ДОБИЛИ СМО САЈТ!!!

Драги пријатељи, све постове са овог блога пребацили смо на сајт који су нам бесплатно подигли Владимир Кежић и Жељко Џафић, наши искрени пријатељи којима се од срца захваљујемо до неба! На овом мјесту више неће бити објављивани постови, све активности су прослијеђење на сајт http://srbiubih.com/

Надамо се да ће се сада и више људи укључити у борбу за истину о нашем народу на простору Босне и Херцеговине. Срдачан поздрав од екипе СРБИ У БИХ <em>КРОЗ ЕПОХЕ И СУДБИНЕ</em>!

Advertisements

РАДЕ ЛИКИЋ: КАКО СУ ХЕРЦЕГОВЦИ ОСВАЈАЛИ АМЕРИКУ

Раде Ликић из Љубиња зна много о томе ко од данашњих Американаца вуче херцеговачке коријене.

 

 

Тема је толико инспиративна, да смо на интервју добили толико одговора, да смо се двоумили да ли да правимо фељтон. Ипак, као цјелину престављамо његове одговоре, у којима ћете сазнати да су херцеговачки потомци добијали Оскаре, играли у НБА, НФЛ, учествовали у подизању привредних гиганата попут Боинга и Џилета.

Како су Херцеговци насељавали САД?

Свакако најпознатији и највећи талас исељеника из Херцеговине је онај са почетка 20. вијека, или да будем прецизнији од посљедње деценије 19. вијека до почетка Првог свјетског рата. Никада нећемо сазнати тачан број херцеговачких Срба који су се у то вријеме иселили у Сједињене Америчке Државе, али, према мени доступним изворима, ради се о броју између 9. 000 и 10.000, углавном младића, који су срећу потражили на Новом континенту.

Несумњиво, један број Херцеговаца иселио се и раније. Имамо неког Сема Праменка, исељеника из Требиња, који је 1883. године отворио салун и трговину у Анаконди, градићу у Монтани. Извјесни Иван Вучетић, Херцеговац такође, помиње се те исте године у Чикагу. Понеко је сигурно и раније био у Америци, али подаци из тог времена су врло штури и ријетки.

Неки сљедећи исељенички талас, значајно мањи, услиједио је између два свјетска рата. Тада су америчке имиграционе власти пооштрилу услове за усељавање, међутим одређен број Херцеговаца који је имао родбину у Америци доспио је тамо у то вријеме.

Послије Другог свјетског рата један број преживјелих припадника ЈВУО се из избјегличких логора по Европи, залагањем понајвише већ обогаћених америчких Херцеговаца, населио по разним америчким градовима.
Након тога креће талас економских емиграната из СФРЈ, када се један мањи број Херцеговаца удомио у Сједињеним Америчким Државама. И напокон, имамо овај посљедњи талас исељавања из деведесетих прошлог вијека, изазван ратовима на простору бивше Југославије, који још увијек на свој начин траје.

Ја се у свом истраживању бавим само оним старим емигрантима, јер они ми имају ту неку историјску вриједност, прошао је, ево, прошао пуни вијек од њихових миграција и може се сагледати та нека њихова животна прича, утицај који су оставили и друго.

Да ли су били успјешнији спортисти или глимци?

-Прво морамо нагласити да сами херцеговачки исељеници, нису оставили трага ни у спорту, а ни у кинематографији. То су учинили њихови насљедници! Рекао бих да су глумци били успјешнији. Када само помислите на оскаровца Карла Малдена, својеврсну холивудску институцију, затим Бреда Декстера – или правим именом Вељка Шошу – који је био велика холивудска звијезда педесетих и шесдесетих година минулог вијека или пак на Наталију Ногулић звијезду „Звјезданих стаза“ и филмску партнерку многих холивудских великана, намеће се закључак да су глумци ипак успјешнији. Мада, ни спортисти нису за бацити.

Владимир Валт Дропо из Мосупа у Конектикету један је од најуниверзалнијих спортиста у историји Сједињених Америчких Држава. Искрено речено, не знам да ли осим њега постоји више иједан спортиста који изабран на Драфту у чак три америчка професионална спорта!!! Могао је да игра амерички фудбал, кошарку, а на крају професионално се (и доста успјешно) бавио бејзболом. Поједини његови рекорди још нису ни достигнути ни надмашени, иако је он каријеру завршио крајем педесетих година 20. вијека. Још увијек је најбољи стријелац кошаркашке екипе Универзитета Конктикет, иако су на том универзитету касније студирали и познати олстар НБА играчи попут Реј Алена, Карон Батлера, Емека Окафора…!

И сигурно би Дропо у кошарци направио импозантну каријеру, јер је изабран као четврти на драфту, али, ето, изабрао је бејзбол! Врло је занимљив случај Лажетића из Монтане. Са једне фарме крава у беспућима Монтане потекла су три професионална америчка фудбалера. Фарму је подигао Петар Лажетић из Гацка. Петров син Милан је својевремено, тамо послије Другог свјетског рата, био најбољи амерички одбрамбени фудбалер. Други син Вељко је такође имао успјешну играчку и тренерску каријеру. А и Вељков син Петар био је фудбалски професионалац.

У почецима НБА лиге учествовало је још херцеговачких потомака. Рецимо, Мило Комненић био је велика колеџ – звијезда, играо је и међу професионалцима. Затим Бато Говедарица из Чикага. Такође на десетине херцеговачких потомака повезано је са америчким фудбалом. Одузело би ми много простора да их сада све набрајам.

Како се губила веза са старим крајем, са са српском традицијом, а који су занимљиви примјери онога што остаје и након толико деценија?

-Та веза са родним крајем, а поготово са традицијом, ни данас се, ма како то чудно звучало, није изгубила. Од времена раних емиграната прошло је више од вијека и њихови потомци више немају тако блиске рођаке у Херцеговини, па су и контакти смањени. У времену СФРЈ постојао је тај комунистички фактор, а херцрговачки исељеници били су у већином љути антикомунисти, па је и то доста утицало на контакте и посјете. Међутим, у посљедње вријеме у Америци је у тренду тражење породичних коријена, а савремене информатичке техонологије знатно га олакшавају. Ја сам практично већ затрпан њиховим захтјевима за проналажењем породични података из старих црквених књига.

Прошле јесени Љубиње је посјетила моја далека рођака из Сан Франциска. Њен покојни отац је шкотског поријекла, али она је тамо – на сјеверу Калифорније – одрасла у српској заједници. Да се разумијемо, она не говори српски језик, али зна на стотине српских ријечи, а што ми је посебно било симпатично изговара их архаично, како се некада говорило у Херцеговини. Такође, зна безброј српских пјесама, одлично игра фолклор и као неку своју главну породичну традицију сматра тоа српско поријекло, иако јој је веза са Србима – баба по мајчиној страни! Морам истаћи да је за тај повратак коријенима јако заслужан тенисер Новак Ђоковић. Ми нисмо свјесни колика је он звијезда у свјетским оквирима. Он је доста допринио да се наши Американци поносе својим српским поријеклом. Ова рођака из Сан Франциска упознала је ове године Новака у Палм Спрингсу и једноставно се расплакала приликом руковања с њим.

Има и случајева да су они неког посрбили?

Врло је интересантно, а то је случај у јачим српским заједницама, рецимо у Чикагу, а посебно у Лос Анђелесу, да се брак склапа у српској цркви без обзира на то јесу ли млада или младожења српског поријекла. А онда ти „конвертити„ постају неријетко најактивнији у српској заједници. Један овакав српски зет постао је чак и инструктор фолклора у Лос Анђелесу. А то се дешава из сљедећег разлога. Лос Анђелес су, тамо почетком прошлог вијека, населили претежно Срби из југоисточне Херцеговине и Боке Которске. Многи од њих су се познавали и у старом крају. У далекој Америци још више се зближили, породично повезали, скумили, тако да су и данас чврсто повезани.

У вријеме њиховог досељења у Калифорнију, Лос Анђелес је био, можемо комотно рећи, провинција. Још није било Холивуда, још није била доведена вода из Стјеновитих планина, она ће касније од Калифорније направити пољопривредни рај. Град је са ширим подручјем имао највише 50.000 становника, од тога 2.000 – 3 000 Срба. Они су се силно обогатили, Срби су практично изградили Лос Анђелес.

Данас су тамо те старе емигрантске породице старосједиоци и елита и на један начин мисионаре Американце. Рецимо, један потомак италијанских емиграната, звао се Џорџ Белоти, играо је мало професионални фудбал и упознао преко својих пријатеља Срба једну српску дјевојку и заљубио се у њу. Наравно, вјенчао се у српској цркви и прешао на православље. Када је умро, сахрањен је на српском гробљу а породица му је подигла споменик! Споменик је, наравно, исписан енглеским језиком, осим тамо гдје се набраја ко је подигао споменик, па стоји „Беловед хусбанд, фадер анд ђедо“. Замислите, унучад су свога дједа италијанског поријекла, звали „по херцеговачки“ –ђедо. Ја се нашалим, па кажем да га нису само превели на православље, већ га и посрбили.

Поменух српско гробље… У Лос Анђелесу је српско гробље најстарије активно гробље у ширем градском подручју и примјерно се одржава. Наравно, Америка је својеврсни котао за претапање народа и наши исељеници су прије свега Американци, али доста су везани за српску традицију и одржавају неке традиционалне обичаје који су овамо изгубљени.

Појасни нам феномен невјеста које оду; како су оне долазиле до Америке, због чега је била та потреба?

То ми је једна од најдражих тема у истраживању. Међу нашим исељеницима у Америци готово да и није било наших дјевојка. Тек покоја. Када се подизала црква Светог Саве, најстарија од четири српске цркве у Лос Анђелесу, међу 1. 000 момака који су је зидали била је само једна дјевојка – Цвијета Кисић из Билеће. Може се само замислити колико је имала брачних понуда, а била је врло привлачна. Када се црква свештавала 1910, она је спремала приганице за ту свечаност… Цвијетина унука је на стогодишњици цркве донијела тигањ у којем је баба пржила приганице прије пуног једног вијека, као вриједан предмет српске историје у Америци.

Мало сам се удаљио од вашег питања… Када би се неко од наших емиграната нећу рећи обогатио, али почео мало боље да живи, ријешио би да се жени. Емигрантске заједнице у то вријеме биле су поприлично затворене. Непознавање језика било је велика препрека у упознавању, па различита вјерска припадност, културолошке специфичности, све су то били разлози да се дјевојке траже у старом крају. И наравно, том мало боље стојећем Србину у Америци неко од његових другара емиграната препоручио би своју сестру, родицу, куму, комшиницу из старог краја. Размијениле би се фотографије и ако би се будућим младенцима свидио партнер, момак из Америке плаћао би будућој невјести путовање у Нови свијет и нови живот.

Најчешће су ти бракови били јако успјешни. Премда, било је и смјешних ситуација и неспоразума. Рецимо, не може вам свака фотографија баш одистински посвједочити како младожења у стварности изгледа. Једна дјевојка, стасита и лијепа из љубињског краја отишла је тако у Америку. Познавала браћу од тог момка, двојицу кршних и вриједних горштака и мислила да је тај момак лијеп попут своје браће. Кад оно, испало је да је несуђени младожења послао слику стару петнестак година, а при том био за главу мањи од тек пристигле дјевојке. И наравно, као и све младе дјевојке које сањају о љубави и принчевима на бијелом коњу, није пристала да се уда за њега. А то је било вријеме неке друштвене и националне одговорности. Та дјевојка је неко вријеме становала код свог несуђеног изабраника док јој он није нашао бољу прилику и удао је из своје куће као рођену сестру!

Највише Херцеговаца обогатило се на грађевини. Гдје су још радили?

Да, на грађевинским пословима су се значајно обогатили Херцеговци у Калифорнији. О њима владика Николај Велимировић у писму Михајлу Дучићу наводи:“… Иде прича о њима да имају толико блага колико њихова Херцеговина камена!“ Када би емигранти стизали у Америку, прва им је станица био Њујорк. Ту је живјела једна мала, врло активна и значајна заједница Херцеговаца, која је и купила знамениту српску цркву на Менхетну. Било је ту пар агената за емигранте. Значи, оних који су организовали долазак својих земљака. Најпознатији је био извјесни Никола Лакић из Попова поља. Онда, мали пансион држао је Милан Дутина из Љубиња, који је био барјактар првог одреда добровољаца који су пристигли у Солун да се боре у Српској војсци.

Прелиставао сам стара издања „Српске ријечи“, листа некада издаваног у Сарајеву, и нашао нешто шта ме је силно фасцинирало код херцеговачке заједнице у Њујорку. Они су сакупили доста новца за српске школе у Херцеговини, за обнову и изградњу цркава, за „Просвјету“. И редовно међу приложницима налазим Михајла Пупина. Значи, другим ријечима, имали сте једва писмене херцеговачке младиће, а то су заиста били младићи, једва да је неко био старији од 30 година, који се друже са Михајлом Пупином – и који се, рекох, увијек са високим новчаним прилозима одазива њиховим хуманитарним акцијама. То свједочи о њиховом карактеру и њиховим људским особинама: када један Михајло Пупин, један од најутицајних Американаца уопште, има повјерење у њих.

