатељској војсци, и Аустрија је тек крајем октобра савладала сасвим устанике и извршила окупацију Босне и Херцеговине.

Аутор: Ст. Станојевић

Страница: http://www.infobiro.ba/article/836791

ПЕТАР КАРАЂОРЂЕВИЋ (МРКОЊИЋ) У БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОМ УСТАНКУ

Petar_Karadjordjevic_1875

Краљевић Петар Карађорђевић, који ће се у босанском устанку појавити као Петар Мркоњић, пре устанка живео је у Француској. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. У том рату био је чак и заробљен, али је успео да побегне. Он је најпре дошао у Загреб код трговца Илије Гутеше, који га је одмах послао на Брезовачу, а по доласку у устанак крио се иза неколико псеудонима, као што су: Петровић, Сенић, Зорић, Сонино, да би на крају одабрао Мркоњић, надимак легендарног хајдучког јунака из народне поезије. Терен је познавао од раније, јер је у те крајеве долазио код Манојла Хрваћанина, пријатеља са студија у Швајцарској. Тадашње новине поредиле су га с Дон Карлосом, који је почетком 70-тих покушавао четовањем да поврати престо у Шпанији.

Свакодневна обука бораца

За главни циљ у устанку Петар Мркоњић одредио је освајање Бужима и Крупе, како би дубље продро у Босну и спојио се са осталим делом устанка. Пре Јамничке скупштине Петар Мркоњић боравио је на Брезовачи, да би након одлуке скупштине, стационирао своју чету прво на Пролому, а у мају прешао на Ћорковачу, планински комплекс од 604 метра надморске висине, на самој границе Аустроугарске и Турског царства. Од 350 устаника, колико их је било у чети, на смотри одржаној на Ћорковачи 16. маја 1876. остало је само 63. Брезовача, шумовити брежуљак у облику потковице, налазила се на дну угла Баније, који задирућу дубоко у Босну, дели бихаћку крајину од Новог на Уни. На дну потковице је врх брега, који се стрмо спушта према долини Уне, гдје је био смјештен устанички логор. Окружен муслиманским насељима, логор у Ћорковачи није имао физичку везу с устаницима јужно од Уне, тако да је борба Мркоњићевих устаника била усмерена на пробијање линије око Врногравача и Бужима. За заменике имао је извесног Ранка, Петра Голубовића Црногорца, попа Ђоку Карана и Словенца Александра Томана. Касније је преуредио чете и за заповеднике мањих чета одредио: Илију Шевића, Стојака Дробца, Николу Медића, Јову Мркшића, Јову Говића и Јовицу Шарца.

Као професионални војни одредио је задужења појединаца, тако да су у чети били командир страже, кувар, чувар барутане, трубач, набављач хране, патрола, коњушар, стражари у Мркоњићевој чети, као и код Голуба Бабића било је доста дотадашњих граничара. Ужем устаничком већу, смештеној у Мркоњићевој колиби, присуствовали су подзаповедници, а на ширем већу све четовође. Едуковање четовођа била је честа пракса Петра Мркоњића. Учио их је о развијању бојне линије, као и руковођењу четама у току борби. Устаници су сваки дан вежбали на Кецмановом брду. На знак војничке трубе чете су се постројавале, да би Петар Мркоњић ишао од једне до друге и подучавао их војној дисциплини… Имао је и посилног, најпре Јефту Мишковића, који је убрзо погинуо, а после Лазара Шкрбића Равура. Строга дисциплина, научена у Француској, примењивана је и међу устаницима. Четовођу Јовицу Шарца Мркоњић је строго казнио због издајства у борби код Куле. Одржао му је лекцију из историје, оптуживши га да је Бранковић и издајник, да би га заједно са тридесетак устаника отјерао из логора. За већину устаника Петар Мркоњић није се либио да каже да су „велики јунаци на речима, али на делу да Бог сачува!“ (Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994). Исковао је 1876. медаљу са својим ликом на једној страни и натписом Петар Карађорђевић, док је на другој писало: слобода, једнакост, братство, са заставом и текстом Сложно на Косово 1389-1876. Претпоставља се да је израдио око 40.000 ових медаља.

Логор на Ћорковачи

Како наводи Братислав Теиновић у књизи „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Музеј Републике Српске, Бањалуја 2006), устанички логор на Ћорковачи, удаљен само један километар од границе са Аустроугарском, подигнут је у јесен 1875. на Сувој међи. Избор терена био је фантастичан. За леђима логора простиру се густе шуме Шашава, Премија и Љубина. Попут логора у Брезовачи, био је утврђен укопаним рововима који су ишли око целог логора. На планини Ћорковача била је специјално саграђена барутана за смештај и чување барута од влаге. Удаљена само неколико метара од Мркоњићеве колибе-брвнаре, барутана је била „сасечена“ од клада и залепљена земљом. Наоколо је био опкоп да вода не кваси барут када пада киша. Скромна Мркоњићева колиба, удаљена око 40 метара од Суве међе, била је покривена гранама и наваљцима бујади. Мркоњић је спавао, као и његови устаници по околним колибама, на простирци од бујади и лишћа, просутог по буковим жилама. У свакој колиби било је по десет устаника. Између колиба је горела заједничака ватра. Као писаћи сто, Мркоњићу је служила једна даска, усечена између две букве, за којим је седећи на троношцу писао. Погинули војници сахрањивани су одмах изнад шанчева. На све стране логора биле су страже, а најудаљенија је била мртва стража. Хлеб им је долазио из Глине, а главна веза за храну био је поп Алекса Остојић, који је заједно са својим братом Самуилом из Жирковца, осам километара удаљеног од логора, био од велике помоћи Петру Мркоњићу и његовој чети у Ћорковачи. Осим у храни, ова двојица родољуба помагала је устанике и у оружју који су вешто кријумчарили до логора преобучени у сеоска одела. Поп Самуило је оружје и муницију крио у једном амбару.

Петар Мркоњић је у логору држао и једног лекара. Превијалиште рањеника налазило се у некој штали, одакле су рањени даље пребацивани у глинску болницу. Непосредно пред одлазак из логора, 1. јуна 1876, Петар Мркоњић је утврдио читав логор минским пољем. Овај систем логоровања присутан је и код других чета. Рецимо, у логору на Брезовачи, гдје је током јула 1877. било стационирано око 300 устаника, сви војници су имали колибе окружене ископаним шанчевима, које су их првенствено штитиле од киша. А Пролошко-ливањска чета је у зиму 1875/1876. провела у „шевернатим потлеушастим“ колибицама. И устанци код Приједора на Козари били су крајем септембра 1875. ушанчени.

Главни устанички стан (Генералштаб) био је након пораза у Црним Потоцима премештен из Крављака под планину Уилицу (код Грахова). Устаници су на ширем подручју ове планине саградили колибе. Преоблем је претстављао дим, којег је било у колибама толико, како каже Владимир Красић (Устанак у Босни од 1875-1878, Нови Сад 1884, Нови Сад), да се „и поред здравих очију било слепо“.

Јамничка скупштина

Прва скупштина устаничких вођа одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, на Банији. Присуствовало је око 80 представника из Мотајице, Пастирева, Козаре. Као и разни преставници одбора за помагање устанка. Од Главног одбора из Нове Градишке скупштини су присуствовали: Јово С. Билбија, Спасоје Бабић и Васо Видовић. Присутни су били и одборски повереници: Васо Пелагић и Симо Билбија, као и Васа Тоскић, члан Главног одбора из Београда. Скупштином, која је била смештена у једној школској учионици, председавао је загребачки трговац и потпретседник загребачког одбора Илија Гутеша. Под псеудонимом Едуардо Албини, Илија Гутеша је још 60-тих година деловао као агент владе кнежевине Србије у Хрватској. Он је и 1873, дакле пред сам устанак, био повереник србијанске владе за Хрватску (В. Војводић, У духу Гарашанинових идеја – Србија и неослобођено српство 1867-1876, 1994). Пре устанка Илија Гутеша је уважени трговац житом и брашном, као и посланик у Хрватском сабору до хапшења 1861. (био у затворима у Оломоуцу, Јозефштаду и Терезијанштаду), под оптужбом да побуњује српски народ у хрватској Крајини и Босни. Осим Илије Гутеше на скупштини су највише говорили Васо Пелагић, Васо Видивић и Симо Билбија.

