Category Archives: ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ У БИХ

МАНАСТИР ПАПРАЋА

manastir-papraca-01

Папраћа се налази на истакнутом, живописном месту, на извору реке Спрече испод планине борогова. Река Спреча протиче уређеним коритом кроз манастирску порту, па на тај начин, слика манастира постаје још живописнија. Манастирска црква спада међу највеће манастирске цркве у Босни. Име Папраћа, добио је манастир вероватно по томе, што је крај у којем се налази и данас веома обрастао папраћу. Манастирска црква посвећена је светом Благовештењу, а главни сабор код манастира је на дан Мале Госпоине.
Папраћа се спомиње у народним песмама, али оне различито говоре о настанку овог манастира. У песми Милош у Латимнима каже се да је Папраћа задужбина Вукана Жупанам, сина Стевана Немање. Хвалећи српске манастире, Милош Обилић, поред осталлих говори и о Папраћи:

“Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана… “

У песми “Kуд се ђеде цар Немање благо” , Свети Сава оправдавајући српској властели огромне расходе у Немањиној држави, наводи да је Немања потрошио благо зидајући задужбине, међу којима спомиње и “Папраћу близу Борогова”.
По народном предању, манастир су подигли Немањићи. По Пећком и Троношком летопису, Папраћу је почео да зида краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц. Историчар Иларион Руварац као и Василије Марковић, тврде на основу тда познатих података, да је манстир Папраћа настала пре турског ропства. Сем краља Драгутина и његових синова, у овом делу Босне могли су да подижу задужбине, па и око Зворника, деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, јер је у времену од 1411. до 1459. Сребреница била пет пута у рукама српских деспота, а 1433. деспот Ђурађ Бранковић је заузео од босанског краља Твртка II градове Зворник и Теочак и држао их до 1435. Деспот Ђурађ Бранковић био је обузет изградњом одбрамбених утврђења, обзиром на прилике у којима је владао, па се може прихватити претпоставка да је он ктитор манастира Папраће.

Исто тако, не може се прихватити теорија да је Папраћу подигао Стефан Лазаревић, јер иако у недостатку историјских података, нема помена чак ни у народним песмама и уопште у народном предању. Краљ Драгутин, владао је овим крајевима Босне, у којима се налази и манастир Папраћа, у времену од 1284 до 1316, па је врло вероватно да је у његово време ударен темељ а можда и саграђена црква манастира Папраће. Када се овоме дода да у доба краља Драгутина настаје велика борба против секташа-патарена (богумила), а у жељи да се што више развије православна мисионарска делатност баш у крајевима око Папраће, Борогова и Бирча (где је било много патарена) вероватно да је краљ Драгутин подигао један овако велики православни духовни центар. Неки савремени научници, дао др Миленко Филиповић и Ђоко Мазалић, поричу да је Папраћа задужбина краља Драгутина наводећи разлог што је у припрати манастирског харама уграђен један стећак, али тај стећак је уграђен у доба обнове манастирске цркве, односно, сам тај нартекс (припрата, придворица) је доцније дозидан.

Прве српске писане вести о манастиру Папраћи имамо сачуване из 1550-1551., али у турским дефтерима (пописима) манастир се помиње и 1513. и 1528. што нас упућује на закључак да је Папраћа старија и од тога времена, да пориче из XV века када је обновљена на темељима неке раније српске светиње.

1 улаз

Почевши од средине XVI века, манастир Папраћа је одиграо за православно свешренство овога дела Босне веома значајну улогу у верском, културном и националном погледу. Углед који је манстир Папраћа уживао како у Босни и Србији тако и у Русији, није имао ни један манастир Босне. Везе са Русијом одржаване су од XVI-XVIII века. Тако је 1550. ишао у Русију папраћки игуман Григорије, одакле је донео једно јеванђеље од неког протопрезитера Јакова, као поклон, Ово је уједно и први писани помен о једном игуману папраћком. Године 1553. Папраћа је добила на поклон један псалтир који је писао неки Михаило Зборежевиц Александрович, за време пољског краља Жигмунда. У Папраћи су 1559. боравила два калуђера Арсеније и Генадије, који су имали врло великог удела у материјалног учешћа у изградњи манастира Троноше. Године 1558. као настројатељ манастира Папраће спомиње се игуман Захарије, који те исте године одлази у Русију и од руског цара Феодора Ивановича добија помоћ за манастир ос 120 рубаља. Игуман Захарије оставио је успомену о себи која је и данас сачувана, а а то је, један сребрни ћивот (ковчежић за св. мошти – делић кости свститеља) кога је он 1586. са својим братством начинио. Тај ћивот је 1679. куповином доспео у сарајевску стару цркву гдје се и данас налази.

Године 1588. спомиње се као старешина папраћки архимандрит Јоасаф, који одлази такође код цара Феодора Ивановича и добија помоћ од 60 рубаља. Даље, спомиње се игуман Лонгин који је неколико пута путовао у Русију и добијао помоћ, а 15. октобра 1591. добио је повељу од цара са обећаним великим повластицама за Папраћу. Спомиње се и настојатељ игуман кир Петроније, за чије је време преписивано “Похвално слово Богородици” из руског Панегирика. За време Петронија, његов сабрат јеромонах Данило ишао је у Москву и 1621. преписао “Извод Синаксару”. Године 1628. спомиње се архимандрит Ананија, а 1630. познато је да је био папраћки старешина игуман Данило, који је покушао да иде у Русију, али како је владала куга, није тамо отишао. Даље, папраћки настојатељ игуман Симеон са јеромонахом Василијем и ђаконом Јосифом 1645. иду у Москву где добијају повластице од руског двора да осам година могу долазити по милостињу; враћајући се из Москве, игуман Симеон наврати код угровлашког војводе Матије Бесарбе и добије за Папраћу помоћ од четири хиљаде аспи. Симеон је управљао манастиром до 1664. Папраћом је управљао 1683. архимандрит Михаило који је добијао такође поомоћ из Русије.

За време аустријско-турског рата (1683-1699) Папраћа успева да одржава односе са Русијом и добија помоћ. Тако је 29. августа 1688. епископ Јован са јеромонахом Аврамом отишао у Русију по милостињу. Тада је био управитељ манастира игуман Висарион, а сабрат епископ Јован. Касније је епископ Јован постао старешина манастира Папраће у којем је и умро 1695. После епископа Јована, за управитеља долази архимандрит Софроније Подгоричанин, а тада је у манастиру било двадесетчетири калуђера. И Софроније је ишао у Русију (по налогу одбеглог патријарха пећког Арсенија III, заједно са митрополитом Стеваном Метохијцем). Софроније је за Папраћу 25. јануара 1698. добио повељу од руског двора са великим повластицама и поклонима. Софроније је био науправи Папраће до 1705. када је изабран за епископа пакрачко-славонског.