Да не дужим више о њујоршким Херцеговцима, прећи ћу на друге. Једна група емиграната населила су у Новој Енглеској, у држави Конектикет, гдје су се запослили у текстилној индустрији. Ту је рођен Валт Дропо, спортиста којег сам раније помињао. Он се касније обогатио у производњи пиротехнички средстава. Херцеговце, па донекле и Црногорце, за разлику од осталих српских регионалних заједница, красила је покретљивост. Бокељи су обично насељавали Западну обалу, А Личани, Далматинци, Банијци Источну. Док Црногораца, а још више Херцеговаца, имате широм Америке. Налазимо тако велику колонију Херцеговаца у Мисурију, гдје раде у индустрији челика у Сент Луису. Па у Охају, у мјесту Соут Сент Пол, раде у клаоницама. У Чикагу раде такође у клаоницама, али их има и у трговини. Тамо у Чикагу рођен је Вилијем Вељко Салатић, који је постао предсједник компаније Жилет. Практично он је од те фирме створио бренд.

Иначе Клејборн авенију, један велики дио источног Чикага, звали су Мала Србија. Ту су већином били Херцеговци и ту су основали прву српску цркву Христовог Васкрсења, која је данас саборна црква Средњезападне Америчке Епархије СПЦ. Недалеко од Чикага је град Гери, гдје је своједобно живјела трећина Срба, махом Херцеговаца који су радили у највећој челичани на свијету. Ту, у Герију, обогатио се Требињац Михајло Дучић; био је власник највеће мљекаре у држави Индијани, уз то био је и велики српски добротвор и национални радник. Велики број Херцеговаца живио је у Монтани; радили су у рудницима бакра у близини града Бјута. Налазимо их и у Минесоту, у Билингсу и Дулуту, тамо такође већином Херцеговци и Црногорци раде у рудницима жељеза.

Сјећате ли се оне изјаве Боба Дилана од прије пар година како Србин увијек може да нањуши Хрвата, а црнац расисту или тако некако? Е, па то је зато што се Боб Дилан из младости сјећа сукоба Срба и Хрвата у градићу Билингсу, гдје је одрастао и видимо да је више нагињао Србима. Посебна прича је злато. Тражили су га Херцеговци и у митском Дедвуду, крај којег су Бик Који Сједи и Луди Коњ са својим Сијуксима измасакрирали генерала Кастера и Седми коњички пук, гдје је убијен Дивљи Бил Хикок, гдје је шериф једно вријеме био Вајат Ерп, гдје се паралелно проституисала и скитала Каламити Џејн. Вјероватно су Херцеговци познавали неке од ових икона Дивљег запада.

За златом су ишли и на сјевер Калифорније, гдје су оставили значајан траг. У Џексону, градићу на сјеверу Калифорније, српска традиција је главно обиљежје историје тог мјеста. У потрази за златом стизали су и до Аљаске. Кружи прича да се у потрази за златом нико није обогатио… Сви ови грађевинари из Лос Анђелеса прво су тражили злато, а онда су се увидјевши да ту нема среће, прихватили зидања – и стекли милионе америчких долара.

У калифорниској Силицијумској долини, (сада је ту центар информатичке индустрије), покрај Саратоге и Купертина једна група Херцеговаца купила је хектаре и хектаре земље за мале, готово безначајне своте. Е, потом је ту доведена вода, изграђени иригациони системи, и цијена тог земљишта скочила је више од хиљаду пута! Након тога су ти Херцеговци засновали пољопривредна имања, па зарадили на производњи воћа и поврћа милионе. Ту је рођен Вељко Гашић, можда и најбољи амерички авио-дизајнер и некадашњи потпредсједник Авио- компаније Боинг.

Једну врло жилаву херцеговачку заједницу имамо и у Галвестону, на обалама Мексичког залива, у Тексасу. Ту су Херцеговци били прави каубоји или лучки радници. У Галвестону је покојни Саво Сем Поповић, син херцеговачких емиграната, стекао култни статус: 48 година био је окружни шериф, борио се против мафије, практички протјерао је мафију која је од Галвестона била направила коцкарску Меку у Лас Вегас. А тамо, опет, у Лас Вегасу Гашо Кнежевић из Требиња подигао је чувени хотел и касино Хумболт. Требало би много више простора од овог разговора да кажем нешто о свима оним Херцеговцима који су се обогатили у Америци.

Како долазиш до података, да ли си у фази да ти се људи сами јављају?

До података долазим свакако. Ту је на првом мјесту интернет. Фејсбук преко којег контактирам. Онда ти људи из Америке јако су срдачни. Послали су ми велики број српских књига штампаних тамо. Морам прије свега поменути Мим Бижић, професорку историје из Питсбурга која ми много помаже. Њен отац Милан био је дугогодишњи новинар и фотограф „Србобрана“, најстаријег српског листа у Америци, који још излази. Она има огромну архиву и често ми шаље податке које пронађе.

Затим пријатељи из Џексона у сјеверној Калифорнији, Лана Вуковић и њен сестрић Бо Гилман, послали су ми значајну литературу. Бо Гилман је онај момак ког сте гледали на снимцима (Ју тјуб) о божићном прангијању. Недавно се оженио дјевојком српског поријекла и званично прешао у православље, иако је од дјетињства долазио на српске литургије. Узео је српско име Богдан. Његов прадјед по мајци је из Невесиња.

Комуницирам и са својим даљим рођацима у Лос Анђелесу. На почетку сам углавном ја тражио контакт, међутим сад ми се људи полако и сами јављају. Карл Котларчик из Охаја, написао је животопис свога дједа Лазе Ћоровића из Љубиња који је живио у Америци. То ми је послао, а онда сам ја њему заузврат фотографисао породичне податке из старих црквених књига, што га је одушевило. Углавном, коме год сам се обраћао, нико ме није игнорисао и свако је понешто послао.

Колико можемо очекивати од дијаспоре, као неке врсте развојне шансе, који су ту главни разлози што се та шанса није искористила?

Ко је рекао да није? Бар ми у Херцеговини развојно смо се окористили од Американаца. Прво, ти повратници из Америке донијели су нове напредније животне навике. Њиховим повратком у Херцеговину култура живљења је јако порасла. Требиње је данас лијеп град понајвише због тог што су повратници из Америке својим новцем сазидали онако лијепе куће. То је случај и са осталим градовима у Херцеговине.

Разлози зашто данас не постоји сарадња на неком вишем нивоу, стратешке су природе. Са наше стране не постоји стратегија, односно начин како да комуницирамо са нашим емигрантима. Они нису шкрти, чак штавише дарежљиви су, али они хоће да знају гдје се њихов новац троши. А њих су деведесетих година прошлог вијека разноразни емисари под кринком српства изварали за значајан новац и захваљујући том искуству са резервом гледају на било какву врсту помоћи, осим оне коју шаљу породици.

Рекао си да планираш књигу, колико си времена себи дао да је напишеш?

-Нисам себи дао неки рок. Још откривам и налазим приче које ме очаравју, па ми жао да их не уврстим у књигу. Мораћу једном пресјећи, ставити тачку, јер у супротном, сигурно је не бих никад завршио. Имам постављене неке контуре, имам већ доста написаног материјала. Размишљам о једном обимном дјелу, гдје бих покушао направити појединачни списак Срба из Херцеговине у Америци, гдје бих описао најзначајније заједнице, гдје бих описао исељавање, биографски обрадио најистакнутије личности… Мислим да је идеја добра, али захтјевна; видјећемо да ли ћу успјети на прави начин дс је реализујем.

У Украјини данас постоји ријека д имрном Неретва, градићи Гацко и Невесиње. Гдје све има Херцеговаца, да ли се неко бавио истраживањем њихових судбина?

Херцеговаца има свуда по свијету. Посљедњих дана неке информације су ме одвеле до западне Аустралије. У исто вријеме када су Херцеговци одлазили у Америку, походили су и западну Аустралију у потрази за златом. Први Србин у Перту је био Томо Марић из Требиња, који је доселио тамо 1895.. Коју годину за њим, тамо је стигао и рођак му Никола Марић.

Никола је био добровољац у аустралијским јединицама током Првог свјетског рата – борио се на Галипољу. Послије рата је био почасни конзул Краљевине Југославије у Перту. Интересантне су ми и ове унутрашње емиграције током протеклих вијекова. Херцеговци су населили и градове по Босни и Крајини. Отац чувеног бањаолучког музиколога Владе Милошевића доселио је у Бању Луку из Љубиња у другој половини 19. вијека. И већина осталих старих српских трговачких породица у Бањој Луци је поријеклом из Херцеговине.

Чиме се све бавиш у Љубињу? Радили сте на откривању цркве, испричај нам о томе.

Да јако сам поносан на та истраживања у Цркви Рођења Пресвете Богородице. Заиста, ту су археолози Музеја Херцеговине Требиње, уз асистенцију Завода за заштиту споменика из Бање Луке, одрадили фантастичан посао и хајдемо рећи, без лажне скромности, исписали нову историју Љубиња. Нас неколико волонтера, на челу са Сашом Којовићем парохом љубињским, давали смо логистичку подршку. Мало нам је Општина Љубиње помогла.

А оно што могу рећи и што је импресија свих који обиђу локалитет је једнан несвакидашњи историјски континуитет. Данашња црква подигнута је 1867. године, а археолошка истраживања показала су, односно открила, још три старије сакралне грађевине. Оне се просто наслањају једна на другу. Имате остатке средњовјековне цркве, који су подигнути на темељима још старије црквене грађевине, која опет лежи на касноантичкој гробници што потиче из 4. до 6. вијека нове ере. Тек који метар одатле су остаци и треће – можда ранохришћанске цркве! А све то је чак и лаику простим оком видљиво. Завршени су унутрашњи археолошки радови и сада смо у фази припрема за конзервацију локалитета и у фази потраге за новцем, којим би финансирали археолошка истраживања изван цркве.

Наравно, уз археологе из Требиња и ми смо нешто научили, па сада знамо да препознамо локалитете којих је Љубиње препуно. Мислим да Љубиње има развојну шансу и мислим да културно – историјска баштина овог краја може постати један од ослонаца развоја. Јер, овдје је готово сваки камен историја. У Љубињу се налазе можда и најљепши стећци уопште, али не видим да се нешто претјерано води брига о баштини, а поред тога ми смо склони и самопотцјењивању, па оно што је наше и што је заиста вриједно омаловажавамо.

Текст преузет са одресе: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=50570

Љубински сродници краљевића Марка у причи: Трагом влаха Угарака и тајне вођенске крстаче

Вино пије Краљевићу Марко, пола пије, пола Шарцу даје…“

Баш ниједна епска пјесма о јуначким подвизима Краљевића Марка не помену његове љубињске сроднике из Крушевице и Вођена! Ипак, све оно што не опјеваше народни ствараоци епских пјесама, забиљежише пера древних дубровачих и турских хроничара, длијета охридских и љубињских клесара, кистови македонских фрескописаца и научни радови историографа 19, 20. и 21. вијека. У причи која слиједи све је почело и све има свој завршетак у Вођенима надомак Љубиња…

Цвркут у гају крај Ривичњака утихну. Док су јутро раздањивали још топли зраци септембарског сунца, пој славуја тог росног пријеподнева 2009. испуњавао је, чинило се, баш сваку пољану у горњим Вођенима. Натруле гранчице крцкале су под стопалима високог човјека у маскирној јакни, који је рукама размицао грање, правећи себи и двојици у његовој пратњи, пролаз у унутрашњост гаја: “Само за мном! Сад ћемо доћ’ до крста у харему“. И заиста, ово мало и старо, потпуно зарасло гробље, становници Вођена звали су харем. Поред мноштва гробова обиљежених само обичним камењем у њему су се налазила само два споменика, један овећи и један врло мали крст.

Spomenik-Sankovića-u-Vođenima,-poleđina

Пазећи да му се праменови неповезане дуге косе не заплету у бодљикаво трње, Чедо Ликић је газио посљедњи. Увијек спреман да прискочи својим саплеменицима, одазвао се и овог јутра рођаку Ради Ликићу – са искреном намјером да помогне њему и његовом пријатељу Бојану Турањанину – млађахном професору историје. Када су дубоко загазили у унутрашњост, дочекао их је влажни мирис маховине и проходни шумарак од тананих стабала.

–  Ево га! – изусти предводник, бришући ознојено чело рукавима мокрим од росе. Камени крст лежао је оборен испред гроба, озиданог и поплочаног комадима клесаника, које је вријеме размакнуло и дијелом разбацало наоколо.

–  Чедо, пробали смо га малоприје подић’ сами, али нисмо могли… – настави свестрани братић вођенског домаћина Вукашина Ликића, који је овај надгробник пронашао још давно, док је као дјечак тумарао уздуж и попријеко упознавајући село својих прадједова – само нам је мало недостајало да га подигнемо – додаде. Опет се двије велике руке, и овога пута четири мање, спустише на камену крстачу. Требало је неколико минута заједничке борбе са тешким каменим спомеником, док га некако не усправише на бок. У том тренутку, када им се погледи сусретоше са симболом уклесаним на лицу крстаче, која је можда и више од пола миленијума лежала оборена на обали вођенског потока Ривичњака, професор Турањанин и његов пријатељ и сарадник Раде Ликић изненађено и спонтано углас ускликнуше: „Санковићи!!!“. – Који Станковићи??? – радознало изусти Чедо Ликић, зачуђено покушавајући да схвати шта се то одједном дешава пред њим.