Петар Мркоњић, дошавши с телесном стражом, први пут се представио правим именом, као Петар Карађорђевиж (В. Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996). Скупштински дневни ред састојао се од неколико тачака: држање према објављеним портиним реформама, наставку борбе, смиривању страначких страсти и стварању јединственог фронта. Одлучено је да се реформни фермани одбаце и да се устанак продужи током целе зиме. Скупштина је упутила и једну представку страним силама, као и проглас „муслиманској браћи“ од којих се тражи да се придруже Србима у борби против Османлија. Након жестоке свађе, која је могла да се претвори у оружани обрачун, династички пор разрешен је тако што се већина устаничких вођа (обреновићевци) негативно одредила према учешћу Петра Мркоњића у устанку, закључивши да његово присуство смета даљим ратним операцијама (В. Чубриловић 1996). Када је постављено питање Петра Мркоњића, Илија Гутеша, предсједавајући скупштине упозорио је на следећи проблем: „Браћо, вама је познато да нам Србија, Црна Гора и Хрватска помажу, и да је то за нашу ствар велика помоћ, али ако господин остане међу нама, може се лако догодити да ћемо бити лишени све те помоћи“ (Д. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 1994). Петру Мркоњићу је наређено да у року од 8 дана напусти устаничко подручје.

Васа Тоскић у једном извјештају објашњава разлоге сукоба на скупштини. Све су се чете биле сложиле, пише Васа Тоскић, да када Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са Србијом, с књазом Миланом IV Обреновићем на челу. Спор је настао када је Петар Мркоњић, упитан да ли ће поштовати ову одлуку, одговорио потврдно, уз услов да српска војска пређе Дрину и уђе у Босну. Настао је жамор и уследиле су му чак претње смрћу уколико буде радио против овог плана (В. Чубриловић 1996). Петар Мркоњић се ипак помирио са скупштином одлуком речима: „Покоравам се закључку скупштине, али ми не можете забранити да се као Србин и обичан четник борим за ослобођење Босне. Нико није узео српство и родољубље у закуп“. И наставио је самостално да се бори. У Ћорковачи је формирао свој штаб и у њему остао све до уласка Србије у рат. Његова чета разоружана је марта 1876. код Бојне од стране аустроугарских власти при покушају убацивања у Босну. Када је Србија ушла у рат, пред својим логором окупљеним устаницима саопштио је 7. јуна 1876. да напушта устанак следећим речима: „Будући да је Србија сада ступила у акцију то дакле, постаје немогуће дуже моје бављење у Босни, јер би могло самој ствари више од штете него од позле бити“.

Устаници су прихватили Мркоњићев предлог да га у одсуству мења Саво Ђуричић. Млади краљевић отпутовао је преко Сиска, Загреба и Граца за Беч (Д. Живојиновић 1994). Чим је Петар Мркоњић напустио устанак, Турци су одмах напали логоре у Брезовачи и Ћорковачи. Следеће године Мркоњић је добровољно нудио војну помоћ црногорском књазу Николи I Петровићу, али га је овај одбио. У Паризу се настанио 1878 (В. Чубриловић 1996).

Аутор: Славица Даниловић

(Скраћени текст преузет из ревије „Историја“ 59 број, Београд 2014, стр 12-17)

ИЗ УСТАНКА У БОСНИ 1875. ГОДИНЕ

imagesjo територија захваћена устанком у Босни (1875-1878)