Manastir-Papraca-3-630x472 звоник

За време страдања која су доживљавали цркве и манастири у времену од 1683. до 1699. када су Аустријанци држали Зворник, као и за време страдања око Зворника 1717. ни Папраћа није остала пошређена, јер, према подацима које иамамо забележене код Петра Лапчевића, у Папраћи је 1717. било тридесетпет калуђера, али су их Турци поубијали. Манастир Папраћа је стајао у рушевинама и пустоши од 1717. до 1853. Када је 1853. настало мало сношљивије стање за хришћане у Босни, народ се досељава око Папраће из Херцеговине и Црне Горе, и прихвата се обнове манастира; ову акцију је предводио осмачки свешреник хаџи Захарије Поповић. На обнови Папраће, тада (1853.) много су учествовали и материјално и издашно помагали и православци Срби из Сарајева, а свему је предљачила хаци Стака Скендерова. Рад хаци попа Захарија није одговарао Турциима, па су га прогнали у Србију, али он се вратио, и у бурету од пива донео једно звоно које је добио из Русије за Папраћу; оно и данас стоји на манастирској звонари. Поп Захарије је умро 1879. а сахрањен је код олтара са јужне стране манастирског храма.

У манастиру се монашки живот поново заснива тек 1880. када за управитеља манастира долази игуман Пајсије Вилиповић (он је умро у манастиру Гомионица). Даље се ређају стерешине манастира: архимандрит Кирил Хаџић, дошао 23 августа 1892 из манастира Моштанице, умро је и сахрањен у Папраћи 9 априла 1894. Архимандрит Илија Инџић долази 5. маја 1898. Био је мирски свештеник. После њега долази за старешину јеромонах Данило Билбија, рођен у Грахову. Управљао је манастиром од 1901-0923. и провео је са својим народом тешка искушења у првом светском рату. Саградио је 1905. нов конак, поправио кров храма, купио имање звано “Виноград”. Године 1923. управу манастира прима игуман Јоаким Трбојевић, родом из Лике. Он је довршио ограђивање манастира каменим бедемом и подигао нову манастирску звонару. Умро је 1941. године и сахрањен поред манастирског храма.

Други светски рат, затекао је манастир у потпуности уређен и у духовном и у материјалном погледу. Али страхоте су учиниле своје. Манастир је потпуно упропаштен. Манастирски храм демолиран и из њега ивентар разнешен, манастирски конак, школа и зграда “Кафана” спаљени су. У манастирској цркви немачке хорде су ложиле ватру и држале стоку. У току целога рата манастир је био пуст, препуштен немилости ратног вихора. Тек јуна месеца 1947. долази за управитеља манастира јеромонах Јован Веселиновић који је био у манастиру једну годину. Тада је брига за манастир поверене проти зворничком Душану Митровићу. После 1. октобра 1949. управу преузима јеромонах Григорије Веселиновић; он је затекао манастир у стању какав је из рата изишао. За његово време није се успело нешто нарочито средити. Напушра Папраћу 27. августа 1953. и одлази у Срем на парохију. Стање о Папраћи опет се предаје проти зворничком Душану Митровићу. Године 1954. старање о манастиру Папараћи преузима монахиња Варвара Божић, која долази из манастира Тавне са две искушенице: Јелисавком Перић и Василијом Митровић. Оне су затекле манастир скоро пуст, нису имале где да спавају нити шта да једу. Ноћевале код сељака, а да би се могле исхранити радиле су као надничари око Папраће. Верници су увидели вредноћу ове честите монахиње и њених искушеница, те уз помоћ Епархије зворничко-тузланске, и народом помоћу, успевају да оправе један део манастирског конака, да за свети храм прибаве најпотребнији инвентар и да у светињу папраћку унесу ону, тако портебну духовну топлину. Монахиња Варвара управља све до 15 септембра 1956. када управу предаје јеромонаху Јовану Недићу, који ту остаје само до 15 октобра 1957.Јеромонах Јован Недић предаје управу манстира 15 октобра 1957. јеромонаху Платону Станојевићу.

papraca4 конак

У преиоду од 1973-1975. врше се радови на манастирским објектима, тако да манастир доживљава у правом смислу речи своју потпуну обнову, тако су изведени следећи радови: поново је преуређен манастирски конак, црква препокривена бакром, манасторски храм оправљен, купљен нов иконостас, а манастирски бедем од камена којим је опасан манастир доведен је у исправно стање. Манастир је свечано осветио 21. септембра 1975. епископ г. Лонгин.

Управу манастира Папраћа преузима 15. октобра 1976. игуман Антигора Миланковић, који је и данас управитељ.

(Историјат писан 70-тих година 20.вјека, а текст је преузет са странице :

http://users.teol.net/~papraca/Istorija.html )

Advertisements

МАНАСТИР ЛИПЉЕ

Постанак манастира Липља, као и толиких других српских манастира, казивања везују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу из друге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписали своја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна код Вишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека. Први сигурније датовани писани помен Липља, након овог записа имена липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом манастиру рукоположен у чин “попа”, заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат Илија. О овом догађају обавјештава нас запис у једном липљанском Псалтиру штампаном 1570. године у Венецији. Током 17. вијека вијести о Липљу су нешто бројније – 1612. године је један Минеј, данас у славонском манастиру Ораховици, преписан у храму Светог Николе у манастиру Липљу ” .. у вријеме свеосвећеног дабарског митрополита господина Теодора и свечасног осовичког игумана господина Христофора јеромонаха и свечасног липљанског старца господина Герасима јеромонаха .. “а о чему сазнајемо из записа у овој књизи датованог у наведену годину. Овај запис крије у себи једну недоумицу. Он помиње липљанског старца, јеромонаха Герасима и осовичког игумана Христофора јеромонаха, што је навело на закључак да је Осовица старије име за Липље. Међутим, неки извори и јака народна традиција указују на постојање једног манастира под Мотајицом, код Кобаша, а нејасна сјећања помињу га под именом Манастирица или Осовица и смјештају га управо на рјечицу Осовицу која с Мотајице тече према Сави. Локалитет тог манастира из предања није убициран на терену, будући да су истраживања овог проблема у почетној фази. Ипак, уколико су претпоставке о постојању Манастирице-Осовице оправдане, поставља се питање у каквом су односу били осовички игумани према липљанском братству и зашто аутор записа из 1612. године, Данило, наводи име осовичког игумана испред имена липљанског старца, као и питање због чега није поменут и игуман Липља и да ли је овај манастир 1612. године имао игумана. У већ поменутом липљанском Псалтиру венецијанског издања из 1570. године, поред податка о рукоположењу “попа” Илије, наилазимо и на вијест о рукоположењу у исти чин неког манастирског сабрата Симеона 1616. године, али се за њега изреком наводи да је рукоположен у Осовици. Овај податак додатно компликује проблем односа Липља и Осовице, који ће се у даљим истраживањима извора и података са терена вјероватно моћи јасније расвијетлити.
Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године задесила манастир. “Године 7123 (1615) … надође поплава и обузе порту , разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица …” Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гђе се могло десити да је послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

Clip
Иконостас ман. Липље, освећен 2003.
Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манастирском метоху почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор Душанић. Судећи према податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу пароха при Старој српској цркви у Сарајеву. Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину, говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Турске у аустријско-турском рату крајем 17. вијека. У запису се каже ” .. и у та времена многи манастири су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и Липље изгорјели и потпуно запустјели.”