Spomenik-Sankovića-u-Vođenima

Крстача је имала облик типичан за средњовјековне споменике, равних линија и без такозваних „јабучица“, карактеристичних за каснији период. Ивице њених крстастих површина украшавала је тордирана врпца – трака у виду уплетеног ужета. Бочне површине кракова крста биле су исписане длијетом, са два велика ћирилична слова: “Ж” и “Х”. На средини предње стране, међу четири уклесане кружнице, стајао је тај веома необичан и специфичан знак, који је много наликовао на хералдички симбол средњовјековне властелинске породице Санковићи, из које су израсле генерације жупана Хума. И заиста, у цјелокупној хералдици средњовјековне властеле Србије и Босне том симболу није било сличног. Историчари су двојили и око његовог значења, али некако најприличније је било оно које је овај симбол тумачило као монограм ријечи Хум – земље којом су генерације Санковића владале готово цијели 14. вијек, све до 1404. године и трагичне смрти посљедњег обласног хумског господара из њихове лозе – војводе Радича Санковића.

Породични симбол Санковића очувао се само нацртан на повељи жупана и казнаца Санка Милтеновића из 1369. и на отисцима печатних прстенова његових синова Радича и Бјељака Санковића, па се питање наметало само: „откуд хералдички симбол невјероватне сличности њиховом на средњовјековној крстачи у Вођенима?

Требало је неколико мјесеци проучавања научно-историјских радова да се дође на корак ближе одговору. Вођенска крстача и фрагменти историографских података творили су цјеловиту слику, откривајући и оно што раније није било познато из давне прошлости Љубиња.

Из заборава је искрснула једна цијела историјска епизода која је хумске господаре Санковиће и њихове вазале влахе Угарке из љубињског краја везивала за српску династију Мрњавчевића.

Zdjela-Sanka-MiltenovićaУздизање Санковића у хумске господаре трајало још од почетка 14. виjека, када је Хум био дио средњовјековне државеНемањића. Иако је двадесетих година 14. вијека босански бан успио да својој држави прикључи ову спорну област, ње се није одрицао ни српски владар. Отац Бјељака иРадича СанковићаСанко Милтеновић и његов отац жупан Милтен Драживојевићповремено су признавали врховну власт српског краља Душана, а повремено босанског бана Стефана II Котроманића. Када је 1333. српски краљ Душан продао Дубровнику Стонски рат – Пељешац са Стоном, Санковићима је преостала свега десетина имања којег су тамо имали. “Иако није јасно како су били организовани остаци српске цркве након што су некадашњи захумски епископи своје сједиште из Стона премјестили у манастир Светог Петра и Павла на Лиму, поуздано је да су у 14. вијеку православне биле породице жупана Милтена Драживојевића, његовог сина казнаца Санка и његових унука жупана Бјељака и војводе Радича Санковића” – биљежи у “Историји Срба” Константин Јиричек.

Чувајући посједе, наставили су дипломатски градити односе са владарима обје државе, прилагођавајући при том своју оријентацију – тако су, на примјер, 1335. сматрани за „људе босанског бана“, а већ сљедеће, 1336, поново су били „људи српског краља Душана“. Разлог и тачно вријеме њихове политичке преоријентације нису познати, сем да од 1348. то колебање престаје, када жупан Санко Милтеновић остаје „човјек босанског бана“.

Новембра 1366. међу Санком Милтеновићем и тада још босанским баном Твртком I бујају размирице, које трају до друге половине 1367. године. Већ од октобра 1368, како су то истицали Дубровчани, „Санко се опет одметнуо од свог господара босанског бана“ и прешао на странужупана Николе Алтомановића у његовом сукобу са баном Твртком I и Дубровником.

У прољеће 1371. године припреман је здружени војни поход српског краља Вукашина Мрњавчевића и његовог зета Ђурађа I Балшића, господара Зете, против жупана Николе Алтомановића. Јула те године, Вукашин Мрњавчевић и његов син Марко (као Краљевић Марко најопјеванија личност у српским епским пјесмама), логоровали су са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу. Сасвим је извјесно да су Санковићи ове године већ били у веома блиском сродству са Балшићима и српском краљевском породицом Мрњавчевића. Вјероватно под њиховим утицајем, Санко Милтеновић изненадно напушта пријатељство са жупаном Николом Алтомановићем, постаје му противник и у једном сукобу са њим гине у Требињу (управо негдје у овом периоду, који се оквирно подудара са временом између јула 1370, када се са сигурношћу зна да је био жив, и јула 1372. када архивски извори о њему пишу као мртвом човјеку); дубровачки хроничари записаше да је погинуо „због своје непажње“. До здруженог војног напада Мрњавчевића и Балшића ипак не долази, јер су Османлије запријетиле господару Сера, млађем краљевом брату – деспоту Јовану Угљеши, који је владао источном Македонијом, па су војне снаге Мрњавчевића брзо преусмјерене ка истоку. Након Маричке битке септембра 1371. (и погибије деспота Јована Угљеше и краља Вукашина Мрњавчевића), господар Зете, Ђурађ I Балшић, одгони своју женуОливеру (краљеву кћер). Један ранији, непотпун податак из 1358. говори да је ове године жупанСанко Милтеновић женио сина. Како је склапање бракова са “изданцима” владарских династија било средство дипломатије, а женидбено-удадбене везе начин да један владар око себе окупи своје моћне сусједе, судећи по свему, испоставља се да је брак Радича Санковића саГоисавом, кћерком Ђурађа I Балшића и Оливере Мрњавчевић, био склопљен прије те 1371. године (на њеном надгробном натпису стоји да је дошла у кућу казнаца Санка, који је ово звање понио већ у љето 1366. године; као и свака велика област у средњовјековној Босни и Хум је имао свог казнаца – најистакнутијег представника државне управе који поред убирања владаревих прихода, обављао и друге дужности).

Sankovići,-grb

За свог живота жупан Санко Милтеновић држао је пространу област од горње Неретве, преко Невесињског, Трусинског и Дабарског поља, Попова, у чијем је саставу било Љубиње, па све до мора. На том су подручју биле настањене бројне сточарске заједнице, које су му, као феудалном господару, биле потчињене. Власи, сточарско становништво које их је насељавало, имали су и обвезу ратовања за господара, а живјели су у катунима којима су управљали кнезови предводници – катунари. Вазалским односом са Санковићима били су повезани и власиУгарчићи, које документи Дубровачког архива називају и власима Угарцима (Ugarcich, Ugarzi, Ugarci, Ugarce…). Осим што се помињу у Невесињу, извјесно је да су у 14. и 15. вијеку настањивали Љубомир и Љубиње – налазимо их као становнике Крушевице, а вјероватно им је припадало и подручје данашњег Крајпоља, које се тек много касније од крушевичког селишта развило у село. Посебно је занимљиво то што су им припадали и Вођени, којима је назив, у овом садашњем облику, формиран већ у 15. вијеку, па се јавља ново питање: “по коме је вођи село добило име и да ли тај вођа влаха Угарака почива под крстачом у Вођенима?“ Изнова ћемо се покушати приближити одговорима, које је потребно потражити у сажетом наставку историјске епизоде о Санковићима, посвећене њиховој посљедњој генерацији, у којој се, као људи војводеРадича Санковића, појављују власи Уграци.                                                   ‘

Далеко од свог завичаја, у далекој Македонији, а надомак Охридског језера, вјечно почивалиште нашао је 1379. и један захумски влах Угарак, властелинског статуса. Гроб му се и данас налази у православној цркви Светог Климента У Охриду. На гробу стоји натпис, а изнад …. гроба фреска на зиду – приказује га у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Фреска представља младоликог, рано преминулог властелина Остоју Рајаковића; натпис са гроба открива његово сродство са краљем Марком, сином српског краља Вукашина Мрнавчевића:

ПРЕСТАВИ СЕ РАБ БОЖИЈИ ОСТОЈА РАЈАКОВИЋ,

ПОГУСЛОМ УГАРЧИЋ,

И СУРОДНИК КРАЉА МАРКА,

ЗЕТ ЖУПАНА ГРОПЕ, ЛЕТО

(1379) МЕСЕЦА ОКТОМВРИЈА ДЕСЕТОГА, ИНДИКТА ТРЕЋЕГ.

А ВАС МОЛИМ БРАТИЈО МОЈА ЉУБИМАЈА, КОЈИ ЧИТАТЕ,

ПРОСТИТЕ РАБА БОЖИЈА,

ПОШТО ВИ МОЖЕТЕ БИТИ КАО ЈА, А ЈА ПАК КАО ВИ НИКАДА.

припадници властелинске породице Мрњавчевић (а потом и династије у Македонији), браћаВукашин и Угљеша, још за цара Душана били утицајни људи: Угљеша се 1346. године помиње као његов намјесник у Требињу, а Вукашин 1350. као жупан у Прилепу. Мада натпис открива сродничку везу овог властелина из рода Угарака са Мрњавчевићима, историографија не нуди одговоре о каквом се сродству ради.

Ипак, то сродство Остоје Рајаковића и краља Марка, о којем говори натпис из 1379. могло би се односити на оно исто, које су са Мрњавчевићима имали и Санковићи преко Радичеве супругеГоисаве, којој је краљ Марко био рођени ујак. Тиме би се онда испоставило да су, поред вазалства, и власи Угарци неким непознатим сродством повезани и са хумском владарском породицом  Санковића. О томе не говоре оскудни историографски подаци. О поријеклуСанковића даље од њиховог најстаријег познатог претка Драживоја Богопанеца не зна се ништа. Иако је познато да се, као и власи Угарци, појављују у невесињском крају, из кога се сматра да и потичу, остало је нејасно из кога су рода изникли. Нису утврђене ни породичне везе које су њихови мушки потомци остваривали женидбом, јер су идентитети супруга Драживоја Богопанеца, Милтена Драживојевића, браће Градоја и Санка Милтеновића, као и његовог синаБјељака Санковића, остали обавијени мистериозним велом тајне, што је случај и са супругом војводе Радича Санковића из његовог другог брака. За преостале мушке припаднике лозе Санковића – Будељу и Санчина – који се сматрају синовима Санковог брата Градоја, нема података који говоре о њиховој женидби. Извори о Бељаковој и Радичевој мајци Радосави и сестри Драгој такође не знају да нам кажу ништа осим њихових имена. Тако је остала непознаница са којим су се породицама и властелинским родовима, овим сродничким линијама,Санковићи повезали, па је тиме, могло остати и потпуно скривено њихово могуће сродство саУгарцима.

О сродничким везама посредством бракова племенитих властелинки из рода Санковића познато је само сродство са властелинском породицом Чихорић из Попова. Гроб Радаче, сестре жупанаСанка Милтеновића, монашког имена Полихранија, и данас чува велики стећак са натписом, код православне цркве у Величанима:

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА,

ОВДЈЕ ПОЧИВА СЛУЖАВКА БОЖЈА ПОЛИХРАНИЈА, СВЈЕТОВНИМ ИМЕНОМ РАДАЧА, СУПРУГА ЖУПАНА НЕНЦА ЧИХОРИЋА А НЕВЈЕСТА ЖУПАНА ВЛАТКА И СЛУГЕ БОЖИЈЕГ ДАБИЖИВА И ТЕПЧИЈЕ СТИПКА, КЋЕРКА ЖУПАНА МИЛТЕНА ДРАЖИВОЈЕВИЋА, И СЕСТРА КАЗНАЦА САНКА.

ОВАЈ БИЉЕГ ПОСТАВИ ЊЕН СИН ДАБИЖИВ С ПОМОЋУ БОЖЈОМ И СА СВОЈИМ ЉУДИМА ЗА ВЛАДЕ КРАЉА ТВРТКА I

Поред Радачиног сина Дабижива ни четворица браће – његов отац и стричеви: Ненац, Вратко, Дабижив и Стјепко Чихорић, који се помињу у овом натпису нису непознате личности. Чихорићису у 14. вијеку били једна од знаменитијих породица у предјелима између Неретве и которског залива. „Слуга Дабижив“ помиње се од 1334. до 1349. године, а био је чиновник српског краља у Требињу. Он се у повељи српског владара Душана, издатој у октобру 1345. под Сером, помиње као свједок, а тепчија Стипко Чихорић 1334. као Душанов посланик.

Већ помињани Константин Јиричек биљежи да “православни бјеху и ови дубровачки сусједи”, као и да Радача “на својој надгробној плочи у Величанима има чисто источњачко манастирско име Полихранија”.

Стећак Радаче Чихорић и цио комплекс некрополе са црквом у Величанима проглашен је националним спомеником, а како стоји у одлуци Комисије за очување националних споменика ВиХ “научници који су правилно прочитали овај натпис се слажу да је писар био врстан мајстор и да је његово писање било под утицајем црквених писарских канцеларија Рашке и Зете с којима су чланови породице Чихорића и Санковића имали политичке и вјерске везе у вријеме владавинецара Душана, и послије, краља Твртка I”.