Невесињска пушка нашла је одјека у Крајини и Кнежпољу. Кнежпољци одувек су познати бунтовници и борци за слободу. Још за Маошке буне 1834 године народ је крваво страдао између Бање Луке и Градишке. Устаници су у масама убијани. У Бањој Луци, тако су старији људи причали, међу обешеним било је самих 70 глава »Петара«, — којима је било име Петар. Упркос свих тих страдања, народ је увек у крви тражио своју слободу. На глас буне у Крајини похиташе виђенији људи, који су били у избеглиштву или у заточењу, и долетеше у крваво коло своје отаџбине. Међу првима ђе дошао Хајдук Петар Пеција Петровић. Он се родио 1826 године у селу Бушевићима у Босанској Крајини. У детињству се одметнуо у хајдуке, јер су му Турци убили неког рођака. Немилосрдно се светио душманима, те је за кратко време постао страх и трепет Турцима. Године 1858 одликовао се као неустрашив борац за слободу. Када је устанак угушен пребегне у Аустрију, те га тамошње власти предадоше Турцима. У тешким ланцима Турци су га повлачили, широм своје царевине, по свима својим тамницама. Сретним случајем избави се сужањства код манастира Бање и утекне у Србију. На глас буне у Крајини похита својој браћи у помоћ. Пецијина десна рука и храбар јунак био је Остоја Јањетовић, назван Корманош. Био је на лађи Јоце Михајловића корманош, и одатле је добио тај надимак. Војвода Голуб Бабић родио се у Трубару близу Тишковца 7 септембра 1824 године. У млађим годинама трговао је. Године 1848. када је буна букнула у Угарској борио се уз Стевана Книћанина и одликовао се у више бојева. Године 1851 борио се уз Крајишнике противу османлијске владе, где је изагашо на глас као добар јунак. Тако исто 1858 године учествовао је у устанку. Када је устанак угушен, још се крио по планинама и тукао. Јака зима стегла, притешњен са свију страна, утекао је преко Книна у Србију. У Србији је живео у Стублима близу Обреновца, где га је затекао устанак у Крајини, те похита својој браћи, да се бори за слободу. На глас устанка долетели су у Крајину поп Ђорђо и Стеван Каран. Толико о главним вођама. Цело устаничко подручје можемо поделити на четири отсека. Око планине Козаре и Просаре организирали су чете Спасоје Бабић из Бање Луке и Васо Видовић из Босанске Градишке, који је неуморно и пожртвовано радио на снабдевању чета муницијом и храном. На овоме терену били су истакнутије вође Хајдук Пеција, Остоја Корманош, Гавро Бјеловук, па онда Марко и Јанко Бајалица. На Брезовачи су најпре организирали чете војвода Симо Давидовић, поп Каран, Симо Умићевић и Васо Пелагић. Давидовић је био храбар и истакнут ратник. Њега је аустријска патрола мучки убила 21 августа 1877 године код Брезоваче. У Грмеч планини око Рисовнице организирали су устанак Јово и Нинко Гак, који су се одликовали у сукобима и борбама са Турцима. На тромеђи Босне, Лике и Далмације устанак је ухватио највише маха, а биле су најхрабрије и најопробаније војводе: Голуб Бабић, Перо Крецо, Вид Милановић, Триво Амелица и Триво Бундало. Логор им је био у добро заклоњеним, утврђеним и неприступачним са босанске стране — Црним Потоцима. Турци су на све стране затварали, мучили и убијали виђеније људе, мислећи да ће на тај начин застрашити народ и устанак узметку угушити. Народ је листом у гору бежао, а планине се пуниле осветницима. Остоја Корманош са Милетом Дамјановићем и Глишом Тривићем крстарили су по Козари и Пастиреву, када је устанак ухватио јаког корена. Пресретали су зулумћаре народне и убијали их. За кратко време планула је сва околина Градишке. Нејач, жене и старци бежали су преко Уне и Саве у Аустрију, а народ се сабирао у чете и дизао на устанак. Радосне вести из Херцеговине народ су још више осоколиле. За кратко време Марко Бајалица, Симо Бера, Милан Родић, Деспот Деспотовић и Остоја Ољача сакупе још неколиво другова, закуну се да ће се борити против Турака, или сви изгинути, па шта Бог да и срећа јуначка. У селу Дворишту опколе турску караулу, и у њој 30 војника, отвори се крвава борба и приморају Турке после дужег пушкарања да се предаду, те их пусте живе и здраве у Приједор. Око Славине, између Дубице и Костајнице, устанак је ухватио јаког маха, а чете су организирали Марко Бајалица и Марко Ђенадина. Они су увидели, да би Турци из Костајнице могли народу много учинити штете и квара. Одлуче, да напану на Костајницу. Приближе се граду и пану у заседу. Други дан Турци изаћу из Костајнице, усташе их жестоко дочекају, побију их и натерају да се у нереду врате у Костајницу. Турци се почну јаче спремати, да оперу срамоту и позову крадом Новлјане у помоћ. Усташе су се овоме надали. Прикупе се, дочекају Новљане и оне из Костајнице код села Слабине и после дуге и жестоке борбе натерају их у бег. Гонили су их ка Костајници све до самог града. Усташе охрабре ове две победе. Поче им народ јатомице прилазити, а и устанак се ширити. Нејач је стално бежала преко Уне и Саве у Аустрију. Чете су се снажиле, окупљале и борбе даље водиле са мање или више успеха. Највише се чета сакупило на Мравом Пољу подно планине Пастирева. Ту дође до жешће борбе, устаници се повуку у Пастирево, а Турци их не смедоше прогонити. Устанак се прошири и преко Козаре планине, где је био Хајдук Пеција Петровић. Пеција се сукоби са Турцима на Гасници, разбије их жестоко, и терао их је до саме Градишке, те се врати на своје старо место недалеко Саве. Турци поново навале. Опколе Пецију и Корманоша са свију страна, отвори се жесток и крвав бој. Видећи Пеција и Корманош да ће сви похватани бити или погинути, њих 40 поскачу у лађе, те преплове на другу страну Саве. На сред воде погибе Остоја Корманош и неки Црногорац. Пеција се превезе здрав на другу страну Саве, и чим је крочио на обалу, погоди га једно зрно и паде на земљу мртав. Та се битка догодила 28 августа 1875 године. После пораза Пецијина прваци босански озбилјно се лате посла, да добро организују што више чета уздуж Уне и Саве. Састави се одбор у Старој Градишки. Видније личности су биле Васо Видовић, Јово и Симо Билбија и Спасоје Бабић. Они су примали добровољне прилоге из свих наших крајева. Убрзо одбору пође за руком да састави једну чету на Брезовачи, неколико сати хода од села Јамнице. Са врхова планине видела се сва Босна. На Брезовачи начињени су опкопи и шанчеви, те се могло врло лако бранити од јачих нападаја. Устанак је врло много у првом почетку помагао загребачки одбор, коме је био претседник Др Шиме Мазура, а потпретседник Илија Гутеша, познати родољуб, окретан и агилан. Гутеша је много радио, давао, жртвовао, помагао и све је то својом скромношћу заташкавао. У јесен 1875 године дође усташама у помоћ Кнез Петар Карађорћевић. Он је најпре дошао Илији Гутеши и престави му се као мајор Петровић. Рекао је да је добро спремљен за војничку службу и жели поћи чети брезовачкој. Гутеша га одмах упути усташама, те преко Костајнице и Јамнице дође у Брезовачу. За кратко време састави кнез Петар чету до 200 људи. Касније број усташа све је више и више растао и досегао до 1500 људи. Први окршај ова чета имала је у селу Бојни 8 септембра 1875 годане. У томе окршају било је усташа до 500. Главна сила војводина била је у планини Шашави. Са неколико мањих одреда продре војвода, удари на турске карауле и пређе на босанско землјиште. Истом други дан ступе главне снаге војводине у акцију. Турци су дознали из новина за кретање ових чета, прикупе 2600 аскера, 100 коњаника и два топа. Отвори се жестова битка и усташе пред јачом навалом и опасносри да им Турци не ударе у леђа иза Бешировића Крајине морадоше се повући. Поп Каран, Јово Медић и Спасоје Вајагић спрече да у овој борби, умало није био заробљен војвода Петар Мркоњић. У овоме окршају било је мртвих усташа 17 и више рањених, а Турака преко 40 мртвих. Војвода је намеравао да освоји Бужим и Крупу, те одатле да хвата везе са четама војводе Голуба Бабића у Црним Потоцима са онима из Кнежпоља. Са доласком Кнеза Петра на Ђорковачу настале су велике смутње, тако да се морала назвати народна скупштина. Она је одржана у селу Јамници на Божић 1875 године у српској школи. На скупштини је било 85 босанских првака. Скупштину је отворио Илија Гутеша. Говорили су највише Васо Видовић, Илија Гутеша и Симо Билбија. На скупштину је дошао и Кнез Петар Карађорђевић са неколико својих другова. После дужег дебатирања скупштина је заклјучила, да се рат води и преко зиме, да се Порти не верује да ће предложене реформе извести, »и да се Карађорђевић у року од осам дана са својим присталицама има удаљити од босанских граница, пошто његова присутност смета даљим ратним операцијама.