Clip_2
Ман. Липље: капела Васкрсења Христовог, освећена 2004.
Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље, будући да налази новца цара Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18. и 19. вијека оштећена црква била је оспособљена за служење парохијског свештеника. Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела 1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су жене чак продавале дијелове ђевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан за ову обнову. Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је обновљено монашко општежиће. Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у 19. вијеку Благовијестима. Црква манастира Липља има изражене елементе градитељства рашке школе – једнобродну основу са правоугаоним бочним пијевницама, које су на овој грађевини сасвим мало истакнуте изван линије подужних зидова, те једном изнутра и споља облом олтарском апсидом и правоугаоном припратом исте ширине са храмом.

Црква манастира Липља има куполу са осмостраним тамбуром, изразите висине и елеганције, постављену на високо, украшено коцкасто постоље. У игри кровних маса смјело је истакнута крстообразна основа. У унутрашњости куполу носе четири слободностојећа ступца, са системом полуобличастих лукова и сводова невеликог распона, али изразите висине, који подухватају кубе. Правоугаона припрата у Липљу пресведена је полуобличастим сводом који је доста великог распона, будући да се ослања директно на подужне зидове. У времену од краја 17. вијека до 1879. године неки дијелови липљанске цркве, вјероватно горње зоне забатних зидова на пијевницама, а можда и свод над припратом, били су обрушени, да би те године били обновљени. Чини се да купола није у овом периоду пала, будући да се ослањала на слободностојеће масивне ступце и да је била конструктивно подухваћена системом лукова и сводова невеликог распона. Црква у Липљу је зидана ломљеним, необрађеним каменом. Подница манастирске цркве је сачињена од обрађених камених плоча. Декоративни елементи на фасадама цркве манастира Липља се, као и њена основа, везују за рашку традицију. Одмјерена степенаста профилација око лучно завршених прозора, плитке слијепе аркаде на вијенцима апсиде, коцкастог постоља и куполе, нешто богатији украс западног портала са трочланом степенастом профилацијом и троструким капителима, те са урезаним геометријским мотивима и флоралном траком са уплетеним “ватреним колима”, сличан само скромнији украс јужног портала и врата између припрате и наоса, све су то поједностављени елементи рашке архитектонске пластике, какви се могу виђети и на бројним другим манастирским црквама које су саграђене или обновљене у 16. вијеку и то с обје стране Дрине.
У Липљу су у току радова на санацији цркве, осамдесетих година 20. вијека, у земљи поред манастирске цркве, пронађени фрагменти осликаног малтера. Фрагменти из Липља уситњени су, малобројни и недовољни за прецизно утврђивање времена осликавања храма, али се оно широко може одредити између првог помињања овог манастира, у другој половини 15. вијека и краја 17. вијека, када је Липље запустјело. Нема разлога да сумњамо да је манастирска црква живописана непосредно по изградњи. Боје на фрагментима осликаног малтера из Липља су сачувале изузетну свјежину и звучност – црвена, плава, цинобер, свјетлији и смеђи окери, тонирани и акцентирани кречном бијелом. За сада недовољни за озбиљнију реконструкцију ови фрагменти ипак показују да се ради о дијеловима бијело и црвено оивичних ореола, нискама бисера украшених тканина, сликаних бордура, а два ситна комада склапају дио неког лица са прецизно исликаним оком, чије би уситњене димензије одговарале лику из неке вишефигуралне сцене. Можемо само да претпостављамо да је липљанско зидно сликарство страдало у тешким временима крајем 17. вијека, а да су његови посљедњи трагови приликом обнове пажљиво сакупљени и “сахрањени” уз најсветији дио храма, како је то било учињено и са фрескама из цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда. Фрагменти из Липља су свједочанство велике духовне снаге овог манастира, његових тешких страдања, а њихово постојање сврстава Липље у ланац сјевернобосанских средњовјековних локалитета са живописом.
Манастир Липље данас посједује мању збирку старих књига, премда је у средњем вијеку Липље имало значајну преписивачку радионицу. Како је братство напустило манастир крајем 17. вијека и није се у њега вратило, то је разумљиво што фонд липљанских рукописа данас броји свега два примјерка – фрагменте Канона Богородици и Октоих петогласник са додатком из стихира и канона, вјероватно преписан са неког венецијанског издања из 16. вијека. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник, изашао из милешевске штампарије 1546. године, са сачувана 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из 18. вијека. Ту су и један Служабник у издању Божидара Вуковића из 1519. године, један Псалтир из исте штампарије, издање из 1519/20. године, те један Псалтир у издању Божидаревог сина Вићенца из 1546. године.

Clip_5
Манастир Липље: павиљон за народ
Графичке карактеристике и украси у књигама из штампарије Вићенца Вуковића сасвим су сродни облицима из издања његовог оца. Збирка у Липљу има и једну влашку штампану књигу – Коресијев зборник из 1579. године, који је заправо прештамапно издање Минеја из 1538.године Божидара Вуковића. Неки рукописи који су настали у Липљу или су првобитно припадали овом манастиру, налазили су се прије рата 1991. године у манастиру Ораховици, гђе су доспјели заједно са липљанским монасима избјеглим у овај славонски манастир крајем 17. вијека. Већ је поменут запис у једној од њих који говори да је књига у Липљу преписана 1612. године. У рукописном Псалтиру у Ораховици један недатован запис изричито каже: “Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења (Богородице, прим. а.)”. Други запис у истој књизи биљежи: “Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу за потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме (Псалтир, прим. а.) из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст”. Можда је дародавац исто лице са Христофором Липљаном, за којег смо већ помињали да је 1681. године вршио службу пароха у Старој српској цркви у Сарајеву. Клетва и пријетња анатемом онима који би се дрзнули да даровану књигу отуђе из цркве је опомена која се у сличној форми среће и у бројним другим рукописима, а која свједочи о вриједности коју је у тим временима имала књига и њеном значају за сваку монашку заједницу. Једна од ријетких сачуваних драгоцјености из манастира Липља је сликани антиминс из 1746.
Из два записа на њему сазнајемо да га је осветио митрополит Гаврило Михаиловић, а да га је “изобразио” архиђакон Герасим. Записи, нажалост, не казују гђе је извршено освећење и којем манастиру је антиминс био намијењен. Ликовне вриједности овог рада су велике. Централна сцена приказује полагање Христа у гроб, са Јосифом из Ариматеје и Никодимом, у позадини је велики крст са трновим вијенцем, све смјештено испод барокног балдахина. У угловима су медаљони са ликовима јеванђелиста и њиховим симболима. На лијевој и десној бочној страни антиминс има флоралну бордуру, а по горњој и доњој тече калиграфски текст. Све сигнатуре, стихови и записи на овој ланеној тканини одликују се ученошћу и писменошћу; изведени су декоративним писмом које показује да се архиђакон Герасим држао узора из ренесансне књиге 16. вијека. У иконографском смислу он поштује византијску традицију, али је у његовом сликарском рукопису утицај барока доминантан. Скромна молба архиђакона Герасима у запису: ” ..Христа ради помени и мене недостојног .. ” је готово формула којом нам се обраћају генерације анонимних липљанских монаха, оних који су заједно са свештеницима и сабраћом из осталих манастира и црквица чували и градили вјеру и културу овдашњег српског народа.