Иако су казнац Санко и војвода Радич најзначајнији представници породице Санковића, не може се занемарити улога жупана Бјељака, који је послије очеве смрти одржао и стабилизовао породичне посједе, нормализовао односе са централном влашћу у Босни и наставио политику пријатељства према Дубровнику. Послије његове болести, када му је Дубровачка Република крајем маја 1391. слала свог љекара, он се више не појављује у изворима (због ових податка претпоставља се да децембра 1391. није био жив).

Битка код Билеће

Августа 1388, десет мјесеци прије Косовске битке, војвода Радич је са Влатком Вуковићем поразио Турке на Рудинама и код Билеће. О томе да ли је са војводом Вуковићем, и својим људима из љубињског краја, учествовао и у Косовској бици – нема података.

Након смрти босанског краља Твртка I, браћа Санковићи Дубровнику                                                                   продају Конавле и Витаљину, који су им као обласним господарима припадали. У повељи о продаји ових посједа, од 15. априла 1391, браћа се десет мјесеци прије заклињу у своје крсно име: “…општини дубровачкој ми, Бјељак и Радич, са свим вишеименованим, на Свето писмо, Христова еванђеља – са добром вољом и са правим срцем јесмо присегли – нашом вјером и душом нашега оца и родитеља наших, Светим Ђурђем и Арханђелом Михаилом – крсним именима, да створимо и свршимо и тврдимо све писано у својој повељи…“. Због ове повеље и оне од 15. маја 1391, којом Радич Санковић Дубровчанима даје слободу трговине у својим областима, поменута “крсна имена“ тумаче се као њихове славе: Свети Ђурађ, као Бјељакова, и Свети Арханђел Михаило, као Радичева крсна слава:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Да је знано Богом и Светим Михаилом Арханђелом… како даје вјеру војвода Радич, свога оца казнаца Санка и госпође Радосаве, и своју Радичеву и своје госпође Гоисаве… да сваки Дубровчанин иде с робом и без робе слободно по цијелој мојој области… ја војвода Радич с мојом властелом заклесмо се… Светим Духом и четворицом еванђелиста и дванаесторицом апостола и седамдесеторицом изабраних… “.

Владавина војводе Радича Санковића од 1391. до 1404. године била је бурна. Већ у децембру 1391. услиједило је заузимање Конавала у нападу Влатка Вуковића и Павла Раденовића, којом приликом је војвода Радич заробљен. За вријеме његовог заточеништва код Влатковог братићаСандаља Хранића, које је трајало све до краја маја 1398, његова супруга Гоисава морала се склонити у Дубровник, што упућује на закључак да је њена безбједност била угрожена. Сматра се да је ове године или наредне 1399. и умрла (када се Радич други пут оженио), иза себе оставивши, у породичној некрополи у селу Бискупу код Коњица, једини надгробни натпис који су иза себе Санковићи оставили:

ОВДЈЕ ЛЕЖИ ГОСПОДА ГОИСАВА, КЋЕР ЂУРЂА БАЛШИЋА И ЖЕНА РАДИЧА КОЈА СЕ УДАЛА У КУЋУ КАЗНАЦА САНКА И ЖУПАНА БЈЕЉАКА. СА ЧАШЋУ ПОШТУЈЕ СВОЈУ ВЈЕРУ И ВИШЊУ СЛАВУ

Непознаница је шта је све, изузев Конавала, Санковићима било отето од стране Сандаља и кнезаПавла у том периоду, али знамо да је након ослобађања војвода Радич, поред губитка територија у Конавлима и Приморју, које су Дубровчани добили од босанског краља Остоје 1399. прије децембра 1391. па чак и да их прошири.

18. јуна 1403. године, по наредби босанског краља Остоје, војска предвођена војводом Радичем Санковићем напала је дубровачке „нове земље“, које су раније припадале босанском краљевству, и војводи као обласном господару. У вријеме примирја овог рата босанског краља Остоје са Дубровником, један дубровачки документ, настао само девет мјесеци прије посљедњег помена војводе Радича као живог, говори о власима Угарцима и Пилатовцима – људима војводе Радича Санковића – који су 3. септембра 1403. покушали да од Дубровника добију дозволу за куповину соли. Захтјев им је тог дана одбијен, али је већ наредног дана, 4. септембра 1403, одобрен.

Као и друга влашка племена нашег краја, Угарци су племенско име добили по једном од својих кнезова имена (или надимка) Угарак. Њихов катунар 1368. био је Борак Угарчић, а у овим годинама почетка 15. вијека извјесно је да је то био један од његових синова, патронимичког презимена Боројевић (могуће и Обрад Боројевић, који се помиње у каснијем периоду или неко од његове браће).

Друга половина маја 1404. носи промјену на пријестолу у Босни, са којом је повезана Радичевасмрт и потпуно уништење Санковића. Користећи борбу против присталица краља Остоје,Сандаљ Хранић је напао војводу Радича, заробио га, а његове области присвојио и прикључио својима. Дубровчани су већ крајем маја исте године тражили од Сандаља „да свог угледног заробљеника, због веће сигурности пребаци на Дрину“. Када је у јесен 1404. године Дубровачка Република понудила Сандаљу Хранићу кућу у Дубровнику, која је некада припадала браћиСанковићима, као и парцелу земље коју су они имали у „новим земљама“ био је то најбољи знак смрти војводе Радича и дефинитивне пропасти хумске властелинске породице Санковића. Проучени дубровачки извори од јесени те 1404. не помињу више никога из рода Санковића. Околности у којима је изгубио живот биле су драматичне – тако да можда и није било никог од његова ближег рода да га сахрани у породичну некрополу недалеко од невесињских Заборана.

Гдје је и како окончао свој живот Радич Санковић, у кругу научне јавности, није познато. Али, могло се то догодити баш овдје, у Љубињу, на земљи његових влаха Угарака, у селу које је можда баш по мјесту војводиног посљедњег почивалишта и добило име Вођени. Покрај сеоског пута и вођенског Ривичњака, окружен старим гробовима обиљеженим само обичним камењем, као свједочанство неког одавно прошлог времена остаће да и даље стоји мистериозни гроб од фино клесаног камена, уз камени крст са симболом посљедњих владара Хума.

Чак и након 15 година од смрти војводе Радича, нови владар влаха Угарака, велики војводаСандаљ Хранић, није успио довољно добро дисциплиновати своје поданике. Те 1419. војводаСандаљ је од својих вазала, катунара Угарака, Обрада Боројевића, и Бурмаза, Ненка Крајсалића, тражио да му у ћирилској канцеларији Руска Христифоровића у Дубровнику, у присуству његовог опуномоћеника Теодора Проданелића, написмено дају „обавезу на вјерност“, која је подразумијевала чак и високе новчане казнене мјере, у случају кршења овог договора. Колико су Угарци поштовали договор говори податак од свега пар година касније, када су 1421. удружени влашки катунари (и међу њима катунар Угарака Обрад Боројевић) у дубровачком селу Осојнику опљачкали дубровачког властелина Теодора Проданелића, овог истог Сандаљевогзаступника.

О животу Угарака постоје и трагови из каснијег периода. Насљедна линија њихових катунара да се сасвим лијепо пратити кроз вријеме: од поменутих Борака Угарчића и Обрада Боројевића, преко Грубача Обрадовића, па до Радоње Грубачевића. Низ њихових патронимичких презимена (тада је син презиме добивао по очевом имену) наводе да је звање катунара Угарака, прелазило са оца на сина. Непознато је да ли је баш овај Грубач Обрадовић повезан са старим народним предањем, што и данас живи у Вођенима и Љубињу, а које малу хумку са два стећка, између Вођена и насеља Грабља, назива „Гребачев греб“ и „Грубачев камен“…

Прошао је скоро један цијели вијек од августа 1388. када је Радич Санковић са својим људима у Билећи одбио моћног освајача са кућног прага на стотину година… Војводе Радича више одавно није било, а те посљедње године пред пад под Турке, у Вођенима и Крушевици, дочекали су потомци његових влаха Угарака са својим катунаром Радоњом Грубачевићем

Истраживања Марка Веге

Као што је тачно вријеме и мјесто смрти војводе Радича Санковића остало непознато, тако је и његов гроб остао историографска непознаница. Када је у јулу 1954. професор Марко Вего, на Грчкој главици у селу Бискупу код Коњица, открио стећак са ћириличним натписом – и именом његове жене Гоисаве, то је било довољно да припадајућа некропола, са остацима средњовјековне цркве, у кругу науке буде прихваћена као породична некрополаСанковића. Томе у прилог ишло је и оно што је већ било познато – да су се недалеко, у Заборанима, у сјеверном дијелу Невесињског поља, некада налазили и њихови двори. ГробГоисаве Санковић и преосталих 15 стећака (без натписа) у унутрашњости остатака порушене цркве, били су предмет археолошког ископавања професора Веге. У неуспјелом покушају да идентификује гроб Радича Санковића и гробове других познатих припадника ове властеле, изводио је произвољне процјене, што је било и сувише далеко од научно прихватљивих закључака, па је тако остало непознато ко све почива под овим стећцима

ИЗВОР: Љубињска ријеч, фебруар 2014. број 10 (стр. 17-20). Аутор: Митар Л. Ђурица.

На блог преузето са адресе: http://www.poreklo.rs/2015/12/26/ljubinski-srodnici-kraljevica-marka-u-prici-tragom-vlaha-ugaraka-i-tajne-vodjenske-krstace/

ТРИ ПЈЕСМЕ СРБА МУСЛИМАНСКЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ

С. Б. нас је путем мејла подсјетио на србско родољубље међу муслиманима Босне и Херцеговине крајем 19-ог и почетком двадесетог стољећа, што најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака „Аманет од Ђеда”, објављена у Босанској вили, 1898-е, па каже:

АМАНЕТ ОД ЂЕДА

У долафу мога Ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу Иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа Мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је!

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја се збуних –
А он рече: ‘Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши Преци ко Свечари,
Па зар да је ђунах љубнут’
Што љубљаху наши стари?!

Ал’ ти н’јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
Пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца’.

Тако Ђедо, ал’ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам Иконицу
Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета
Да србујем како треба!

Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе пред аустријским властима као и саплеменици, Срби Православни.

Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени Четник код Војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912-е године, у борби против Турака.

Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења.

Чланови ”Младе Босне” и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су и мухамеданци Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други.

Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у Србској Војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту и одликован је ”Карађорђевом звездом”.

УСТАЈТЕ БРАЋО!

Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит’ храм!

Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот’ црног врага водити рат!

Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!

Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић

Tu srpsku svest kod muslimanskih ustanika, prepoznao je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muslimani pevali:

”Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno”.

Документ о манифестацијама „патриотских осјећања“ код становништва Козарца послије Аустроугарске објаве рата Србији 28. јула 1914.

Документ представља аутентично свједочанство о односу становништва Козарца, муслимана и православних, према аустроугарској окупационој власти и њеном рату са Србијом у љето 1914. године. С почетком рата 1914. и операција аустроугарске војске против Србије, у аустроугарским извјештајима централно мјесто добија питање односа припадника трију босанскохерцеговачких вјероисповијести према рату, а посебно у вези са ратним походом против Србије и односу овдашњих Срба према њему. Сви расположиви извјештаји из Босне и Херцеговине у вези са овим питањем су антисрпски обојени, док извјештај Котарске (среске) испоставе Козарац, који је био у саставу Котара (среза) Приједор, садржи крајње радикалан став по питању рата са Србијом.

Овај документ објавио је Бојан Стојнић у „Гласнику Удружења архивских радника Републике Српске“ бр.7, Бања Лука, 2015, одакле смо га и ми преузели. Документ је написан латиницом и гласи:

BEZIRKSEXPOSITUR

KOTARSKA ISPOSTAVA

KOZARAC.

Broj 413 praеs Kozarac dne 14. septembra 1914

Manifestacije

patriotičkih osječaja

Na broj 1128 praеs od 8. Augusta 1914

Okružnoj oblasti

u

Banja – Luki

službenim putem

Proglašenje rata Srbiji pobudilo je kod naroda ove ispostave dvojake osjećaje:

Muslimani i nešto Katolika, koliko ih ovđe ima dali su izražaja svojoj radosti

na razne načine.

Klicanjem: Živio naš car, Živila naša vojska, Bože bilo sretno, Treba gadove uništiti i t. d., te prijateljskim sastancima osobito za vrijeme Ramazana, na kojima se pretresalo pitanje rata davali su izražaja svoje odanosti napram Njegovom Veličanstvu i Uzvišenoj dinastiji, te želeći sreću austrijskom oružju.

Nije to ostalo samo pri jednostavnim željama. Oni su i svoju dužnost krasno sahvatili. Mobilizacija ljudi, konja, kola, podavanje žita u naravi obavljeno je u najvećem redu.

Na glas, da Ademaga Mešić kupi dobrovoljačku četu nijesu ni Kozarčani izostali, nego ih se prijavilo više od 200 ljudi željno žudeći, da budu na neprijatelja povedeni.