« Кнез Петар је нагласио у скупштини, да је као Србин и војник дошао да помогне својој браћи да се ослободи турског господства и никако ради другог. Напусти скупштину, те се још неко време задржавао код своје чете и водио успешне борбе. После кратког времена остави Босну. »Карађорђевића чета била је мала бројем, и није имала никакове помоћи са стране, те се много злопатила, али је својом одважношћу, коју је показала у неколиким окршајима с Турцима, почела ипак добивати одважности. Зато су се неки Босанци љутили, што је у Јамници при избору главног војводе Карађорђевићу као Србину и одликованом војнику у француско-немачком рату претпостављен један Хубмајер«, тако вели о скупштини у Јамници и о Петру Карађорђевићу Владимир Красић. И децембра 1875 године удари Кнез Петар са својим четама на неколико турских лађа пуне оружја, муниције и хране за турску посаду у Новом. Ове лађе пратила је једна јака турска чета. Развије се жесток бој у ади Пивњак између Замлаче и Двора. Турцима стиже помоћ неколико чета редифе из Новог. Кнез Петар затражи појачање, јер није могао да се одрве новим навалама Турака. Сплетке су већ успевале, требао се аукторитет Кнеза Петра уништити. Васа Пелагић био је у близини, потицао је четнике да иду у помоћ. Нису хтели, тако су добили наређење са неке стране. Ноћ је преминула борбу и Кнез Петар се повукао нерасположен ради неуспеха. После скупштине у Јамници, Кнез Петар нерасположен више ради интрига него резултата скупштине, далје је радио на организацији својих чета. Брзо је дошло до борбе у Доброселу у Бужимској Крајини недалеко Баније. Битка је трајала два дана. Целом борбом лично је руководио Кнез Петар, и после два дана жестоке борбе турска војска и башибозуци бише потучени и натерани у бег. Ова борба силно је дигла глас и веру у ратничку способност и искуство кнеза Петра међу четницима али је зато званична Србија више страховала од његова присуства међу усташама и његова имена. Настојали су свим силама да се он макне из Крајине или убије. Интриге су успеле време иза тога кнез Петар остави Крајину за увек. Хубмајер као главни вођа и заповедник устанка показа способност одмах у првим својим ратним операцијама. Он се дигне са 800 четника и једним топом из Подова зими 1876 да освоји Костајницу. Турци су били тачно и на време обавештени о кретању усташа.Отвори се жестока борба и усташе умало нису биле опкољене са свих страна. Што није побегло, изгинуло је или било зароблјено. »Четовође и неколико устаника разоружани су на аустријској страни. Оружје и један топ и данас се валази у Подовима. Овим несретним походом Хубмајер је свршио своје војевање као главни четовођа у Босни, вели Владимир Красић о овој борби и о ратничким способностима Мирослава Хубмајера. После овога отишао је Хубмајер у Љубљану, а касније се борио у Србији у добровољачком кору ибарске војске. За брезовачке чете била је најгора ствар, што нису никако могле доћи у заједничку кооперацију са четама у Црним Потоцима да се са тих страна поведе акција ширих димензија, устанак што јаче рашири и турска војска угрози с бока у овим крајевима. Иза Велике Госпојине 1875 дошао је у Тишковац војвода Голуб Бабић и почео око себе окупљати чете. Голуб Бабић удари на Долове, а Давид Грубор, Јово Кнежевић и Ђуро Ковачевић ударе са својим четама на турске заптије на Малом Цвијетнићу, па онда на Велики Цвијетнић, и тако цели тај крај очисте од Турака. После овог Илија Билбија и Симо Чавка придруже се са својим усташама Голубу Бабићу. 11 и 12 септембра сукобе се усташе са Турцима на Крчком Брду, затим се поново отворе борбе у жупи Рађановића, па на брду Осретцима, где сузбију и саломе Турке. Ту је пало 25 мртвих Турака. На Митровдан 1875 сукобе се усташе на Заселјку и после вишесатне борбе Турци жестоко страдају. Почетком 1876 усташама је било лакше ратовати. Устаника се доста намножило. Набавлјено је оружје и муниције, а у Потоцима лило се зрње оловно и градили се фишеци за пушке. Имали су два топа, којима је руководио Аца Радосавлјевић. 17 марта 1876 навале на Унац. Цели се дан водила огорчена борба и сутрадан се поново настави свом жестином, Турци малакшу, попусте и стану бежати. Срби заробе у Унцу сву храну, нешто муниције, одела, 150 пушака острагуша и 17 амбарова пуних жита. Тако је очишћен од Турака Горњи и Доњи Унац. Остатке Турака који су бежали са Унца дочека Миленџа Бабић у Војводину Кланцу и све их побије. После ових борби муниције је било понестало, оружја је било мало, а народ је хрлио са свију страна под устаничку заставу. Требало је да стигне из Србије 2000 острагуша и 200.000 патрона, но неким чудноватим случајем, то је сво оружје отишло у Црну Гору. После победе на Унцу, одушевљење је у народу силно порасло, Турци су се препали и ускомешали. Да је то оружје дошло на време, после победе на Унцу и малаксалости Турака, устаницима би у кратко време у руке пао Петровац, Скуцани Вакуф, Гламоч и Кључ. Онда би сигурно сасма друкчије ситуација стајала на ратишту Крајине. 12 маја 1876 водиле су се жестоке борбе око Бјелаја и сигурно би пао усташама у руке, да није Турцима дошла помоћ на време. 26 маја 1876 ударе усташе под водством Голуба Бабића на Кулен-Вакуф. Цели су се дан и целу ноћ водиле жестоке борбе и успе усташама, да са две стране продру у варош, где се још жешће борба заметне око кућа. У томе стигне Турцима помоћ из Бјелаја и Орашца те се усташе морадоше повући. У то доба стиже у устанички логор вест, да су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској. Радости и одушевлјењу није било краја. Народ се искупи у Трубар, где Петар Петрановић из Плавна отслужи службу божју, а Петар Узелац прочита српску прокламацију, којом Србија објавлјује рат Турској. Када је Узелац прочитао прокламацију сакуплјени народ клицао је из дубние душе: »Живео кнез Србије и Босне Милан Обреновић IV ! Живео кнез Црне Горе и Херцеговине Никола I !Живео покровитељ њихов и наш славни руски цар Александар II ! Живео српски народ!« Тако је дочекана у Крајини објава рата Србије и Црне Горе Турској. Сима Давидовић крстарио је по Грмечу и хтео је да удари на Саницу или Скуцани Вакуф. Дођу му у помоћ поп Каран, Вид Милановић и Трива Амелица и напану Турке у Зденоме Долу више Петровца. 27 јуна сви заједнички нападну на Саницу са три стране. Најпре започеше борбе на Медвјеђем Брду, наставе на Горњем и Доњем Буделју, те после жестоке борбе Турци буду потучени и нагну у бег. Усташама падне шака велики плен. У борби су заробљена два турска барјака. Да је било више усташа могао им је лако пасти у руке и Кључ. У овим борбама лако је рањен у ногу Симо Давидовић. У Скуцаном Вакуфу био је табор аскера. Уочи св. Петра ударе Вид Милановић, Јосо Мајкић и Симо Умичевић на Скуцани Вакуф. Бој је трајао пуних пет сати и свршио се потпуним сломом Турака. Том борбом усташе су попалиле и Каменград. Од Турака је отето 10 товара муниције, сва храна која је била намењена табору у Вакуфу, доста оружја и осталог ратног материјала. Сплетке су се потајно плеле и гранале, где је главне нити имао у својим рукама Петар Узелац и Јово Скобла, превише славичан и амбициозан човек, али без икакових ратничких и политичкх способности. Таштина га је превише морила, што му је успело касније, да су га готово сви замрзили у устаничким логорима. Сплетке су се донекле утишале, када је команду преузео српски пуковник Деспотовић. Узелац је вишепута користио усташама. Његова је заслуга и Миле Деснице из Обровца да је усташама добачено 1200 пушака и 25.000 метака. 