Clip_6

Манастир Липље, XIII в.

Проф др Љиљана Шево

(Текст преузет са сајта Манастира Лепавина: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3462 )

МАНАСТИР МОШТАНИЦА

Манастир Моштаница је српски православни манастир који се сматра једним од најзначајнијих православних манастира у Босни и Херцеговини. Смјештен је у долини истоимене рјечице на сјеверним падинама Козаре, 12 километара јужно од Козарске Дубице и припада Бањалучкој епархији. Кроз историју, овај манастир је заузимао важно мјесто у животу Срба на овом подручју. Претпоставља се да је саграђен у 16. вијеку. Током своје дуге и бурне историје, био је чак девет пута рушен и обнављан.

manastir-mostanica

Прота Славко Вујасиновић наводи народно предање према коме је тијело мученика Теодора Тирона спаљено на мјесту данашњег манастира. Од њега је остала само рука која је поштована као као свете мошти, тако да је манастир према тим моштима добио име Моштаница, као и рјечица која тече поред њега. Мошти, тачније рука светог Теодора наводно се чувала у манастиру све до 1683. године, када је пребачена у манастир Комоговину. Међутим, Вујасиновић вјерује да је манастир добио име по рјечици Моштаници. То објашњава другим сличним случајевима, као што су манастири Гомионица и Грачаница, који су такође добили имена по рјечицама у чијој се близини налазе. Љубо Михић наводи народно предање према којем су се на рјечици која протиче поред манастира налазила 44 дрвена мостића, тако да је име Моштаница настало од ријечи мост, а касније је и манастир тако назван. Фрањо Рачки, хрватски историчар, вјерује да манастир носи име по плованији „Mosteniutza“ која се спомиње 1501. године.

Манастир Моштаница се први пут јавља у изворима 1579.3 у књизи Отачник која се данас чува у Хиландару. У овој књизи пише да је написана у храму светог арханђела Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха. Међутим, како наводи историчар Љубо Михић у својој књизи Козара, манастир је морао настати прије ове године јер се сматра да је за развијање књижевне дјелатности био потребан извјестан временски период. Међутим, било какво прецизније датирање је немогуће с обзиром на то што и међу самим историчарима није постигнута сагласност ни око вијека настанка, ни око оснивача манастира. С друге стране, у народу се сачувало више легенди о настанку манастира.

Према једној од њих, манастир је подигнут 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Тврдња о овако раној години оснивања заснива се на основу натписа на старом манастирском кључу на којем је урезан број 1111.

mostanica-kljuc

Друга легенда тврди да је манастир задужбина родитеља светог Саве, али се сматра да је ова легенда историјски неоснована. Љиљана Шево, аутор дјела Манастири и цркве брвнаре Бањалучке епархије, наводи да се ово казивање уклапа у широко присутне мотиве светосавског предања и да не постоје писани извори којима би ова тврдња била поткријепљена.

Док Шево одбацује тврдњу да су манастир основали први Немањићи, владика Никодим Милаш и хаџи-Сава Косановић наводе да је овај црквени објекат могао бити подигнут за вријеме владавине краља Милутина или краља Драгутина. Њих двојица ово мишљење заснивају на тврдњи руског историчара Мајкова да се Милутинова држава извјесно вријеме простирала све до Дувна (1305) и да је у мираз добио Босну. Историчар Ђорђе Микић сматра да је ову тврдњу тешко у потпуности прихватити. За Драгутина се зна да је 1284. од свог шурјака, угарског краља Ладислава добио на управу Сријем, Мачву, Соли и Усору, а да је његов син Владислав био херцег Славоније под чију су управу, према Ферди Шишићу, потпадали градови и варошице Бихаћ, Крупа на Уни, Костајница, Зрињ, Топуско, Стјеничник и Дубица.

Прота Славко Вујасиновић не искључује могућност да су Немањићи подигли неки ранији манастир Моштаницу који се налазио на истом мјесту, али не и данашњи манастир који носи ово име. Он наводи:

Он [манастир Моштаница] је и млађег поријекла и стила од оног из доба Немањића, а да ли је збиља овај данашњи подигнут и сазидан на рушевини немањићког, то се не може ни знати ни доказати […] Првобитну Моштаницу су основали и подигли они, који су тога времена основали и многе друге манастире на путу којим су се кретале сеобе православног српског народа од истока и југа к сјеверу. То су били калуђери-избјеглице (пребјези) из турске царевине, која је тада досезала до планине Козаре, и основали га почетком 16. вијека.

Хрватски историчар Фрањо Рачки тврдио је да је овај манастир раније био католички. Други историчари се слажу да ова тврдња није без основа, с обзиром на то што су до доласка османске власти на ове просторе (пада Костајнице 1556/7. године) већинско становништво Кнешпоља чинили римокатолици. Након доласка Османлија римокатоличко становништво се повукло у унутрашњост Угарске и ови простори су остали пусти, па је османска власт ту населила своју рају, да им земљу око градова обрађује4, тј. православно становништво, које је до тада у тој области чинило мањину или га уопште није било. Тако Фрањо Рачки каже да се 1501. у долини Уне помињу римокатоличке плованије под влашћу загребачке бискупије, а међу њима и плованија „Mosteniutza“.

Постоји такође предање по коме је манастир подигнут за вријеме намјесништва Хасан-паше Предојевића, који је своме брату калуђеру Гаврилу Предојевићу обновио као столицу манастир Рмањ и подигао манастир Моштаницу. Међутим, ова претпоставка је мало вјероватна с обзиром на то што је Хасан-паша Предојевић, према бошњачком историчару Хусрефу Хаџиалагићу, владао између 1591. и 1593. године[9], док се манастир први пут јавља у изворима десетак година раније (1579).

Крај 16. вијека, када се манастир Моштаница први пут помиње у изворима, као и почетак 17, јесу вријеме највеће експанзије Османског царства према западу. Из писама које су монаси упућивали аустријским генералима сазнаје се да је манастир био у врло лошој ситуацији, али је и поред тога његована књижевна дјелатност. Манастир је такође у то вријеме набавио и низ скупоцјених предмета. Тако је 1607. године, у вријеме игумана Серафиона јеромонаха, монах Теодор преписао у Моштаници једно јеванђеље, док је јеромонах манастира Моштанице Гаврило између 1634. и 1635. у овом манастиру преписао Златоуст5 у коме се, између осталог, жали на несигурна времена због којих није могао да доврши свој преписивачки рад. Те исте године братство Моштанице наручило је и један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим камењем. Овај крст је касније пронађен у ризници манастира Бањске. Према натпису на крсту може се закључити да га је израдио кујунџија Стефан Ивановић — Сарајевац из Сомбора. Иако изгледа да је манастир у ово вријеме живио у благостању, само три године касније био је спаљен заједно са манастиром Рмањ (Хрмањ). Овај догађај је забиљежен у једном писму аустријског генерала Франкопана у којем стоји да је у његов ђенералитет избјегло око 100 монаха из манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић закључује да је манастир у то вријеме веома добро стајао, када је могао држати и хранити толики број монаха. Ови избјегли монаси нису се на крају вратили у своје манастире него су неки отишли у манастир Марчу, док су други основали манастир Лепавину.