Nebrojno poklika sam čuo: Makar poginuo, ne žalim.

Oni pak, koji su kod kuće ostali – također su dragovoljno i oduševljeno doprinosili svoj obol u ratne svrhe.

Od prvog dana mobilizacije smo počeli sakupljati za siromašne obitelji onih, koji su u rat pozvani.

Kako se dragovoljno davalo navesti ću primjera radi: da smo prve večeri sakupili

1600 K, da smo u oči Rođendana Njegovog Veličanstva licitiranjem prodali jednu cigaretu u korist sirotinje u rat pozvanih ljudi za 152 K.2

Tom zgodom nam se uvukla i jedna pogreška. Mi smo naime sakupljali ujedno za domaću sirotinju, čiji su hranitelji pozvani u rat i za crveni Krst.

Za svoju sirotinju smo potrošili oko 1600 K, a zemaljskoj vladi smo poslali 2600 K.

Sakupili smo i u naravi darova kao platna, košulja, gaća, rubaca, čarapa u težini od 1. mtc. koje smo poslali vladinom povjereniku za zemaljski glavni grad Sarajevo.

Još imamo nekoliko stotina kruna, koje čemo odpremiti zemaljskoj vladi čim se dospije, da sravnimo i pregledamo iskaze i svoje račune. Sa sakupljanjem milodara u novcu i naravi se nastavlja.

Ovom zgodom ne mogu propustiti, a da ne istaknem darežljivost i požrtvovanost

ovdašnjeg načelnika Mehage Fazlić, koji je sav svoj život u zadnje vrijeme tome

djelovanju posvetio.

Ovako lijepih vijesti o Srbima navesti žalibože ne mogu.

Već nakon atentata su se isti povukli, ali nakon rata su posve povučeni, šutljivi,

hladni.

Pojedinici kao učitelj u Lamovitoj Simo Radetić, trgovac Avram Tejić, su improvizirali

kod crkve u Bistrici narodni sastanak, na kome se govorilo o sakupljanju milodara.

Nakon govora Radetićeva, koji je završio sa poklikom: Živilo Njegovo Veličanstvo naš Car – odgovorio je narod sa trokratnim Živio!, a kad se prešlo na djelo, na sakupljanje – uspjeh nije bio sjajan. Na 600 kuća se sakupilo oko 300 K.

Na Rođendan Njegovog Veličanstva je i ovdašnji svečenik Svatozar Špirić govorio narodu! (: seoskog svijeta je bilo malo i to večim dijelom crkveni odborni-ci:), a govor je svršio sa poklikom: Živio naš Car!, koji govor su prisutni popratili sa trokratnim Živio! Uspjeh sakupljanja je slab. Na oko 250 kuća sakupilo se 72 K.

Izgovarali se neimaštinom. Ja sam pak u tim izgovorima gledao – laž.

Mobilizacija ljudi i ostalog je i kod Srba u redu prošla, ali se ta okolnost po

mojem nemjerodavnom mnijenju ne ima pripisati lojalnosti srpskog pučanstva, nego

posljedici – vješalima.

Iznimke lojalnog elementa kod Srba su u opće, a nakon rata naročito samo – iznimke.

Upravitelj ispostave:

Juratović

ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ГРАЂАНСКОГ РАТА У ПРИЈЕДОРУ 1992.

 

Апстракт: Овај рад је пионирски почетак у изношењу чињеница о трагичним сукобима у Приједору 1992. године. Као такав он свакако има мањкавости, а основни недостатак му је недоступност извора. Потребно је још много трагања за изворима да бисмо добили објективнију слику тих тешких прољетних и љетних дана 1992. у Приједору. Овај рад би могао да буде једна од смјерница за напоре који ће услиједити у расвјетљавању новије приједорске историје.

Кључне ријечи: Приједор 1992, грађански рат у БиХ, напад на Приједор, борбе око Приједора, муслиманско-хрватске паравојне формације, злочини над цивилима, сабирни центри Трнопоље, Омарска и Кератерм, Кризни штаб.

 

Увод

 

Град Приједор је почетком деведесетих година XX вијека био једно од жаришта грађанског рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Становништво је било национално и вјерски измијешано, што је довело до жестоких борби и страдања становништва. Иако су борбе у Приједору кратко трајале, до данашњих дана не престаје полемика о карактеру рата у Приједору и његовој околини.

Осврнемо ли се на прошлост, историјски извори нам говоре и о времену суживота и доброг слагања свих становника Приједора и околине. Такав један примјер био је августа 1910. године, када су се српским кметовима придружили и кметови римокатолици и муслимани у борби за своја права против аустроу- гарске окупационе власти.[2] Са друге стране, било је примјера и међусобних сукоба становника.

Приједора различитих конфесија, као што су сукоби између 258 православних и муслиманских сељака у селу Омарска 1938. године, као и сличан сукоб 1939. године у селу Орловци код Приједора.[3] Приједор је током Другог свјетског рата био један од главних центара отпора окупатору и хрватским и муслиманским усташама, али исто тако и велико мјесто страдања српских цивила и устаника. У историографији је већ много тога речено о Приједору и Козари и непријатељским офанзивама на српске устанике и цивиле.[4]

Након непуних пола вијека мирног живота у социјалистичкој Југославији, Приједор, као и цијела Босна и Херцеговина, нашли су се у вртлогу грађанског рата. Унутрашња политичка дешавања, ескалација сепаратистичких и националистичких тежњи руководстава југословенских република, водили су незаустављиво у грађански рат. Томе су допринијеле и неке стране силе, прије свега Сједињене Америчке Државе, Ватикан и Њемачка, помажући сепаратисте у југословенским републикама.

 

Стање у Приједору пред грађански рат 1991. и 1992. године

 

На првим вишестраначким изборима у БиХ власт у Приједору добила је СДА, чији су кадрови држали и кључне функције у Станици јавне безбједности Приједор (СЈБ).[5]

Током трајања ратних дејстава између ЈНА и хрватских паравојних формација 1991. и 1992. године, муслимани бојкотују војне позиве, а у Приједору се исмијавају и вријеђају официри ЈНА.[6] Функционери СДА, као што су доктори Есо Садиковић и Ариф Бахтијарагић, те Мухарем Церић, инспектор за одбрамбене припреме у СУП-у Приједор, организују тзв. Лигу за мир, покушавајући да за своју идеју придобију и већи број Срба, како би њихова иницијатива добила грађански и мултиетнички карактер.[7]

Посланик СДА из Приједора и предсједник Општинског одбора СДА Приједор и Регионалног одбора Бања Лука др Мирза Мујаџић, у љето 1991. године покушао је спријечити колону тенкова ЈНА да оде раздвојити сукобљене стране на Банији, у Хрватској. Убрзо је отпочело копање земуница по муслиманским селима око Приједора и набављање оружја. Према каснијем свједочењу заробљених муслиманских екстремиста, Мирза Мијаџић је био главни организатор за стварање војних формација као и око наоружавања становника.[8] Паралелно са овим радњама, одређен број муслимана и чланова СДА одлази у Хрватску на обуку, те се послије обуке враћају кућама, а неки од њих се запошљавају у Станици јавне безбједности Приједор.[9] За једног од њих лично се залагао Мухамед Чехајић, предсједник Скупштине општине Приједор, у писму од 13. септембра 1991. године, упућеном Авди Хебибу, помоћнику министра полиције БиХ.[10] Да су чланови СДА из БиХ одлазили у Хрватску на обуку показује и списак за обуку у МУП-у Републике Хрватске од 8. јула 1991.[11]

Октобра 1991. године у Приједору се формира тзв. Кризни штаб општине Приједор, у чији састав улазе искључиво грађани муслиманске националности. На чело тзв. Кризног штаба постављен је Мухамед Чехајић, тадашњи предсједник Скупштине општине Приједор и члан Извршног одбора СДА за Приједор, а за чланове су изабрани Мирсад Мујаџић, предсједник Извршног одбора СДА за Приједор, Бећир Медуњанин, секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор, Хилмија Хоповац из Љубије, Мустафа Хоџић из Козарца и Ћамил Пезо из Приједора.[12]

У тзв. Кризном штабу почиње се заговарати идеја о потпуном преузимању власти у Приједору од стране СДА. Уз набављање и дијељење оружја својим члановима и симпатизерима, људи из СДА одлазе у иностранство да скупљају финансијска средства за куповину оружја. Тако је нпр. почетком 1992. године, уз знање предсједника тзв. Кризног штаба Мухамеда Чехајића, Мирсад Мујаџић звани Мирза, скупа са Емилом Војниковићем, замјеником секретара за привреду и друштвену дјелатност општине Приједор, отишао у Њемачку и Аустрију, гдје је од тамошњих муслимана скупљао новац за оружје. Од прикупљеног новца дио је уплаћен у централу СДА у Сарајеву, а дио у Приједор за потребе наоружавања СДА Босанске Крајине. Илијаз Менић, наставник из Козарца, путовао је у Њемачку да прикупи финансијска средстав за СДА Козарац.[13]

На састанку тзв. Кризног штаба за Козарац, којег су такође чинили искључиво муслимани, 4. марта 1992. године могло се чути од учесника састанка да је у Козарцу потребно формирати чету за брза дејства.[14]

Један записник СДА, којег је потписао Мирза Мујаџић 30. марта 1992. године, показује да је тада скупљено 2.500 марака за рад СДА.[15] Под утицајем Мирсада Мујаџића, а под маском балансирања националне структуре запослених у СЈБ Приједор, Хасан Талунџић примао је полицајце муслимане, а неки од њих су учествовали као припадници ЗНГ у борбама против ЈНА у Хрватској, од којих су многи, попут Мехмеда Авдића и Мухарема Рамића, касније учествовали у борбама у Приједору. Талунџић је новопримљеним полицајцима говорио да ће у најскорије вријеме муслимани у Приједору преузети власт.[16]

Функционери СДА су марта 1992. године у хотелу ”Приједор” одржали састанак, којем је присуствовао и представник Главног одбора СДА из Сарајева задужен за војна питања, као и два представника Главног одбора СДА из Босанске Градишке. Након тог састанка интензивирана је кампања стварања и наоружавања паравојних формација.[17]

 

Почетак сукоба у Приједору 1992. године

 

Након признавања независности БиХ почетком априла 1992. године од стране великих сила, прегласавања Срба, кршења Устава БиХ и потпуног занемаривања права српског народа, преласка војних јединица Хрватске на територију БиХ и напади истих на ЈНА и српске цивиле, било је јасно да ће доћи до оружаног сукоба већих размјера. Иста напета атмосфера осјећала се и у Приједору. Избјегли Срби из Хрватске, којих је, према неким процјенама, пред почетак сукоба у Приједору било око 7.000,[18] бринули су становнике Приједора да ће их можда задесити судбина слична њиховој.

Срби у Приједору почели су се такође организовати за предстојећи сукоб. Први се почињу организовати српски припадници СЈБ Приједор, који формирају тринаест тајних станица милиције, које су имале око 1.500 људи. Пошто су водеће функције у СЈБ Приједор држали кадрови СДА, организовање српских полицајаца вршено је тајно, најчешће у просторијама друштвеног дома Чиркин Поље.[19]

Начелник реформисаног и од српских кадрова очишћеног тзв. Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, 29. априла 1992. године издао је наредбу свим општинским и регионалним штабовима ТО БиХ о спровођењу одлуке тзв. Предсједништва БиХ о нападу на јединице ЈНА које се још нису повукле. Наредба је гласила:

 

  1. Извршити потпуно и масовно запречавање на свим путним правцима територије Босне и Херцеговине на којима јединице бивше ЈНА отпочињу извлачење техничких материјалних средстава, у непосредној координацији са МУП-ом.
  2. Извршити блокаду ширег рејона војних објеката из којих се настоје изнијети техничка материјална средства, разним врстама формацијских и природних препрека које обезбједети јединицама територијалне одбране Републике БиХ и МУП-а.
  3. Ненајављеним колонама јединица бивше ЈНА и без пратње МУП-а, спријечити излазак из касарне и комуницирање на територији Републике БиХ.
  4. Убрзано планирати и отпочети борбена дејства на цјелокупној територији Републике БиХ и исте координирати са штабом територијалне одбране регије, округа и Републике БиХ.

 У оквиру планирања борбених дејстава планирати опсежне мјере заштите становништва и материјалних добара грађана Републике БиХ.[20]

 

Наредба је упућена у 76 тзв. општинских штабова ТО, међу којима и тзв. Штабу ТО Приједор, и у осам тзв. регионалних штбова. Срби у Приједору, као и у цијелој БиХ, ово су доживјели као објаву рата.

Умјесто да тзв. Штаб ТО БиХ пошаље наредбу да се регуларне војне хрватске јединице које су упале из Хрватске и заједно са муслиманско-хрватским паравојним формацијама вршиле злочине над српским цивилним становништвом протјерају са територије БиХ, он се одлучио обрачунати са остацима ЈНА, чији су многи припадници били из БиХ и у којима је српски народ гледао заштитнике од регуларних јединица Хрватске и хрватско-муслиманских паравојних формација.