19 јула крену усташе на Грахово, да га освоје, јер им је оно много сметало у ратним операцијама. Борбе су трајале три дана и свршене поразом Турака. Тако је Грахово ослобођено. После борбе на Грахову дошао је усташама на Стожишта српски пуковник Милета Деспотовић, да узме главну команду над босанским четама. Чим је Деспотовић преузео главну команду, наредио је да се нападне Петровац. Свршетком јула 1876 усташе навале на Петровац под командом пуковника Деспотовића. Борбе су се водиле огорчене и крваве са наизменичном срећом. Попу Карану је успело да је већ почео палити куће и један крај Петровца а други крај Вид Милановић. Није био довољан број усташа за ову операцију и морали су се повући. Свршетком августа 1876 ударе усташе на Оџаке на Гламочком Пољу. Ово је сигурно једна од најкрвавијих борби и једна од највећих победа у устанку. Турака је пало у овим борбама преко 400. У Оџацима је погинуо силни Хасанбег Филиповић, а коња, хата отео му је у борби Трива Амелица. После ове победе Деспотовић је био весео и раоположен. Он се лично уверио о јунаштву и храбрости оваког вође и свију усташа. Обећао је да ће овима истакнутим борцима поделити медаљу за храброст, што је касније и учинио. После усташе крену да освоје Кључ. Крецо, поп Каран, Вид Милановић нападну са три стране и попале сва села око Кључа. Борбе отпочну 28 септембра. Турци стану узмицати на овима линијама, и после тешких борби усташе заузму села Војиће, Асиће и Велагиће. Није било везе између појединих јединица, тако да се ове победе нису могле искористити. Могло је доћи до јачих катастрофа, али се има захвалити само необичној одважности и храбрости појединих вођа. Усташе су много претрпели у губицима, тако да су неке чете биле децимиране. После тога Србија и Црна Гора склопиле су примирје са Турском. Дошла је наредба из Србије да непријателјства морају престати између устаника и Турака. Тако је и урађено. Зима се примицала, а чете су се распоређивале на зимовник. Русија објави рат Турској 12 априла 1877 године. Турска се спремала да утуши устанак у Босни. Главни заповедник турске војске био је Изет-паша. Он је пошао од Ливна преко Грахова са 18.000 војске. Устаници су се добро утврдили на Црним Потоцима. Турска војска најпре је дошла на Стожишта и одатле је Изет-паша разгледао положаје и видео, да са босанске стране није могуће никако освојити Црних Потока, док им се не би зашло са леђа са аустријске стране. Још пре борбе на Црним Потоцима усташе ударише на Кључ. Турци су били обавештени за тај нападај и чекали у приправности. Бој се водио жестоки и крвави целог дана до касно уноћ. Устаници су били већ заузели и попалили неколко кућа, али Кључа нису могли заузети. Борба је била крвава, хватао се један са другим у когптац, гушало и кундачки тукло. Усташе су се морале повући испред јаче турске силе. У тим борбама погинуо је, и јуначки заменио своју главу један од најистакнутијих бораца усташа Петар Срдић. Од светог Илије почело се спремати на најкрвавију борбу на Црним Потоцима. Оружја је било доста, муниције на претек, на чему су усташе оскудевале готово у свима борбама, а сада им је свега тога било у изобиљу. Црни Потоци су били утврђени шанчевима и опкопима као каква тврђава и веровало се, да ће они бити за Турке црни и несретни дани. Одушевљење је било велико и свако је предосећао да се спремају судбоносни догађаји. Војвода Голуб Бабић, као искусан и стари ратник, предлагао је Деспотовићу, да се она силна муниција у Потоцимао склони у пећине, а у Потоцима остави само 100 момака и да се ту дадне слаб отпор Турцима, а остала војска да се ноћу пробије кроз Турке, нападну села и градове, и онда ударе Турцима иза леђа. На тај предлог не пристане Деспотовић, него нареди да се Турци дочекају у Потоцима. Турци у споразуму са аустријским пограничним командантима тајно проведу неколико табора на далматинску страну. Борба се отвори крвава и жестока и усташе сузбише са успехом прву навалу Турака, али у томе моменту помолише се попу Карану и Вајану Ковачевићу турски аскери иза леђа са далматинске стране. Усташе видећи издају и превару оставише после крваве борбе шанчеве. Најдуже се држао у борби Крецо, и видевши да је опкољен са свију страна, продре са својом четом кроз Турке и спасе се. После погибије на Црним Потоцима побеже и Деспотовић. Више Зрмање ухвате га аустријске власти и интернираше у Линац. После Црних Потока још су неке војводе крстариле по Крајини, светиле се, тако да је Турцима ово четовање више додијало, него ли сами устанак. 29 септембра 1877 састане се народна скупштина и изабере Привремену босанску народну владу. У влади је било 14 лица. Истакнутији чланови јесу ови: Голуб Бабић, Вид Милановић, поп Јово Пећанац, Перо Крецо, фра Боно Дрежњак и Мато Јурета. Председник Привремене владе био је Владимир Јонина, потпредседник Јово Скобла, а секретар Јово Билбија. Крајем фебруара састане се у Тишковцу. Народна скупштина и саставе меморандум и изаберу одбор да однесу меморандум преставницима великих сила па конференцији у Берлину. У меморандуму се каже: »С високим поштовањем ваших преузвишених и човекољубивих влада, усуђујемо се и ми с највећом покорношћу замолити, да би нас — Босну — спојили са кнежевинама српским и тиме дали задовољења вечној правди и жељама угњетене раје. Но ако нам се то из каквих политичких обзира не би могло дати, но само аутономија са аутономном администрацијом, онда смо слободни изјавити наше понизне жеље односно овакове управе: 1) да будемо властни и у управу изабрати себи гувернера хришћанина, домородца, или странца. Гувернера бира велика народна скупштина, ког је Порта дужна признати и потврдити, кога да не може нико други, па ни Порта збацити, но то право оставити великој народној скупштини«. Меморандум има 17 тачака. Скупштина је изабрала делега те и то војводу Голуба Бабића и Васу Видовића, а за њихове заменике Васу Пелагића и Николу Јовановића, да однесу меморандум на конгрес у Берлин. Састављена је посебна адреса руском цару Александру II где се каже, »да је вечита жеља нашег народа да постанемо саставни део српских кнежевина, али ако нам се то из каквих узрока сметало буде, онда смо по нужди приклоњени пристати, да бар постанемо засебна самостална држава, као што и наша браћа Бугари постају«. Вид Милановић оде на Цетиње и преда ову адресу Васиљу Васиљевићу члану Славенског добротворног друштва, да је преда руском цару. Руски цар добио је и прочитао ову адресу. Војвода Голуб Бабић није се примио мандата. Васо Видовић прихватио се поверене дужности, однео је меморандум у Берлин и предао га заступницима великих сила на конференцији, »који ни главе не обрну на тај меморандум, него одлуче, да Аустрија Босну својом војском окупира«. * За три године босанскот устанка, усташе су се бориле са надмоћнијом турском силом, а највернији другови у борби били су им оскудица и патња у храни и муницији. Гладовање каткада је тако далеко ишло, да су морали гулити дрвеће, брати по планини и гљиве, да би само колико толико глад утолили. Ако није устанак успео, показао је свест, жилавост и отпорност српског народа. Доказао је, да Босна политички и национално исто мисли као и Србија. Крајина је за заједничке националне идеале, слободу целог народа принела на крвави жртвеник најбоље синове свога народа. Устанак је светла страница у историји мучеништва, пламеног прегалаштва српског народа у Крајини.