Године 1642. манастир Моштаница је обновљен и живио је у миру све до Великог бечког рата (1683—1699), када је опет био опустошен и спаљен. У то вријеме моштанички монаси су основали и манастир Комоговину, што је забиљежено на једном натпису на том манастиру. Натпис гласи:

Калуђери Јово Свилокос и Силвестар Продановић, јеромонаси, фундираше овај манастир, јегде народ испод цара турецкаго пресели под власт ћесара римског. Ова два калуђера из манастира Моштанице придоше сјеме и започеше овдје литургију говорити и манастир направише.

mostanica-stub

Манастир је и сљедећих година био рушен. Када год би избио рат између Аустрије и Османског царства, Османлије су из освете калуђерима и српском народу, који је најчешће стајао на страну аустријског цара, палили манастир. Такав је случај био и 1716, али је манастир убрзо након двије године обновљен. Године 1786. побунио се српски народ у долини Уне против османске власти, а у то вријеме се и Аустрија спремала за нови рат са османском државом. У знак освете за ту побуну, као и за подршку аустријском генералу Лаудону, манастир је опет био спаљен. У томе периоду је из Дубице и Новог избјегло 128 породица са 46 свештеника и 17 калуђера.

Аустријска окупација долине Уне трајала је 9 година, а у том периоду, тачније 1792, Моштаница је по пети пут обновљена. Заслуга за ову обнову припада игуману Венијамину Влајинићу. На десном угаоном стубу у паперти6 манастира стоји урезано у камену:

В славу свијатија и јединосушнија и животворјашчија и нераздјелимаја Троици Оца и Сина и свијатога Духа, јегде обновиттсја свјатаја обитељ в љето 1792 битс ратно времја и страшно зјело при игумену Влајинићу Венијамину огнем попаљена биста од прокљатих агарјанов.

Манастир је био обнављан и 1833. године, али се не зна да ли је прије тога опет био рушен. Када су Османлије опет обновиле власт у долини Уне 1795. године, игуман Венијамин је морао да пребјегне у Аустрију, тако да је могуће да је у том периоду и манастир настрадао. О овој обнови свједочи натпис урезан код улазних врата у којем пише:

Сија в свјатија обитељ обновитеја в љето 1833 мјесеца априла, обнови га архим. Игуман Гвоић Герасим.

Манастир је био на удару и 1858, приликом Пецијине буне. Обновљен је око 1863. године, највјероватније заслугом народног црквеног заступника из Бањe Луке Гавре Вучковића, који је издејствовао у Цариграду дозволу од султана за обнову Манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић наводи како је у овом послу велики удио имао и кнез Михајло Обреновић, па се сматра да је заступник Кнежевине Србије у Цариграду Јово Ристић много допринио да се раји изиђе у сусрет. Када је 1875. избио велики устанак у Босни, османске власти су и овај пут спалиле манастир. Калуђер Кирило Хаџић је забиљежио да је манастир запаљен 16. септембра 1875, а до 28. септембра остали су само голи зидови.

Када је дошла аустријска власт 1878. почеле су и припреме за обнову манастира. Неколико аустроугарских комисија је прегледало манастир и изјавило да се зидине не могу обновити. Ипак, упорношћу калуђера Кирила Хаџића и солидарношћу српског народа који је тада живио на овим просторима, Моштаница је ипак на крају обновљена 1883. године.

У 20. вијеку манастир су порушиле снаге НДХ 1941, али је обновљен одмах послије завршетка Другог свјетског рата, 1947. године. Године 1981. подигнут је зид око манастира, а 1972. конак, који је обновљен и проширен 2005. Тренутно је у току десета обнова манастира.

mostanica-spaljena спаљена Моштаница 1875. године

Најважнији објекат овог манастира је црква манастира, посвећена арханђелу Михаилу. Остали пратећи објекти су се кроз вријеме мијењали по својој позицији, броју и изгледу. Основа цркве манастира има димензије 23,4 метра пута 10,5 метара, и има облик ручног правилног крста подијељеног на два дијела. Висина највише куполе је 13,5 метара. Горњи дио, тј. наос, има облик правоугаоника димензија 8,81 метар пута 11 метара, са три апсиде (избочине) које су изнутра полукружне, а са спољне стране полигоне, односно образују половину десетоугла. То значи да црква има триконхосну основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног пресјека.

(скраћени текст са сликама преузет са сајта: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:manastir-mostanica )

МУЧЕНИЦИ:

Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази. (…)

Свети ђакон Авакум , преподобно – мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име – Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.

Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи – Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи – Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.

Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол – Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.

Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:

Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и вас Турке чека!
Чин`те Турци што је вама драго,
Скоро ћете и ви долијати -.
Бог је свједок и његова правда!

Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:

Мајко моја, на млијеку ти хвала!
Ал` не хвала на науци твојој!
Брзо ћеш се обрадоват` сину;
Док пред Божје изађемо лице!

Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:

Умиру ли Турци? Умиру – одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!

Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.

Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.

(текстови о мученицима преузет са сајта: http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=197&Itemid=72 )

МАНАСТИР ТАВНА

тавна

До манастира Тавна лако се стиже асфалтним путевима из Бијељине, Лознице, Зворника и Угљевика. Смјештен је у живописном крају, гдје се сусрећу планина Мајевица и семберска равница. Испод манастирског имања тече рјечица Тавна, притока Дрине.

Поуздано се не зна да ли је манастир добио име по овом водотоку или обратно. Легенда вели да је ова чиста планинска рјечица, након неког тешког боја, поцрнила од крви. Потамнила је, па је добила име Тамна, а касније неким чудним гласовним промјенама садашње име Тавна.

Било како било, Тавна је синоним за духовност, опстанак, човјекољубље, православље, издржљивост и заједништво. Тако одувијек. Све вријеме постојања била је долазиште и полазиште, хранилиште и коначиште, болница и заштита – духовно и тјелесно исцјелиште.

“Народно предање, не без основа, настанак манастира приписује времену Немањића – тачније, краља Драгутина, који је управљао и овим крајевима, а био је познат и по имену ‘сремски краљ’. Гласовити Троношки и Пећки родослови казују да су манастир Тавну, у селу Бањици, подигли Драгутинови синови Владимир и Урош. Данашња манастирка црква саграђена је на мјесту првобитног храма, па је свакако старија од цркава и осталих манастира у овом крају. Помиње се још у најранијим турским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир”, каже архимандрит овога манастира отац Лазар.

На питомим обронцима Мајевице, који се благо спуштају ка ријеци Дрини и семберској равници, монаси су у миру и молитви живјели све до 1461. године, када и овај крај потпада под отоманску власт.

“Манастир је био често на удару Турака, али су га обнављали хајдуци. Народно предање једну обнову везује за гласовитог Старину Новака, харамбашу из друге половине шеснаестог вијека, и његовог брата Радивоја”, каже отац Лазар.