Ово је довело до акције преузимања власти у Приједору, коју је спровело око 400 припадника полиције српске националности на основу одлуке Извршног одбора Српске општине Приједор. Акција је спроведена у раним јутарњим часовима 30. априла 1992. године, када су, без иједне жртве, преузети сви важнији објекти у граду.[21]

Одмах након спроведене акције и преузимања власти свим припадницима СЈБ који нису били Срби понуђено је да потпишу изјаву о лојалности и остављен им је одређен рок да се одлуче.[22]

Међутим, истог дана је у мјесту Љубија, недалеко од Приједора, у Одјељење полиције дошао Мухарем Рамић, припадник СЈБ Приједор, који је раније прошао обуку у МУП-у Републике Хрватске. Заједно са својом групом, коју су чинили полицајци Есад Кадић, Расим Дедић, Исмет, Лука Бузук и познати криминалац Амир Селман, разоружао је полицајца Симу Стојића и преузео Одјељење полиције у Љубији.[23] Прва жртва сукоба у Приједору био је Раденко Ђапа, припадник СЈБ Приједор, кога су непозната лица убила 1. маја око 21,30 часова у Козарској улици бб.[24] Ово је довело до погоршања ситуације у Приједору, а рођаци убијеног осветили су се тако што су убили четворо недужних грађана муслимана: Расима и Исмету Шахиновић, Јусуфа Кучуковића и Мумина Рамића. Ситуацију је додатно узбуркао Мухамед Чехајић у директном програму Радија Приједор, када је апел за мир искористио да позове грађане на џеназу Јусуфа Кучуковића. Ова дешавања су одмах искоришћена у пропагандне сврхе, па су тако ХИНА и ХТВ објавили како је у Приједору тада убијено седамдесет људи.[25]

Трећег маја 1992. године формиран је муслимански ратни штаб са сједиштем у Хамбаринама, којег су чинили Мирсад Мујаџић (предсједник Извршног одбора СДА за Приједор), Хасан Талунџић (службеник СЈБ Приједор), Хусеин Црнкић, Енес Црнкић, Емир Мујаџић, Мухамед Чехајић (бивши предсједник Скупштине општине Приједор и предсједник Кризног штаба), Бећир Медуњанин (бивши секретар Секретаријата за народну одбрану Приједор), Теуфик Заимовић, Хилмо Хоповац и Нихад Кадић. Ратни штаб је пришао и формирању муслиманске полиције, чији је начелник био Хасан Талунџић, а његов замјеник Фикрет Кадирић. Посебна пажња поклоњена је организовању и наоружавању ширег подручја Козарца. У ту сврху формиран је и Штаб територијалне одбране Козарац, под вођством Сеада Чиркина, активног војног лица бивше ЈНА. Поред њега, у штабу су били Бећир Медуњанин, Бесим Алчић и Фикрет Паратушић. Штаб је био смјештен у подземном бункеру изграђеном на брду Бараковац, гдје су били инсталисани телефон 31–522 и радио станица. Изграђена су и митраљеска гнијезда, и то три према Козаруши, три према Ламовитој и једно према Трнопољу. Радио веза одржавана је са Приједором и Ивањском, одакле је очекивана подршка у случају борби, а везисти су били Хазим Гутић и извјесни Бешић звани Њуфло.[26]

На основу пронађене документације утврђено је да је свако муслиманско насеље имало формиране водове и чете, а велики број ових паравојних формација је био наоружан. Само у оквиру тзв. Штаба ТО Козарац било је по јединицама распоређено 3.599 људи, од којих је знатан број био униформисан.[27]

Истог 3. маја у Мјесној заједници Козаруша одржан је састанак муслиманског тзв. Штаба за очување мира, чији је предсједник био Вахид Мујкановић, на којем је приговорено Српској демократској странци општине Приједор због преузимања власти. Донесена је и Декларација о правилима понашања у циљу очувања мира.[28]

Видимо да су истог дана у околини Приједора дјеловале једна ратна и једна мировна муслиманска организација. Остаје питање колико је та мировна опција била искрена, када знамо да су чланови Кризног штаба Приједор, који је требало да се стара о безбједности свих грађана Приједора, радили на наоружавању муслимана и Хрвата, а између осталог формирана је и ТО у Козаруши. О томе свједочи мобилизациони списак за Козарушу I, са 105 имена војника.[29]

У самом граду Приједору током маја долази до спорадичних инцидената са паравојним формацијама. Тако је 8. маја у Приједору око 22:30 пуцано на полицијску патролу, а нападачи су четворица припадника муслиманских паравојних формација, од којих се један идентификовани звао Един Татаревић.[30]

Посљедњих десет дана маја дошло је до наглог погоршања ситуације и почетка отвореног рата. До тада су преговоре са српским властима Општине Приједор представници муслимана и Хрвата користили да се што боље припреме за општи рат. Крајем маја су одлучили да крену у коначну офанзиву.

Муслимански ратни штаб, на састанку одржаном 22. маја у кући Енеса Црнкића у Хамбаринама, којем је присуствовао и Мирсад Мујаџић, одлучио је да се поставе пунктови на улазима у муслиманска насеља и да се нападају припадници војске који буду хтјели туда проћи. Направљене су три групе, од којих је једна, у којој су били Мирсад Мујаџић, Емир Мујаџић, Асмир Вехабовић, Хусеин Пашић, Енес Црнкић, Хусеин Црнкић и Самир Калтак, заузела позицију на једној страни пута Приједор–Љубија. Друга група се налазила на самом пункту, а чинили су је Азиз Алишковић, Ферид Сикирић и још једно непознато лице са пушкомитраљезом. Трећа група, коју је предводио Дамир Хабибовић, заузела је положаје који су били удаљени од пута. Сви положаји заузети су око 17,00 часова.[31]

Око 18,00 часова наишао је аутомобил у којем се налазило једно лице у цивилу, које је возило и четворицу резервиста ЈНА у униформама. Послије заустављања аутомобила са пункта је отворена пушчана ватра, приликом чега су убијени војници Радован Милојица и Петар Лукић, а рањени су Ратко Милојица, Синиша Мијатовић и Недељко Антуновић. Након тога нападачи су назвали Станицу полиције Приједор рекавши да је војна патрола напала пункт и да има мртвих и рањених. Након сат времена дошла су амбулантна кола из Приједора, у пратњи два тенка и два возила, која су се након преузимања жртава вратила назад.[32]

Након тога у Хамбарине су дошле двије наоружане групе паравојних формација, једна под командом Славка Ећима, са око четрдесет људи, а друга, сличног броја, под командом поручника Мухића. Обје ове групе заузеле су положаје у Хамбаринама. Војска је затражила да се сутрадан, 23. маја, до 14,00 часова предају нападачи на резервисте, али пошто то није учињено дошло је до сукоба који је резултирао разарањима и људским жртвама, како код војске тако и код побуњеника. Овим је и званично почео рат у Приједору.[33]

Приједорске власти су преко Козарског вјесника упутиле проглас у којем су захтијевале да се све нелегално оружје преда у касарну Жарко Згоњанин. Они који буду долазили са оружјем да га предају, наглашено је, требало је да истакну бијеле заставе.[34] Како ће наредни догађаји показати, многи становници оружје нису предали.

Полицајци муслиманске националности ангажовали су се у редовима зелених беретки на подручју Козарца, а многи други, који су радили у граду или насељу Љубија и становали у насељима са већинским несрпским становништвом, ставили су се на страну паравојних формација или су вратили наоружање и опрему у СЈБ Приједор.[35]

Тзв. Штаб ТО Козарац је 23. маја 1992. године извршио општу мобилизацију на подручју Козарца и околних мјеста, Козаруше, Трнопоља, Камичана, Бабића и Кевљана. Позиви су дијељени са печатом тзв. Штаба ТО Козарац преко курира. Истог дана паравојне формације Козарца сазнале су да ће сутрадан из Бање Луке за Приједор проћи тенковска колона, те су почеле припреме за пресретање и уништавање колоне.[36]

У недељу 24. маја, у поподневним часовима, са обје стране пута Приједор – Бања Лука, у близини кућа Мехмеда Јакуповића и Мустафе Јакуповића, заузети су борбени положаји. Нападачи су били наоружани зољама, митраљезима, пушкама и пиштољима. Такође су имали и радио-станицу, смјештену у љетној кухињи Изета Јакуповића, којом је руковао Нихад Јакуповић, позивног знака Дрина, док је Штаб у Козарцу имао позивни знак Долина.[37]

Тенковска колона је наишла око 14,30 часова, када је на њу отворена ватра из свег расположивог оружја. Том приликом погинуо је војник Јован Згоњанин, погођен снајперским метком.[38] Након тога дошло је до борбе између војске и побуњеника и преузимања Козарца од стране српске војске.

Упоредо са борбама у Козарцу, у ноћи између 24. и 25. маја, извршен је и напад муслиманских снага на касарну Жарко Згоњанин у приједорском насељу Урије. Напад је изведен из правца насеља Пухарска, са већинским муслиманском становништвом, а извела га је група коју су предводили полицајац Сенад Грозданић, те Џевад и Саид Грозданић и Хамдија Балић.[39] Напад на тенковску колону на путу Приједор – Бања Лука и касарну говори о синхронизованим оружаним активностима паравојних формација.

Дио муслиманских снага који се повукао испред војске 28. маја, на састанку у шуми званој Пањик, на ширем подручју реона Курево, организовали су се и договорили да 30. маја у раним јутарњим сатима нападну сам град Приједор. Том групом, која је бројала око 350 људи, руководили су Изет Мешић звани Хаџија и Славко Ећимовић (Хрват).[40]

Напад на Приједор кренуо је из шуме Пањик око 4,00 часа, са пет борбених група. Прва група, под Славком Ећимовићем, имала је задатак да заузме зграду Дома официра, мост на ријеци Сани, који спаја насеље Тукови са Приједором, хотел Приједор, а након тога да заузму Радио Приједор. Друга група, под командом Асима Мухића, имала је задатак да из правца ријеке Сане нападне зграду Општине и СЈБ, а трећа група, под командом Халима Мехића, имала је исти задатак, али да напад изврши из правца зграде Рудника жељезне руде. Четврта група, под командом Едина Чајића, имала је задатак да заузме тзв. велики надвожњак и тиме прекине комуникацију између насеља Урије, у којем су се налазиле касарна и болница, и ужег центра Приједора, као и да се повеже са паравојним формацијама у насељу Доња Пухарска. Пета група, под командом Кемала Алагића званог Дивјак, имала је задатак да обезбјеђује заузете објекте.[41]

Након уласка ових формација у Приједор дошло је до борбе између војске и полиције и ових група, што је довело до погибије 18 и рањавања око 20 војника и полицајаца. Све групе су успјеле да дођу до својих циљева и нису пазили у кога пуцају – да ли су то војници и полицајци, или цивили, или чак кола хитне помоћи. Тако је група која је заузела тзв. велики подвожњак пуцала у болничка кола хитне помоћи, приликом чега је возач Горан Драгојевић рањен са 32 метка, али је ипак успио да се одвезе неколико стотина метара даље гдје је пронађен и успио је да преживи.[42]

Иста борбена група је у близини тзв. великог подвожњака пуцала и у војна санитетска кола, која су била видно обиљежена и са упаљеним ротационим свјетлима. Том приликом су рањени Драган Вучета и Ранко Томаш, који су се налазили у санитетском возилу.[43]

Џевад Џенановић, припадник паравојне формације која је нападала преко моста на Сани, водио је забиљешке, па је овако описао њихов напад: Киша пада ја са својом групом идем на хотел и Рибар, остали се поредали по Приједору, ту смо наишли на ауто на војнике па смо их морали побити. Нисмо били свега 4 сахата у Приједор јер је (нечитко) из Пухарске и осталих мјеста придружити па нису. Ми смо морали повући се једва када је нас туко транспортер до пет смо Сану прелазили по киши назад сакрили смо се у шуму ту око нас су падале гранате, ту смо остали до ноћи.[44]

Сукоби су вођени широм Приједора, а најжећи су били код хотела Приједор, ресторана Рибар, насеља Берек, у близини Гимназије, Општине и СЈБ Приједор. У Средњошколском центру нападачи су се утврдили, а у згради Средње мјешовите школе су држали заробљенике. Заробљеницима који су били рањени није указана медицинска помоћ.[45]

Српска војска и полиција из Приједора одбила је све нападе, након чега су се све паравојне групе повукле на планину Курево, између ријеке Сане и Љубије. На Куреву су консолидовали своје редове и организовали се за извођење нових напада на војску, полицију и цивиле, а нису били поштеђени ни муслимани који су прихватили српску власт у Приједору. Вођа ове групе био је Кемал Алагић звани Дивјак.[46]

Прије него што је Алагићева група похватана 4. новембра 1993. године, починили су многе злочине над Србима и муслиманима у околини Приједора. Тако су 21. јула 1992. године у мјесту Ризвановићи ликвидирали Мирка Даље- вића, а истог дана заробили су војника Зорана Јошкића, одвели га у шуму Курево и тамо након мучења ликвидирали 23. јула. Истог дана у мјесту Раљаш убијени су Борислав Жујић, Миленко Гојић и Милан Ђургуз.[47]