Аутор: Славко Калуђеровић

(Текст преузет са сајта INFOBIRO : http://www.infobiro.ba/article/837658 )

ПОСАВСКO-ТРЕБАВСКА БУНА 1858

преузимање

Турска је тридесетих година прошлога века почела у интересу државне целине да крши моћ феуда у Босни и Херцеговини. Срушила је најпре Хусејинбега од Градачца и бијељинског муселима пашу Видајића, а завршила сломом Алипаше Сточевића и осталих крупних и ситних капетана по Крајини и Посавини. Цариграду је, на послетку, успело да укочи аутономно политичке прохтеве босанске феуде, да укине спахилуке, уведе реформе и заведе рекрутовање. Но ипак, после свих тих сломова и проливене крви и почетка модернизовања државе, широки слојеви народа остали су незадовољни јер се аграрно питање није решило. Узалуд су се спремале тужбе и слале депутације. Једно цело изасланство које је народ из Посавине упутио сарајевском везиру да му поднесе молбе и жалбе, није се кући ни вратило. Свих дванаест посланика оставило је кости у Сарајеву, где су »помрли од турске смрти«, како народ каже. Кад су муке, најзад, додијале народ се решио на устанак у деловима срезова брчанског, градачког и грачаничког. Дигла су се на ноге села Баткуша, Врањак, Д. Жабари, Српска Зелиња, Кожухе, Копривна, Обудовац, Орашје, Осјечани, Палежница, Слатина, Горња Толиса и Човић полје. На челу тога устанка је био енергични прота Стеван Аврамовић из Орашја на Сави, а десна му је рука био Хаџипоп Петко Јагодић из Врањака. Прота Стеван је стајао у преговорима и са фра Стјепаном Микићем, гвардијаном фрањевачког манастира у Доњој Махали, који је такођер био вољан да се са својом паством придружи устанку. Устанак је букнуо уз Међудневице 1858., раније но што се намеравало, а чијом кривицом не можемо да докучимо. Тузлански мутесариф Исакпаша је, међутим, предузео брзе и енергичне мере против устаника бацивши на њих башибозук из Градачца, Брчког, Грачанице и Тузле, а из Сарајева му је дошло у помоћ 2000 башибозука и два табора редифе под командом везира Ћанипаше. Борбе, веома крваве водиле су се у Г. Жабарима и у Требави, и погибија је била велика на обе стране. Од бегова је пао Салихбег Градашчевић, заповедник башибозука среза градачког, а погубио га је Каравлах Калина из Маоче. Али су устаници били ипак потучени, најпре на Липику у Г. Жабарима, јер је башибозука било више, а устаника мање који нису били ни спремни ни организовани како треба пошто је устанак дигнут превремено, сем тога су устаници, по причању, добили из прека рђав барут, мешан с песком, због чега се борба морала водити на нож и кундачке. Међутим Хаџипоп Петко који је водио устанике брдских села среза градачког и грачаничког »засјекао се« на Дугој Нјиви у планини Требави, те се онда носио пуна три дана с башибозуком док и он није подлегао јачој сили и оскудици у џебани као и прота Стеван на Липику. Устанак је угушен огњем и мачем, а највише су пострадала села Баткуша и Обудовац. Чељад су великим делом истребљена, куће у пепео претворене, стока поплењена. Тада је изгорела и стара црква у Обудовцу, но народ је на њеноме згаришту подигао 80-их година једну од највећих цркава у Босни. Иза погибије на Липику и у Требави оно што је главу од башибозука спасло пребегло је преко Саве. За проту Стевана причају да је при уклањању бегунаца у Славонији једва изнео главу и спасао се препливавши последњи Саву на коњу заплењеном од погинулог бега Градашчевића. У регистру загребачке војне команде од године 1853. спомињу се на неколико места бегунци и емигранти из Босне, али је списа на које бројеви упућују нестало, па не знамо далје ништа о судбинитих избеглица. О проти Аврамовићу и његових шест подручних свештеника нам је познато да су се преко Срема склонили у Србију, где су сви сем попа Петка, и остали, а он се иза аустријске окупације вратио у Врањак и онде после неколико година умро. Иза Ослобођења, 1919., су му захвални потомци, иницијативом ваљанога свештеника Саве Божића, подигли споменик на Дугој Њиви. Аврамовић је поповао у срезу лозничком, па је 1876. учествовао у добровољачком одреду Ђоке Влајковића на Бијељини као војни свештеник. Кад су фрањевци сазнали за несрећни исход битке на Липику одустали су од сарадње на устанку, а није се усудио у помоћ да прискочи ни поп Стојан Стојанчевић из Г. Жабара, зато га народ и данас кори због издајства, у песми о боју на Липику, речима: »Зелен боре не зеленио се, поп Стојане не веселио се, јер издаде браћу на Липику, Издало те љето и година!« На припремању устанка је много радио поп Јаћим Стефановић из Црквине у срезу градачком, но пошто је устанак избио пре уговоренога рока, изненада, није доспео да са својим Црквињанима стигне ни на Липик ни у Требаву. Годину дана иза устанка турске га власти сподбију и одведу у Сарајево, где је тамновао дуже од две године, а затим га сургунишу у Малу Азију. Онамо је провео седам година, па је преведен у Цариград посредовањем руског посланства и онде је провео две године. На заузимање бившег тузланског владике Агатангела, који је због устанка у Посавини смењен са владичанства у Тузли, цариградска је патријаршија израдила код Порте да се поп Јаћим врати у отаџбину после 11 година. Он је умро на Крстов дан 1886. оставивши иза себе најлепше успомене једног од најчеститијих људи у своме крају. Иако устанак није војнички успео, ипак је он народу побуњених села у неколико користио јер су поседници иза тога ступили у преговоре с кметовима и пристали на неке њихове захтеве. Држи се да је овај устанак био у вези са Дољанском Буном у Крајини, по томе што су у боју на Липику учествовала и два Крајишника као изасланици. Народ у Посавини зове тај устанак Протина Буна и Липичка Буна; Грачаница и брдски крај среза градачког називљу га Требавска Буна и Буна Хаџи-попа Петка, а Сарајлије и Тузлаци кажу Посавска Буна. (На основу података проте Петра М. Јовановића, члана Духовног Суда у Тузли и Живка Црногорчевића, сад већ покојнога, трговца из Тузле.)

(Текст преузет са сајта INFOBIRO: http://www.infobiro.ba/article/837439 )