Недалеко од манастирског комплекса, у окомитој, веома неприступачној стијени, у Горњој Трнови, родном селу великог српског епског пјесника Филипа Вишњића, постоји Новакова пећина. До ње, за сада, могу једино доћи планинари и други веома спретни момци. Према народном предању, у тој пећини боравио је некада Старина Новак са својом дружином.

Према легенди, на стијени су удубљења од копита Шарца, коња Краљевића Марка. Легенда даље вели да је некада у околини манастира боравио овај митски српски јунак, те да је на Шарцу прескакао с једног на друго врлетно брдо.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике
Легенде о Марку Краљевићу и Старини Новаку само потврђују да је православно становништво Мајевице, Семберије и Подриња одувијек било истрајно у одбрани свог националног идентитета и духовности.

“Поуздано се зна да је у манастирској цркви у Тавни крштен син Стојана Вилића из Горње Трнове – Филип, потоњи наш највећи епски пјесник. Књига крштених из тог времена није сачувана, јер је спаљена у једном од многих погрома на манастир и његову цркву. Иначе, одвајкада је ова црква била богомоља вјерника из Трнове, Главичица, Пилице, Бањице и других околних села”, каже архимандрит Лазар.

У вријеме Првог српског устанка, прве и највеће битке – на Чокешини, Лозници, Мишару и другим бојиштима, биле су баш у непосредној близини манастира Тавна. У то вријеме игуман је био Јефто Пљецо, а многи храбри момци из његовог окружења учествовали су у устанку. Послије слома устанка вратили су се у завичај, али се нису смјели појављивати у селима. Били су хајдуци по околним густим шумама.

“У манастиру је засјео неки харачлија Китовница и од народа је узимао велики порез. Посебно је кињио сиротињу, па је једном чета хајдука упала у манастир, побила харачлије и њиховог вођу Китовницу. На то Турци опљачкају и попале манастир. Тек након поновног ослобођења Србије у манастир се вратио игуман Јефто 1814. године и обновио га. Манастир је убрзо претрпио још једну турску похару, али монаси тада нису напуштали манастир. Приступили су поново његовој обнови”, објашњава архимандрит Лазар.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике. Био је то и касније – у великим ратовима, посебно у Првом свјетском рату, који је букнуо 1914. године на Дрини, само који киломатар даље одавде.

На сјеверној страни манастирске цркве постоји велики број гробова устаника, ратника, духовника, болесника и других страдалника с обје стране Дрине. Сада нијемо свједоче о бурним временима и свој трагичности и манастира и овога краја.

Манастир Тавна, иначе, са прекодринским манастирима Чокешина, Петковица и Радовашница, чини такозвани православни прстен. Сви ови манастири су од великог значаја на очувању аутотохности српског становништва и њихове православне вјере.

Да је то тако, свједочи и гранитна степеница на јужним вратима манастирске цркве, коју су босе ноге, а касније опанци вјерника, од изградње у средњем вијеку, излизале, па је она сада нижа од осталих степеника за најмање десетак центиметара.

Ипак, највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе. Они су још 1941. године интернирали монахе, а средином Другог свјетског рата спалили манастир, јер је ту била партизанска болница.

Усташе су у великом бијесу све спалили, па чак и веома богату библиотеку, све старе списе и матичне књиге. Све је изгорјело, осим једне старе Библије, Светог писма, које је у Тавну доспјело из неког руског манастира. Књига је у тој паљевини и огњу остала неоштећена. Чак није ни огарављена. Зато она има непроцјенљиву културну, историјску и духовну вриједност.

Највећа жртва тог прогона био је Здравко Јовановић, кога су усташе стријељале на вратима манастира. На његовом гробу пише: “Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир”.

Највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе
“Ова света књига је сада наша највећа драгоцјеност. Рађена је ручно прије неколико вијекова у Русији. Најзначајнија је по бордурама које се уочавају на њеним листовима када је затворена. На њеном почетку, на првим бијелим страницама, постоје потписи највећих црквених великодостојника који су посјећивали наш манастир”, каже отац Лазар.

“Манастир Тавна је сада женски манастир. Игуманија је мајка Марта, угледна и веома поштована монахиња у Семберији, Подрињу, на Мајевици, у Јадру и другим крајевима. У посљедње вријеме доста је учињено на обнављању и изградњи нових манастирских објеката: првенствено конака, библиотеке, љетног молитвиштва и цијелог имања, на коме монахиње марљиво раде”, каже отац Лазар.

Тавна је одувијек била позната по богатим библиотекама. На срећу, и сада се може подичити по зналачки уређеној и богатој библиотеци, умјетничким сликама и фрескосликаној великој читаоници, просторији у којој се може обављати и чинодејствовање.

Посебно је богата збирка библија, штампаних у многим свјетским земљама и најпознатијим штампаријама. У њој је већи број примјерака Светог писма на скоро свим свјетским језицима.

“Крсна слава манастира су Света Тројица. Тог дана сви путеви вјерника и ходочасника из околине, а у посљедње вријеме и свијета, воде ка нашем манастиру. Долази велики број вјерника, а одржава се и гласовити вашар. На крсну славу Свету архијерејску литургију служи Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије.

Иначе, архимандрит Лазар Кршић је родом из Посавине. Дуго је духовник овог манастира, а у његовој порти засадио је винову лозу из завичаја. Сада је то лијепо уређен љетниковац. Отац Лазар је велики пријатељ свих умјетника и новинара. Веома је захвалан саговорник и увијек има утјеху и лијепу ријеч за све оне којима су оне потребне.

Манастир Свете Тројице у Тавни сада блиста новим сјајем. Уређен је и обновљен. И веома посјећиван, што је и најважније, јер је и сада долазиште и полазиште.

04

(текст у цијелини преузет са адресе:

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Manastir-Tavna-na-vjetrometini-istorije/95840 )

МАНАСТИР ГОМИОНИЦА

1925290_749745701702661_1156171422_n

„На 42 километра западно од Бањалуке, скоро на срједокраћи између Бањалуке и Санског Моста, подно Змијања, налази се манастир Гомионица, у долини горњег тока истоимене рјечице, управо поред њене десне притоке потока Матаваза. (…) Име саме ријеке Гомионице – Гомилнице долази од рударских гомила којих у овим крајевима много има, јер се водена снага “Гомионице употребљавала за за покретање тзв. мајдана”, механизама за туцање руде и ковање металних полуга. “Мајдани” су радили до почетка ХХ вијека у овим крајевима. (…)

Постанак манастира Гомионице, Световаведењског или Ваведењског манастира, по народном изговору Гомјеница, народно предање везује за разне личности и за три доба, временски удаљена једно од другог. Општа је прича у народу да је Гомионица задужбина Немање и св. Саве или Немањића. (…)

Друго је предање да је Гомионицу подигла султанија Мара, царица Мара или Кала-Марија. Први је то предање забиљежио фра Јукић 1843. године без имена царице и осамдесетих година XIX вијека Јован Новаковић, у опису манастира Гомионице. (…)