У мјесту Кончари су 3/4. августа 1992. године убили цивила Стојана Дотлића, коме су провалили у кућу и у предјелу врата и лијевог рамена нанијели му ножем двије ране, које су биле смртоносне. Половином истог мјесеца у мјесту Зецови, Стари град бр. 175, у кући породице Џенановић, на којој је писало Ова кућа је под заштитом ЈНА, поменута група је убила Вејсила Џенановића, његовог зета Енреса Реџића,[48] Азану Џенановић, Фахрудина Реџића, Меила Реџића, Вахида Реџића и његовог брата чије име није идентификовано.[49]

Крајем августа 1992. године почињени су злочини у мјестима Ламовита, Козаруша и Подграђе. У Ламовитој су 27. августа убијени цивили Стојан Јањић и Марко Дакић, који су убијени с леђа, док су се возили на трактору, којег су припадници паравојних формација након тога запалили заједно са лешевима убијених. У Козаруши је 29. августа убијен цивил Остоја Балтић, на чији је аутомобил, који се кретао старим путем Приједор–Козарац, отворена ватра, а након што су возача убили, запалили су аутомобил. Истог дана у Подграђу је убијен цивил Божо Инђић, у чију је кућу упала једна група, а након убиства кућу су запалили.[50]

Дана 8. септембра 1992. године у Зецовима је дошло до новог злочина, када су убијени Милан Ступар и Стојан и Раде Бабић. Злочинци су леш Стојана Ступара запалили, а лешеве Милана Ступара и Раде Бабића бацили у бунар, након чега су дио бунара над земљом запалили.[51] Муслиманске паравојне снаге су наставиле свој терор и током 1993. године. Тако су у Доњој Љубији 22. августа 1993. године испред његове куће усмртили Асмира Шумића. До краја 1993. године похватани су скоро сви екстремисти и предани у Истражни затвор Бања Лука.[52]

На подручју Приједора била су формирана и три сабирна центра: Кератерм, Трнопоље и Омарска. Кроз те сабирне центре прошло је више хиљада људи, углавном муслимана и Хрвата, од којих су многи учествовали или били умијешани у оружане сукобе, са којима је обављено око 6.000 информативних разговора. Сабирни центри Кератерм и Омарска расформирани су 21. августа 1992. године, док је Трнопоље остало у функцији до новембра 1992. године. Организовано је више конвоја којима су људи из сабирних центара превезени у правцима Скендер Вакуфа, Бугојна, Карловца и Градишке.[53]

Борис Радаковић

 

Текст преузет из “Гласника архивских  радника РС”, број 7, Бањалука 2015.

 

[1] Рад је настао у оквиру пројекта Удружења студената историје ”Др Милан Васић” Бања Лука под називом Истраживање аспеката Одбрамбено-отаџбинског рата. Пројекат је реализован у сарадњи са Републичким центром за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

[2] D. Ćurguz, M. Vignjević, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred ”Mladen Stojanović”, Prijedor, 1982, 15.

[3] 3 Исто, 16.

[4] 4 Исто, 189–201, 261–273, 515–569, 629–777

[5] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[6] Тако што су водали коње са објешеном таблом на којој је писало паметнији сам од генерала.

[7] Исто.

[8] СЈБ Босанска Градишка, P0056498, 28.5.1992. Документ је у посједу аутора.

[9] Исто, 14.

[10] Skupština opštine Prijedor, Kabinet predsjednika, br. 01-40/91, Prijedor 13.9.1991.

[11] Spisak kandidata za obuku specijalaca u MUP-u Republike Hrvatske, Stranka demokratske akcije, br. 1258/91, Sarajevo 8.7.1991. Копија документа је у посједу аутора.

[12] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94,15.

[13] Исто.

[14] Д. Тадић, Дневник првог хашког затвореника, Београд 2010, 16.

[15] Zapisnik SDA, Prijedor 30.3.1992. Копија документа је у посједу аутора.

[16] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 16.

[17] Исто.

[18] Козарски вјесник, 6. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[19] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[20] Ministarstvo za narodnu odbranu, Štab teritorijalne odbrane Sarajevo, br. 02/145-1, Sarajevo 29.4.1992. Копија документа је у посједу аутора.

[21] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633748, Prijedor, januar 1993, 1.

[22] Исто, 2.

[23] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.

[24] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 1.

[25] Козарски вјесник, 8. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[26] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 18–20.

[27] Исто, 18.

[28] Козарски вјесник, 8. мај 1992.

[29] Teritorijalna odbrana Republike BiH, Štab teritorijalne odbrane Kozarac. Документ је у посједу аутора.

[30] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 17.

[31] Исто, 19.

[32] Исто.

[33] Исто, 19–20.

[34] Козарски вјесник 23.5.1992. Документ је у посједу аутора.

[35] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 2.

[36] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 21.

[37] Исто, 22.

[38] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 2.

[39] Козарски вјесник, 29. мај 1992. Документ је у посједу аутора.

[40] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23.

[41] Исто.

[42] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4. 2011, 7.

[43] Исто.

[44] Оригиналан документ се налази у архиву Републичког центра за истраживање ратних зло- чина, а копију документа посједује и аутор.

[45] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 4-6.

[46] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02-МР- КУ-562/94, 23–24.

[47] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4.1/773-8-1/11 од 5.4.2011, 8.

[48] Име је написано нечитко, па се не види добро да ли се покојник звао Енрес, или Енес, или слично.

[49] Министарство унутрашњих послова, Центар јавне безбједности Приједор, бр.11-17/02-МР- КУ-562/94, 24.

[50] Исто, 25.

[51] Исто, 24.

[52] Исто.

[53] Izvještaj o radu Stanice javne bezbjednosti Prijedor za poslјednjih 9 mj. 1992. g., Ministarstvo za unutrašnje poslove, Centar službi bezbjednosti Banja Luka, Stanica javne bezbjednosti Prijedor, br. 00633749, Prijedor, januar 1993, 4.

Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини XIX вијека (до првог похода Омер – паше Латаса)

Увод  

Током XV вијека на простору Балканског полуострва Турци полако почињу да освајају ове области под своју власт. Ове области су имале вазалан однос према Турцима. Међу њима нашла се и територија Босне, која је под Турке, коначно  пала 1463. године, предајом тврђаве Боговац, а затим падају  Високо, Травник и Јајце, иако се већ раније један дио налазио под Турцима (простор Врхбосне). Турци су можда још 1448, а свакако прије 1453 године, у запосједнутом дијелу Босне образовали једну своју управну јединицу која се, у домаћем извору из 1453, назива „Босанско крајиште“, а у најстаријем познатом турском попису из 1455. године, „Vilayet Hodided“ и „Vilayet Saray-ovas“.[1]  Турска власт у Босни се нагло почела ширити тек након пад Деспотовине 1459. године, када су Турцима били потпуно отворени сви путеви у унутршњости Босне.[2]  Освајање Босне имало је за Турску важност у томе што је Босна представљала важан стратешки положај у борби са Угарском краљевином на копну и Млетачком Републиком на мору. Тако да капитулацијом Босне Турци су угрозили оба противника. Освајањем земље босанског краља, области Павловића и Ковачевића, и окупирани дио  земље Херцегове Турци су претворили у вилајете које су ујединили са ранијим вилајетима у Рашкој и Босни  и од читавог територија основали Босански санџак.[3] Херцеговина се дуже одржала. Међутим, иако се Херцеговина већ 1470. године нашла под влашћу Турака, тек падом Новог 1482. године  било је завршено турско освајање Херцеговине. Турци су са собом донијели своје обичаје, које је становништво током времена прихватило. Због тога данас има доста заоставштина које је ова империја оставила за собом, почевши од великог броја турцизама који се налазе у српском језику. Одређен број становништва је прешао у ислам,  најчешће због личних интереса. То је довело до тога да се на простору Босне и Херцеговине јављају три вјерске скупине, док их је у предходном периоду било само двије. Заправо, постојало је само хришћанство које се дијелило на римокатоличанство и православље, а затим се јавила и посебна скупина богумили. Управо због тога, процес исламизације становништва у Босни је био много лакши за разлику од осталих територија Балкана. Пошто није постојало вјерско јединство у народу. Становништво почиње да учествује у ратовима које води Турска на територији западног Балкана и централне Европе. Након великог Бечког рата (1683-1699) и неуспјеха турске војске да заузме овај град, Босна постаје западна провинција Турске империје. Карловачким мировним уговором из 1699. године потврђене су историјске границе Босне на сјеверу, западу и југу. Током XVIII и првој половини XIX вијека Босна води одбрамбене ратове против Аустрије и Венеције, док у исто вријеме захтјева  аутономан статус у оквиру Турске империје. Дошло је до више побуна против турске власти као што је покрет Хусеин-капетана Градашчевића (1831-32), покрети који су се јављали и након Градашчевића су угушен војном интервенцијом Омер – паше Латаса (1850-1852) .

                            Босански ејалет: настанак и географски приказ

Уговором у Пожаревцу 1718. године Аустирја је потиснута са Балканског полуострва. Граница према Аустрији успостављена је 1740. године, након закључивања мировног уговора за вријеме валије Али-паше Хећимогула. Границу Босанског ејалета према Аустрији чинила је ријека Сава од ушћа  Босута то ушћа Уне. Ријечна острва на Сави су убиљежена као заједничка.[4]  Ријеч је о рачанској, жупањској, растовичкој и бродској ади. Од ушћа Уне код Јасеновца гранична линија је ишла ријеком Уном до Дривуше, а онда се помјерила од Уне југозападно до мјеста гдје се Гомионица улива у Корану, и ту је био свршетак границе, да би онда од Гаја ишла  сјеверозападно до Поникава; Поникаве и Крестиновац су остали у оквиру Босанског елајета. Код Бихаћа је повучена планином Пљешевицом до Брезовца, а онда на тромеђу  на Дебелом брду. Граница Босанског ејалета према Млетачкој Републици  полазила је од санског ејалета према Млетачкој Републици. Полазила је од Медвјеђе Главице на Деболом брду сјеверозападно од Руина се протезала у правој линији од тврђаве до тврђаве. Граница је ишла скоро правом линијом у правцу југоистока преко Динаре и Биокова, остављајући Босанском ејалету Кијево, Триљ, Загвозд све до Метковића. Од Метковића је ишла на море до енклаве Клек која припада Турској и дијелила је Дубровачку Републику од Републике Св. Марка. Граница са Дубровачком Републиком није се мјењала, енклава Суторина која је припадала Турској раздвајала је Дубровачку и Млетачку Републику на југу. На истоку је Босански ејалет имао границу на Дрини. Промјене су услиједиле зато што територије зворничког санџака на десној страни Дрине нису биле потпуно прикључене зворничком него су остале у сатаву смедеревског санџака. Ријеч је о шабачком, лозничком и крупањском кадилуку. Тако су Босанском ејалету припадале  територије само с ове стране Дрине пошто је и Ужице било укључено, послије 1739., у састав Смедеревског санџака. Границе Босанског ејалета су промјењене и на његовој јужној страни, али послије 1756. године. Тада су подгорички и карадаг  кадилуци  издвојени из Скадарског санџака и Румелијског ејалета и прикључени херцеговачком санџаку у Босанском ејалету. Ове границе и опсег  Босанског ејалета  остали су све до новог рата Аустрије  и Русије против Турске 1788. године.[5]

[6] Босански Пашалук око (1593-1606)

Сједиште босанског валије налазило се у Травнику  у току читавог XVIII вијека и прве половине XIX вијека. Када се говори о политичким приликама босанског ејалета током прве половине XIX вијека, ту је долазило до честих немира.  Током 30-тих година ти немири ће се испољити у тежњи ка стицању аутономије под водством Хусеин-капетана Градашчевића. У том периоду долази и до успостављања конзулата, гдје ће главну улогу одиграти конзули Аустрије и Француске.                       

                    Босански ејалет од 1800. до укидања јаничара 1826. године

Стари босански беглербелуг, касније пашалук, ејалет, задржао је и почетком XIX вијека посебан положај у државном устројству и управи Турског Царства. Његова цијелокупна историја прве половине XIX вијека била је уствари упорно настојање Порте да османизује цијели јавни живот у Босни, а опет с друге стране тежња хришћанске раје да се ослободи турске власти путем оружаних буна и устанака. Међутим, тај народ упркос многим покушајима није успио у својим намјерама социјално-политичке револуције. Посебну тежину приликама давали су и вјерски односи који су знатно утицали и на развој политичких збивања у унутрашњим односима турске власти и хришћана, на политички положај Босне према сусједној Аустрији, затим Црној Гори владика Петра I и Петра II, као и према ослбдилачкој Србији. Основну политичку и друштвену снагу у Босни почетком XIX века представљали су капетани у својим управним областима, тзв. капетанијама.[7] Капетаније су биле мањи, тачно ограничени територији у прво доба њихова опстанка само дуж оних граница босанско-херцеговачких које су дијелиле Турско Царство од хрватских земаља , што стајах под влашћу бечког цесара и млетачког дужда, а од XVIII стољећа било их је и у унутрашњости и то уз главне друмове што су водили с периферије у средњу Босну.[8] Капетаније су се службено звале именом главног града. Свака капетанија (турски капундалук) имала свој тачно ограничен териториј бар с једном јачом утврдом и своју војску.[9]  Мада формално почињени везиру у Травнику, капетани су својим звањем и положајема, који су били наслиједни, представљали у капетанијама не само упориште турске власти у покореном хришћанском становништву него су показивали и знаке политичке самовоље и непослушности према Портиним високим представницима у босанском пашалуку. То је и давало основни печат развоја унутрашњополитичких односа босанско-херцеговачке историје кроз сво вријеме владавине и настојања султана реформатора, нарочито  Селима III (1789-1807) и Махмуда II (1808-1839).[10] Политички односи у Србији и тежња кнеза Милоша ка аутономији довешће и до реакције становника у Босни ка постизању истог циља. Како су капетани, бегови, и насљедне пашаларске куће биле стварни носиоци не само аграрне експлотације него и државне управе, то је покрет српског народа у Босни  био окренут према њима, као носиоцима друштвено-класичног почињавања и као проводницима других мјера управног и пореског система, зулума и разних незаконитих прогона. У раздобљу првог српског устанка у Србији, у босанском пашалуку је било тридесет и шест капетанија.[11] У рату против Срба у правом српском устанку и у походима на Србију учествовали су поред спахија и јаничара и многи капетани са људством из својих капетанија.