ПОП ЈОВИЧИНА БУНА У БОСНИ 1834. ГОДИНЕ

pop-jovicina-buna-stanisa-tutnjevic

Борба босанских муслиманских великаша против увођења царских реформи у Босни, била је скрхана поразом Хусеин-капетана Градашчевића, на Палама код Сарајева, маја месеца 1832 г. Хусеин-капетан морао је, већ јуна месеца исте године, да побегне у Аустрију. Босански великаши су сад поново били доведени у покорност султану. Мир који је дошао после пораза Хусеин-капетана није био дугог века. Док је цела султанова војска била у Босни, дотле су се и босански великаши покоравали наредбама царског претставника Махмуд Хамди-паше, али чим је војска отишла, великаши поново почињу дизати главе. Кад је Махмут паша покушао да уведе султанове реформе у Босни, наиђе на велики отпор код босанских великаша, који се стану бунити; убиства, грабежи и насиља сваке врсте поново се почну чинити према хришћанском народу. Насиља босанских великаша према хришћанском народу сваким даном су била све тежа и тежа, нарочито у нахијама бањалучкој, бијељинској и тузланској, па су поједини кметови, свештеници и виђенији људи морали да беже из Босне у Србију. После доласка неколицине кметова из Босне, дошао је у Шабац и поп Миле Витковић из села Каразоваца, нахије бањалучке, са још пет виђенијих људи. Босански великаши били су истерали све царске људе и почели да поступају са хришћанима на најсвирепији начин. Они су им претили, а нарочито свештеницима и кметовима „да ће их све кад затворе бирати као рибу из рибњака и да ће их све по седам на један колац натицати”. Заједно са поп Милом Витковићем и кметовима, пребегао је из бањалучке нахије у Аустрију и поп Павле Карано-Твртковић из села Церовљана, одакле су поп Миле и кметови дошли до Шапца, а поп Павле отишао право у Београд. По доласку у Београд, поп Павле оде кнезу Милошу у Крушевац, а из Крушевца обојица дођу заједно у Пожаревац где затекну и поп Мила Витковића са кметовима. Ови су сви у Пожаревцу молили кнеза Милоша да се код султана у Цариграду заузме за хришћански народ у Босни или да их он сам помогне да се избаве од турског зулума и насиља. Кнез Милош им је саветовао да се врате у Босну и оду везиру у Сарајево, да га моле да их он ако може помогне. Међутим, они се између себе договоре и Милош на то пристане, да се у Босну врати поп Миле са кметовима, а поп Павле да остане у Београду. Поп Павле је у Београду становао у конаку кнеза Милоша. Муселими и бегови у разним нахијама, нарочито у бањалучкој, тузланској и бијељинској, радили су што су хтели. Они су у ствари били потпуни господари у својим нахијама. Нарочито је вршен јак притисак на хришћане. Муке и патње хришћана, од како је за везира дошао (септембра 1837) Даут-паша па до марта месеца 1834 године, кад је почео устанак, биле су достигле врхунац. Харач и други намети били су огромни. Трећина, заведена крајем 1833 или почетком 1834 године, падала је веома тешко сиромашним хришћанима. Против увођења трећине народ је „усмено и писмено протестовао, а кад му ти безумни протести нису користили, он се тада прихватио ватре и кубуре, палио и убијао”. Од почетка 1834 год. купљен је харач и од малолетне деце, као и од деце која су била у колевци, док је до овога времена био наплаћиван само на мушку децу од 15 година. Харач је даван под закуп, ради чега су закупци цедили народ како су они сами хтели. Места муселима, ранијег капетана, купована су, ради чега су и муселими у својим капетанијама могли радити што је њима било по вољи, ударајући велики намет на народ, да би се на тај начин што више наплатили док су на власти. Нарочито су били чувени по својим неделима према хришћанима муселим града Градачца, Ахмед-бег Градашчевић и дервентски муселим Осман-бег Хаџи Асановић. Услед оваквог тешког и несносног стања, почиње се у другој половини 1833 године и почетком 1834 године тајно организовати буна Срба хришћана у Босни (нахијама бањалучкој, бјелјинској, тузланској и дервентској). Буна је избила у марту 1834 године, а била је једним делом организована у Србији. Ова буна названа је доцније „Поп-Јовичина буна” по имену предводителја побуњеника у нахији дервентској, поп Јовице Илића. Поп Павле Карано-Твртковић био је у сталној преписци са лјудима у Босни, а нарочито са својим друговима и пријателјима свештеницима, који су му веома често слали писма или поједине лјуде и извештавали га шта се у Босни ради и какво је стање у њој. У извештајима што их је поп Павле добијао из Босне видело се да је стање у Босни постајало из дана у дан све горе, да молбе, које су хришћани слали везиру у Сарајево, нису имале успеха, па се због тога поп Павле споразуме са виђенијим људима из Босне, ,,да или се сами избаве или сви изгину”. Последња писма, која је поп Јовица послао попу Павлу (једно је адресирано за кнеза Милоша), поп Павле није сачекао у Београду, пошто је раније отишао за Шабац. У своме писму кнезу Милошу поп Јовица га извештава, да је стање хришћана у Босни горе него што је икада пре било и да „сиротиња раја” не може више издржати. Моли га да пише султану „шта се од њих ради”, а ако им султан и везир босански не могу помоћи, „нека нас предаде у Ваше руке, да ми своје не газимо вере и да живи не скачемо у воду”. Турци су почели купити краварину па „где се које говече украде или вук уједе, то плаћа сиротиња раја”. Затим поп Јовица моли кнеза Милоша да попа Павла прими код себе и да му верује све оно што му он буде казао и опште горе, него Вам и он каже”. Турци су били већ на Крајину пошли и они не знају шта ће од њих бити. „Не можемо ни заратити, у нас има инога закона и Шокаца, и Турака, и Цигана, и Чивута, а и ово ришћана што има полако Турци поградили све сорте Бранковића Вука проклетога”. И поп Миле Витковић 8 јануара 1834 године извештава из Босне кнеза Милоша да је стање опет за сиротињу рају постало неиздржљиво. ,,У дану по пет гине и сада је двапут горе него што је до сад било”. Ради тога он се обраћа писмом на кнеза Милоша и моли га да им помогне. После свега овога поп Павле се преко писама и разних курира споразуме са виђенијим лјудима у нахијама бањалучкој, бијељинској, тузланској и дервентској да почетком пролећа 1834 године дигну устанак противу Турака. За ову сврху поп Павле је почео врбовати поједине људе у Београду. Да би боље успео он је свима онима које је позивао да га помогну у дизању устанка у Босни говорио је: „да он има дозволу од Господара Милоша и Правленија србског”. Поред попа Павла један од најглавнијих организатора босанске буне у Србији био је Јефта Опалић, ђумрукџија на Варош капији, родом из бијељинске нахије. Поп Павле је пошао из Београда 1 фебруара 1834 год. По свом доласку у Шабац остао је ту до 7 фебруара, када је отишао из Шапца на Дрину и прешао у Босну. По своме доласку у Шабац поп Павле је, исто као и у Београду, почео одмах радити на томе, да што више лјуди заинтересује и придобије за буну. Припремање буне и организовање бунтовника у Шапцу имало је много важнији значај и карактер него у Београду. У Шапцу је поп Павле успео да заталаса, заинтересује и покрене приличан број лјуди, како у самом Шапцу, тако и целом Подрињу. Организовање босанске буне у Шапцу добило је сасвим озбилјан карактер. Шабац је био један мали центар, где су се сакуплјале и организовале присталице босанске буне, а затим слале на Дрину за прелазак у Босну; из Шапца се водила преписка са виђенијим лјудима у Босни и Херцеговини. Средства и начин да се народ придобије за ову буну нису се бирала. Успело је да се нађе и лјуди који су целу ствар обећали финансијски потпомагати. Главни помагачи попу Павлу и Јевти Опалићу за организовање и припремање босанске буне у Шапцу били су: Никола Бошковић из Мостара, Наум Уница, трговац из Шапца, родом из горње Тузле и Мићо Мићић, трговац из Сарајева, који је на четрнаест дана пред буну био дошао у Шабац послом. Припремање и организовање буне у Шапцу није више била тајна. Док је у Београду за буну знао известан број лица, у Шапцу су за њу знали не само грађани из вароши Шапца, већ скоро цело становништво из Подриња. Скупљање и организовање бећара и слање на Дрину, ради преласка у Босну, било је јавно, и то је највише доприпело да су многи од Мачвана и Подринаца пристали да активно учествују у буни. Придобијање људи било да лично учествују у буни, било да буну материјално потпомажу, било је исто тако јавно. Претставници власти у Шапцу дозволили су да се може слободно радити на организацији бунтовника. Кад су поједини људи долазили претседнику суда Станку Јуришићу да му говоре о припремању буне и слању бећара на Дрину, он им је одговорио „да то треба кроз прсте гледати”. Био је начињен, управо предвиђен, један мали план буне и напад бунтовника на Турке у бијељинској нахији. Распоред је био учињен тако, да сваки организатор босанске буне у Србији, кад пређе у Босну, оде по могућству у своју нахију, у којој је рођен, и поведе народ против Турака. Поп Павле је пошао из Шапца на Дрину 7 фебруара 1834 г. са још пет особа. Истога дана напустио је Шабац и Јевта Опалић, пошто је пре свога одласка испратио