Треће народно казивање записао је Кочић, да је манастир основао кнез Обрад кад се повратио из освајања Бихаћа на мјесту гдје је неке вечери заноћио (…)

Највјероватније и најприродније предање о оснивању манастира је оно о змијанском кнезу Обраду, послије освајања Бихаћа. По паду Јајачке бановине (1527.г.) ове крајеве су заузели Турци. (…)

Први описивачи манастира пронијели су вијест да су Гомионицу основали избјегли милешевски калуђери у XVI вијеку, на основу неких сумњивих биљешки, који се више не налазе у Гомионици, а рђаво су читане и простодушно тумачене. На тај начин извели су измишљену историју о Милешевцима. У разматрању чињеница и провјеравању појединих података дошло се до закључка да Милешевци, не само што нијесу основали манастир, но уопште се нијесу никада ни бавили у Гомионици. (…)

Рукописи – Најважнија је у овом случају за Гомионицу књига Типик јерусалимски св. Саве Освећеног. На 214. б. листу ове књиге је запис неименованог преписивача из 1599. године у коме се вели да се ова књига преписа у манастиру Гомионици при игуману Диомидију, јеромонаху, у вријеме босанског митрополита кир Аксвентија и српског патријарха Јована. На тај начин је потврђена у многоме претпоставка да је манастир основан или обновљен коју годину прије писања ове књиге, а то је око 1595/96. (…)

У рукопису “Тумачење псалтира”, довршавајући га новодошавши Светогорац, писар Максим, 4.1.1612. године у манастиру Гомионици, наводи игумана Јована скупа са братством и помиње претходног преписивача ове књиге, јеромонаха Јефтимија.

Бивши „општежитељ манастира званог Гомионица, јеромонах Антоније (…) због огријешења о своје монашке завјете, а највише због нестрпљења“, наручио је и платио да му се испише књига „Златоуст“ (…) Књига је преписана у Испосници св. Саве у Кареји, завршена 25.08.1626. године и послана у „предречену своју обитељ“ Гомионицу, с молбом да братија прими овај мали дар његовог сиромаштва и да га у молитвама спомињу, као што се он њих сјећа.

У неком музеју у Лондону налази се окован крст манастира Гомионице из 1640. године.

Picture2[1]

Лијепу је успомену о себи оставио и име манастира Гомионице пронео по православном свијезу … „јеромонах Јован Светогорац, изи Боснем од мјеста Каменграда, из манастира Гомионице у коме је примио монаштво“: Он је у Трговишту у Влашкој штампао Пентикостар – Цветни триод 1648-49. године за вријеме књегиње Јелене, удове Матеја Басарабе. (…)

Врло крупни и судбоносни одиграли су се у аустријско-турским ратовима од 1683. до 1699. године на Балкану и у панонском подручју гдје је највећим дијелом живјео српски народ (…) Тих година, за сада немамо никаквих помена о животу у манастиру Гомионици. (…) Тек 1714. има јасан податак да је био у Гомионици дабробосански митрополит Мелетије, служио и рукоположио једног свештеника, а на Благовијести 1726. долазио је у манастир пећки патријарх Арсеније IV. (…)

Године 1735. има читав низ прилога у књигама са записима приложника. Приложена је читава цјелина од 12 мјесечних минеја и других књига московског издања, махом из 1724. године. (…)

Слична судбина из краја XVII вијека задесила је Гомионицу и њену околину у поновним аустријско-турским ратовима 1737-1739. године. Битке су се водиле око Бањалуке. Калуђери су напустили манастир и са својим покретним стварима од вриједности пребјегли са игуманом Пахомијем Кнежевићем у сусједну Славонију, и дат им је, по високој дозволи, запустјели манастир Пакра да се настане 1738. године. То им нису дозволили власници манастира, светоатонски калуђери, те су се Гомионичани потуцали по Славонији читавих 5 година. (…) Но већ око 1741-1742. има поузданих вијести да је манастир Гомионица оживјео. (…)

Децембра 8. 1754. походио је Гомионицу (након патријарха Арсенија 1748. г. прим.) дабробосански митрополит Гаврило и осветио антиминсе за друге цркве. (…) Важна је окрњена биљешка на комадићу отцјепљеног листа из 1770. године. Говори о обнови манастира 1769. и да се завршила 15. септембра те или 1770. године. (…)

У почетку XIX вијека оскудни су подаци о Гомионици и њеном братству. Недостатак нам у извјесној мјери попуњује народно предање да је манастир запаљен и опустио у вријеме Карађорђевог устанка, па је доцније у доба прије куге поправљен, покривен и ограђен зидом. То посредно потврђују записници приложника из 1811. (…) Од 1813-1815 морила је куга у свим нашим земљама под Турцима. У ове карајеве доспјела је 1816. или је те године о њој записао монах Мелетије. Тада је много народ помрло и многи су домови опустјели. (…) Од 1836. Гомионица има поново братство и почиње редован живот, мада у неповољним приликама средине. (…)

Педесетих година XIX вијека био је старјешина Гомионице игуман Дионисије. Манастир је био презадужен и „у сужањству“ Деде Крајишника, лихвара и зеленаша из Бањалуке, преко 10 година. Искупио га је игуман са сто кеса 1851, у вријеме кад је Омер-паша Латас сломио спахијску самовољу и безвлашће у Босни. (…)

Манастир није остао на миру ни у догађајима устаника у Крајини 1875. године. Оглобљен је од стране неког бањалучког насилника са 300 дуката. (…) Године 1880. закалуђерио се свештеник Герасим Кочић, отац Петра Кочића, књижевника. (…)

По казивању мјештана око 1900. оправљана је црква. Зидови су омалтерисани и подигнут нови зидани високи звоник, по једном тврђењу 1898. године. Стари кровни покривач замијењен је тек 1927. године.

Децембра 9. 1941. године, у почетку народних устанака, њемачки лаки бомбардери „штуке“ бомбардовали су манастир са преко 50 бомби до 100 кг тежине. Том приликом је оштећен горњи спрат конака, али цркви се ништа није десило, сем што су нешто напрсли сводови и лукови по средини. Било је и неколико људских жртава у непосредној околини манастира, три лица су погинула а два рањене. (…)

Године 1953. манастир је стављен под заштиту Закона као споменик културе и Завод за заштиту споменика културе и природе СР Босне и Херцеговине извео је оправку манастирског конака уз новчану помоћ тадашњег среског народног одбора Бањалуке. Доцније 1971-1976 обављена је потпуна конзервација и рестаурација старог манастирског конака послије великог земљотреса који је задесио Бањалуку и њену околину 1969. године. (…)

Храм манастира Гомионице је правоугаоне основе са сажетим уписаним крстом који је и споља наглађен у кровном дијелу проширењем постоља кубета чије су сјеверне и јужне чеоне стране продужетак равних обимних зидова. (…) Унутрашњост храма носи право стилско обиљежје византијско-српских особина и средњевјековних предања, које је у вријеме Турака повукло се са спољашности и остало и сачувало се у унутрашњости, мање доступно иноверном нетрпељивом оку.“

gom

(Скраћен текст је преузет из књижице о манастиру Гомионици, Петра Момировића, 8-25 стр)

МАНАСТИР ТВРДОШ

ManastirTvrdos

Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња.

По народном предању Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелене. Стара црква страдала је у великој најезди Авара који су пустошили Далмацију у 6. стољећу. Постаје задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Цркву је 1510.године живописао дубровачки сликар Вицко Ловров. Наредна два вијека у Тврдошу су столовали херцеговачки митрополити.

Велико оштећење је претрпио 1667. године када је снажни земљотрес задесио Дубровник и Стон. Манастир је након земљотреса обновио Свети Василије, митрополит херцеговачки и чудотворац тврдошки и острошки.

Убрзо затим у турско-млетачком рату Млећани 1694. године манастир дижу у зрак, да се случајно у њему не би Турци утврдили. По разрушењу манастира многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима – сједиште херцеговачких митрополита све до 1777.године када је први фанариотски митрополити пренио сједиште у Мостар.

Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака.

Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Данашња црква је правоугаоне основе са три полукружне апсиде чија ширина одговара ширини бродова добијених постављањем стубаца. Средњи брод је шири и виши. На исту висину подигнут је и трансепт са двосливним кровом који се на сјеверној и јужној страни завршава у равни зидова бочних бродова. На тај начин добијен је крст у кровним масама, а на пресјеку средњег брода и трансепта уздиже се данас полигонално кубе. Припрата са звоником на преслицу је дуга, али упола ужа од наоса.

У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).

73263

У једној прастарој епској народној песми помиње се манастир Тврдош и његови подруми, односно манастирске избе испуњене вином. У тамним временима после пропасти српске средњовековне државе, српски монаси су у манастирима очували клицу српске духовности и културе, па и традицију српског винарства. Исто као и у читавој Европи, уосталом, и у нашем винарству највеће заслуге за преношење знања о узгајању винове лозе и производњи вина припадају монаштву. Многе славне винарске куће Француске, Италије, Шпаније и Немачке настале су на старим манастирским поседима или као настављачи њихове традиције. Бројни су и српски манастири који су винарски углед сачували до данашњих дана: Високи Дечани, Љубостиња, Тврдош.

podrumi

Монаси су прије петнаестак година ново поглавље у причи о манастирском винарству. Преузели су бригу над виновом лозом у Требињском пољу, гдје су стари засади вранца смјештени на 70 хектара површине и подигли чак 60 хектара младих винограда у Поповом пољу.

Данас се у манастиру Тврдош, са умировљеним Епископом Атанасијем и игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) са монашким братством, старају да уз помоћ Божију и добрих људи, попут легендарног кошаркашког аса Дејана Бодироге, Светињу Тврдошке Богородице још више обнове.

Литература:

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=1930

http://www.klix.ba/vijesti/bih/tvrdos-manastir-koji-prkosi-vremenu-i-iz-kojeg-izlaze-vrhunska-vina/141104015

http://www.zanimljivedestinacije.info/strane-destinacije/319-tajne-i-lepote-manastira-tvrdos-kraj-trebinja.html

Прибислав Симић, „Црквена умјетност“ Београд 2000.године, стр 322.

МАНАСТИР ЖИТОМИСЛИЋ

312941_293603920674549_136082616426681_975681_1417485133_n1

У писаним изворима Манастир Житомислићи се први пут спомиње у отоманским пописним дефтерима за Босански, 1468/1469. године, и Херцеговачки санџак, 1477. године. Ови подаци казују да је Житомислић стара баштина породице Храбрена и прије доласка Отоманске империје на ове просторе. Породица Милорадовића-Храбрена једина је у Херцеговини оставила очуване споменике из два историјска раздобља: средњег вијека и отоманског доба.

radimlja

Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише: “Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.” По својим ликовним одликама некропола на Радимљи спада међу неколико највриједнијих и најзначајнијих некропола стећака уопште. Два капитела у манастиру цртежима и натписима личе на стећке.

kapitel_zitomislic

Дио капитела који подсјећа на стећке

Невесињски кадија, 1566, издао је војводама Петру и Јовану ферман у коме стоји: “Пошто се у селу Житомислићу православна богомоља порушила, за градњу исте код овога шеријатског суда дозвола би затражена и видјев да се поправак православне богомоље у смислу шеријата може дозволити… у овом се писмену који се уручује војводи Петру и Јовану градња исте богомоље дозвољава, тако да им нико сметати и на пут стати не смије, јер је сам цар допусти да се по своме закону молити могу.” Тако је манастир био оспособљен за вршење литургије 1582, када се помиње игуман Јован, док је печат манастира датиран 1585. године с натписом:”Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″. Натпис о довршењу градње цркве 1603. уклесан је на капителу јужног стуба у наосу, док се клесар “мајстор Вукашин от манастира (О)раховице” потписао на западној страни истог капитела, украшеној крстом.

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као “српски пуковник” долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом II Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате.

zitomislic_umjetnicka_djela

Сачувана умјетничка дјела

Од свог оснивања манастир Житомислић са црквом посвећеном Светом Благовештењу имао је велики значај у црквеном и културном животу Срба овог краја, али и цијеле Херцеговине. У Житомислићу је 1848. године отворена прва богословска школа у Босни и Херцеговини, а основали су је тадашњи архимандрит Серафим Перовић и Нићифор Дучић. Касније је у манастиру отворена и школа за описмењавање српске дјеце. Школа је у Житомислићу постојала све до 1971. У посједу манастира била је и вриједна збирка икона из периода од 16. до 19. вијека. као и значајан број књига и других црквених драгоцјености.

У вријеме Другог свјетског рата, 1941. године манастир су запалиле усташе, а монаси из манастирског братства су бачени у јаму. Након рата манастир је обновљен и 1967. године освјештан. Уочи крвавог грађанског рата у БиХ, 1991. године, кости убијених монаха су извађене из јаме и сахрањене у заједничку манастирску гробницу. Смираја није било: само годину дана касније, 1992. године, хрватске снаге су запалиле и минирале манастир великом количином подметнутог експлозива до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

На обнову Житомислића чекало се пуних десет година. Радови су почели 2002, а током наредне три године цијели манастирски комплекс је у потпуности реконструисан према свом првобитном изгледу. Чак је коришћен исти камен који је комад по комад вађен из рушевина и уграђиван тамо гдје је некада припадао. Коришћена је традиционална технологија градње, без савремених помагала и средстава, а пројекат обнове су урадили стручњаци Завода за заштиту културно-историјског насљеђа Републике Српске. Новац за обнову дали су угледни Срби из дијаспоре и други хумани људи. Васкрсењу Житомислића и његовом освећењу које је 15. маја 2005. године обавио његова светост патријарх Павле, присуствовало је неколико хиљада вијерника из Херцеговине, те бројне угледне званице.Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.

Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

zitomislic_srusen

манастир у рушевинама

Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.

manastir_zitomislici_001

(текст готово у цјелости преузет са сајта епархије Захумско-херцеговачке)

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2023

остатак текста преузет са сајта Пале.инфо

http://www.palelive.com/reportaze/manastir-zitomislic-tragom-predaka