бећаре на Дрину. У Шапцу је остао још Никола Бошковић, коме је било ставлјено у дужност да набави џебане, спреми пртлјаг и сачека док буду готова још три барјака. И он је истог дана у ноћ кренуо из Шапца на Дрину у Црешњеву Аду, где су се налазили сви организовани бунтовници. Поп Павле је 7 фебруара ноћио у селу Бадовинцима у „поп Тешиној кући”. Сутрадан је, са још шест људи, прешао на босанску страну. Цео дан је провео у близини Дрине, где су му долазили многи људи. Увече га сеоски буљубаша са пандурима потера и прогна из „бељинског кадилука у зворнички” под планину Мајевицу. Турске га страже и овде опазе и потерају. Пошто није могао ништа предузети да ради, поп Павле 9 фебруара ноћу пређе на српску страну, оде кући Мише Ацаловића у Бадовинце, где га је 11 фебруара нашао претседник суда шабачког Станко Јуришић и послао у шабачки затвор. Јевта Опалић и Мића Мићић, који су били са бећарима и присталицама босанске буне у Црешњевој Ади развили веома живу акцију, да што више Подринаца и Мачвана придобију за буну. Народ у Подрињу, кад је видео да се бећари слободно скупљају, почео је и сам пристајати уз бунтовнике, а виђенији људи доводили су по неколико људи из свога села. Како се нису могли преко Дрине превести на босанску страну код Црешњеве Аде, пођу сви под водством Панте Квасалице у Бадовинце с намером да се тамо превезу. Из Бадовинаца Опалић пошаље Кваселицу са осам бећара и осам Србијанаца преко Дрине на босанску страну са задатком да се поставе као стража према Бијељини и спрече да не би ко од Турака отишао и пријавио целу ствар турским властима. Али док је Јевта очекивао да му дође извештај од Катића из Глоговца који је обећао доћи са још тридесет људи и једним барјаком, баш када су бећари били за ручком, стигну Станко Јуришић и Живан Гаратовић са још неколико људи, те неке од бунтовника повежу и пошаљу у Шабац у затвор, неке растерају кућама, а неки опет сами побегну, док су оне друге везивали. Поп Јовица Илић био је родом из босанске Крајине, а у Дервенту је дошао као православни свештеник на неколико година пре буне. Турци су га звали „Чизма“ зато што се усудио носити чизме, које су у то доба смели само Турци носити. За своје време изгледа да је био доста учен и образован човек. Био је веома енергичан, ради чега за њега је рекао деда попа Стевана из Змајевца „упамтиће га дервентска нахија, а може бити и цела Босна”. Турке није могао никако да трпи а нарочито није могао подносити насиља која су Турци чинили према хришћанским женама. Поп Јовица је имао везе са лјудима у Србији. Исто тако био је у сталној вези, помоћу писама и преко курира, са попом Павлом Карано-Тврдковићем. Поп Павле и поп Јовица су уговорили да буна у Босни почне беле недеље, то јест између 26 фебр. и 4 марта 1834 год. Како се приближавала бела недеља, када је требало и јавно устати противу Турака и тући се са њима, поп Јовица пошаље своју породицу у Аустрију. После испраћаја породице поп Јовица се живо дао на припремање и организовање устанка. Знак за устанак Срба је био дат на тај начин што су устаници запалили „Оџаке” Хусен-капетановог брата у Скугрићу. Поп Јовица се састане са попом Павлом Чабићем и са њим се споразуме о плану устанка. Затим побуни нека села у својој парохији, оде низа Саву до Оџака и Гомионице и дође преко Батајнице и Дугог Полја у Подновлје, где се састане са устаницима попа Павла Чабића. Између устаника и Турака дошло је до три сукоба. У прва два сукоба устаници су имали нешто успеха. У последњем сукобу 13 марта, код села Подновља, недалеко од Вучјака, устаници су претрпели пораз. Овом приликом Срби устаници су много страдали. Турци су посекли попа Павла Чабића, барјактара Саву Губаницу и још много других устаника. Поп Јовица није у боју учествовао. Кад чује о поразу устаника код Подновлја, он распусти своје људе и склони се у планину Вучјак. Шта је после са њим било ништа се позитивно не зна. По једној верзији поп Јовица је прешао у Србију и тамо добио парохију. Борба устаника са Турцима трајала је свега неколико дана. Устаници су били предвођени од свешетника, а вођа свих је био поп Јовица. Оружја су имали мало, а од муниције свега једну торбу барута, коју је поп Јовица носио стално са собом. Људима које је позивао на устанак говорио је да се они не дижу противу султана већ само противу спахија и да ће устаници добити помоћи из Србије. У припремању устанка у дервентској нахији, као и у сукобима са Турцима, учествовали су и људи из Србије. То су били они бећари који су са Пантом Кваселицом пре попа Павла прешли из Србије у Босну. После пораза бунтовника код Подновлја велики број српских породица прешао из Босне у Аустрију; од њих се један део после извесног времена вратио на своја огњишта. У устанку у градашкој и дервенској нахији изгледа да је узео учешћа и један део Бошњака католичке вере, за које се у „Србским новинама” каже : „При борби, овој знаменито је примећеније то да се католически Бошњаци, који су при пређашњим поводом к буни свагда Турцима стране држали, сада с народом босанским грчког закона држе се и братиме”. После у крви угушеног устанка стање хришћана у Босни било је за неко време теже него и пре самог устанка. Сада су тек хришћани имали да издрже највећа зверства, муке и насиља од стране босанских муслимана. Један лекар, кога је задарска влада 1834 год. послала у Босну, ради неке болести, подносећи (ове исте године) после свога пута извештај дао је неколико драгоцених података о тадашњим приликама у Босни. По његовом извештају над хришћанима у Босни врше се насилја сваке врсте. Глобе се на све могуће начине. Смртни случајеви и мучења су веома честа. Хришћани, да би измирили новчана тражења од Турака, морају своја полја и остала добра, а често пута и покућство да продају. Свештеничке и сељачке куће постале су као неке крчме за босанске муслимане. Жене због својих мужева нису сигурне од турских насиља, а кћери често пута буду отргнуте из наручја својих родитеља, да удовоље вечитој пожуди муслимана. Управници појединих покрајина а нарочито дервентске, завели таква страшна мучења ради чега су се често пута мајке заједно са својим синовима бацале у реку и ишле саме у сусрет смрти и т. д. Улице су биле пуне лешева, нарочито у Оџаку, где Турци нису дозвољавали да се мртви сахранјују. Осман бег из Дервенте и Али бег из Скугрића поступали су дивљачки према Србима. У Вучјаку, на дрвећу висило је двадесет одсечених српских глава, везане једна за другу перчином. Пошто је буна била угушена, мислило се и говорило да је за време буне као и одмах после ње изгубило живот око 1.000 хришћана. Што се тиче односа кнеза Милоша према босанском устанку 1834 године и његових веза са устаницима, нама изгледа највероватније да је кнез Милош за припремање устанка знао и да је новцем потпомагао организовање устанка све до краја септембра 1833, док се Порта није решила да да пристанак да се Србији присаједине нових шест нахија, које је Милош с војском био већ раније посео. Дозвола дата попу Павлу од кнеза Милоша да може за цело време док је у Београду становати у кнежевом конаку, издржавање које му је давао кнез Милош, поп Павлова изјава дата у Шапцу у којој није казао да кнез Милош није имао никакве везе са припремањем устанка и устаницима, већ „ја Господара нисам ни у уста узео”, и најзад ослобођење његово од сваке кривице и пуштање из затвора, да би доциије кнезу Михаилу постао дворски свештеник, потврђивало би да је кнез Милош знао за организовање устанка и да га је у почетку материјално потпомагао. Кнез Милош није ништа нарочито од босанског устанка очекивао, али је вероватно претпостављао да му он поред осталих догађаја може веома добро послужити да приволи Порту да призна право његовој власти на оних шест нахија за које је добио царски ферман у Крагујевцу 4 децембра 1833 године. Ради истог циља кнез Милош је још 1831 године био ступио у везу са Мустафа пашом из Скадра који се био одметнуо од Порте, а коме је Милош у два маха дао извесне новчане позајмице. После добијања царског фермана о присаједињењу нових шест нахија Србији, кнез Милош није имао више разлога да потпомаже организовање буне у Босни Он је био свестан тога да од ње неће моћи имати никакве стварне користи. Међутим, лјуди који су организовали буну били су заварани надом на успех. Они су, мислећи да ће их кнез Милош материјално а српски народ и Србија оружјем потпомоћи ако у почетку буне буду имали успеха, продужили рад на организовању и извођењу буне. Тако је завршен овај први озбиљнији устанак Срба хришћана у Босни 1834 године, који је био изазван тешким и несносним стањем што га је српски народ подносио од босанских великаша феудалаца, а који је због слабе и невеште организације већ у самом почетку био осуђен на пропаст.

Овај чланак г. Страњаковића је у ствари извод из његовог предавања одржаног на Народном Универзнтету у Београду, и у Шапцу. Опширније о овој буни видети чланак Страњаковића у Годншњици Николе Чупића књ. 40 (1931).

(Текст преузет са сајта INFOBIRO : http://www.infobiro.ba/article/838554 )