Почетком XIX вијека босански валија  је био  Сеид Мехмед-паша. У то вријеме односи са Дубровчанима били су замршени. Дубровчани су пак страховали од доласка босанске војске на њихову границу.[12] Босански валија  Мехмед је управљао Босанским ејалетом у вријеме када је Турска ратовала с Француском око Египта.[13] Тако да је босански валија тражио од Дубровчана да га обавјештавају о доласку и француских бродова и путника, а вијести о приликама у Египту да шаљу у Травник чим пристигну у Дубровник. Он је тражио и податке о обавезама дубровачке луке и солане Стон. У ово вријеме у Босанском ејалету долазило је често до смјењивања валија, па да би то спречио, Селим III је одлучио да се валије не премјештају  и не мјењају уколико за то није било потребе. Мада тешко је утврдити колико се Порта  придржавала одредаба ове Kanun-name[14], али су се валије дуже задржавале у ејалетима. Мада је Висока Порта[15], дајући повластице Дубровачкој Републици[16] да она искључиво продаје со у Босанском ејалету, омогућила јој опстанак у последњој години због одржавања исте цијене уз пад вриједности новца у односу на друге монете, Дубровчани су ипак губили на продаји соли.[17] Осим тога, Црногорци су стално упадали у Конавле, стога је било потребно да се доведу полицајци да буду на граници према Зупцима и Крушевици. Управо 1802. године почеле су великашке борбе у Херцеговини, које ће са краћим или дужим прекидима трајати током прве двије деценије XIX вијека. У питању су били сукоби мостарског ајана Алијаге Дадића са благајским ајаном Алијагом Воњавицом. Ове борбе су вођене и у другим крајевима Босанског ејалета.[18] Почетком  XIX вијека у Босни долази до немира. Босна је требала да помогне гушењу буне у Србији, али је била суочена са нарастућим немирима у унутрашњости ејалета.[19][20] Догађаји из првог српског устанка веома су утицали и на хришћанско-турске односе у босанском пашалуку. То је побудило наде да ће и они моћи да се отргну од Турака.  Херцеговачко становништво је поднијело као и српска раја, врло оштре оптужбе против израбљивања и несносног угњетавања које над њима проводе капетани, па су сви тражили заштиту од Порте. Уколико им Порта одмах не обезбједи заштиту, они ће тражити друге излазе,  у које су убројали сједињење са Црном Гором или исељавање.[21] Причало се да су босански прваци предложили валији да одузме оружје од хришћана да би се тако спријечила њихова побуна, али то није учињено у 1804. години.[22] Кајмакам Сулејман–паша, рођени босанац, спречавао је у првом реду да у Босанском ејалету по угледу на Смедеревски санџак не дође до устанка. По Босни се у то вријеме чују гласови како устаничка војска из Србије иде према Дрини и да ће напасти Зворник. У Херцеговини се прилике нису промјениле. Међутим, све то није довело до дизања устанка у Босанском ејалету. У почетку устанка код великог дијела босанских муслимана првака показивана је извјесна наклоност за устаничку ствар.[23] Устаницима је чак од неких долазила помоћ у муницији и давани су савјети. Мада се очекивало да ће се у Босни подићи устанак хришћанског становништа, то се није десило.

       Однос Босанског ејалета према устанку у Србији, утицај Француске и Аустрије

Након што су се Босном прошириле гласине да се српска устаничка војска приближава, у прољеће 1805. пале су припреме за ратовање. Од могућег проширења устанка и на босанске крајеве, Порта је страховала од тренутка кад су се 1805. појавили Французи у Далмацији, и то утолико што пре што се у проширен француско-руски рат на обали Јадрана умешао и црногорски владика Петар I.[24] Они су упадали у приморске крајеве бивших млетачких посједа у Боки Которској и на подручје Дубровачке Републике коју су окупирали Французи, а такође и на турску територију, посебно нападајући околину Никшића. Опште стање у коме се нашло Турско Царство после низа неуспјеха у рату, нарочито после пораза на Иванковцу 1805, на Мишару и Делиграду 1806, Старом Влаху, Штубику и Малајници 1807, а посебно заузеће Београда крајем 1806, представљало је тежа политички и војни проблем за Порту.[25] У то вријеме и прије него ће доћи до рата Русије са Турском по француским вјестима се видјело како се у српским пјесмама слави устанак и побједа Карађорђа. Исто тако могло се и према аустријским вијестима видјети да су били велики зулуми босанског становништва на овим просторима и жељи да се учини крај уз помоћ Србијанаца. Босански ејалет није био на страни српских устаника, иако се у том простору налазио и велики број хришћана који су чинили рају (подчињено становништво). Предтавници турске власти су имали негативан политички став према Србији, и у њој су видјели свог непријатеља.  То има и оправдани разлог јер су се они бојали јачања саме Србије и заузимања територија на простору Босанског пашалука. О овоме је био обавјештен и Црни Ђорђе који се није уплашио претње јер ако би Босанци и напали српске устанике, на њих ће ударити Црногорци и Арбанаси, а на двије стране не могу ратовати.[26] Босански и хереговачки трговци исељеници у пограничне вароши Аустрије, као и србијански повереници, босански повратници из Србије, служили су се не само као усмени пропагатори него и као снабдјевачи оружјем и барутом многих босанских српских села, а у каснијим годинама  првог устанка и као потајни Карађорђеви војни стручњаци  за увјежбавање босанских сељака, чак и на простору од ријеке Босне према Врбасу и Крајини. Прије него што је  наредио да се скупља босанска војска, валија је покушао да ријеши спорове на граници са Аустријом.  Ипак, све је било узалудно јер мир на граници није био успостављен. Стога је Висока Порта упутила свог капиџибашу да он са валијом заведе ред у граничном подручју. Разлози неприлика на граници били су пљачкашки походи. Испитујући све околности под којима је дошло до повреде границе утврђено је да су пљачке чинили станвовници Острошца.[27] Међутим, валија је имао првенствени задатак да угуши побуну српских устаника и да спријечи њено ширење на Босански ејалет.[28] У међувремену су се у Европи помјерале границе које су се дотицале и Дубровачке Републике. У то вријеме трају Наполенови ратови (1804-1815). У трећој коалицији коју су образовале Аустрија, Русија и Енглеска потписан је уговор о миру у Братислави 25. децембра 1805. године па је Аустрија уступила Фрнацуској Истру и Далмацију, и тако су Дубровачка Република и Босански ејалет добили новог сусједа – Француску.[29]  За тог новог сусједу Босна је постала све интересантнија због даљих планова ширења ка Истоку. А исто тако, све то је пратила и Аустрија. (Аустрија ће касније да искористи ситуацију у којој ће се наћи Турско Царство, поготво за вријеме Источне кризе почевши од 1875. године. Ту је изашао гроф Андраш 30. децембра 1875. са својим програмом реформи у Босни и Херцеговини.[30] Међутим, тај план ће само још више да „захухта“ ситуацију на овом простору.) Аустрија је након мира у Братислави послала свог емисара у Дубровник и његово балканско залеђе. Он је претпоставио да се између свих православних манастира у Црној Гори, Босни, Херцеговини и Србији и њихових главних личности постоји живо и редовно дописивање, што говори о сарадњих свих Срба на наведеним просторима и упућености на саму ситуацију. Французи су се све више дотицали Босне како су се усталили на Јадранском мору.[31] Порта је наредила валији да нападне српске устанике из три правца: на Шабац, на Ужице, и на Бајину Башту.[32] С друге стране српски устаници су нападали новопазарски крај, Стари Влах, Рудо и Пљевља, а запалили су Прибој, Вишеград и Лозницу.[33] Двије године се у Босни окупљала војска, што је довело до великог незадовољства становништва.  Из сваког босанског града и паланке позвана су по двојица ага у Травник. Војска је припремљена против Црног Ђорђе, чија је војска, како се чуло, продрла до Средбрника и Грачанице. Вјероватно је припремљан велики поход у који су позвани сви босански капетани, па и бихаћки капетан Беширевић.[34] Аустријски поузданици који су пратили ова дешавања уочили су да се Босанци не одазивају радо у војску јер сматрају да морају чувати границу Босне. Године 1806. босанска војска се скупљала у три логора: код Мостара, код Ливна и код Неретве.[35] Вођа српских устаника Карађорђе Петровић покушао је да придобије црногорског владику Петра I да Црногорци нападну Босну и тако натјера босанског валију да ратује на двије стране. Црногорци ипак нису заратили са Босном и Херцеговином, иако се десило више чарки на граничном крају, што је била уобичајена појава. Тако су се на бојном пољу сукобили српски устаници и босанска војска. У новопазарском крају били су побједници Босанци, у Подрињу српски устаници.[36] У крајевима тадашње Херцеговине, посебно мјесто заузима  Дробњаци. Они се све више одвајају од турске власти, избјегавају да у своју средину приме Турке и да редовно плаћају царске данке. Они су се сасвим одметнули 1805, па је на њих послан санџакбег клишки Сулејман-паша Скопљак. По свему изгледа да је Порта сматрала да је овај покрет био у вези са устанком у Србији. Уз Добрњаке су устали Морачани, па је устанак претио да привуче и друга сусједна брдска и херцеговачка племена.[37] Турске сумње да су Дробњаци имали везе са Србијанцима биле су оправдане јер је Карађорђе у љето 1804. позвао све Херцеговце на устанак, преко архимадрита из манастира Пиве. Први сукоб Сулејмана-паше са устаницима завршио се неуспјехом у Кулићима, у Пиви. Међутим, Сулејман-паша је послије претрпљеног још једног мањег пораза, узвратио контранападом и продро је у Добрњаке. Том приликом је већи дио становништва пребјегао у Морачу и друга околна племена. Одређене чете су се спојиле са Карађорђевим те је Скопљак још у два маха, 1810. и у прољеће 1812. нападао на Добрњаке из безбједносних разлога.

Након тога, у Босну као нови валија долази Мехмед Хусрем-паша. Велики присталица реформи Селима III, био је наклоњен Французима и велики присталица Наполеона. Међутим, босански муслимани су мрзили Француску откако је она напала Египат. Откако су Французи окупирали Далмацију, Босанци су страховали да не нападне и Босну. Тако да Босанци нису вољели новог валију, нити је он њих волио, једино је цијенио Сулејман-пашу Скопљака. Највећи пораз босанска војска доживљела је на Мишару 1. августа 1806.[38]

У Босни се све више говорило о миру са Србима, а о немирима у Цариграду шапутало се међу собом тајно. Французи су се приближавали босанској граници, њима Босанци нису вјеровали, посебно капетани, док с друге стране валија је био њихов највећи присталица, а посебно након упада у Дубровник. Затим, 1806. године Руси улазе у Бококоторски залив, тај залив је био у рукама Аустрије која је требала да га преда Французима, али пошто је била у добрим односима са Русима, није то учинила. Тако да се Дубровачка Република нашла између Руса и Француза. Након тога је почело освајање тих области, и због тога се Босна плашила Француза, да не би кренула и на њу. Затим су услиједиле мјере за заштиту сјеверних граница Босанског ејалета. Најприје су обновљене границе дубичке и бербирске тврђаве. Иако су турске власти требале да разоружају становништво Босне, према аустријском уходи они то нису урадили. Разлог је био тај да је то могло довести до побуне хрушћана у Босни.  Иако се само нагађало примирје између Србије и Босне, крајем 1806. године валија је сазвао вијећање босанских капетана. Тамо се расправљало о начину сакупљају војске против Србије и Црне Горе. Из страха да хришћани нешто не покрену у Босни, наредио је и претраживање и два православна манастира. Међутим, ту није нашао ниша. Једино што се нашло јесте доста аустријских шпијуна који су извјештавали аустријске власти о ситуацији у Босни. Из тих извјештаја могло се примјетити да су Францизи  остварили јак утицај на Босну. Окршаји између српских устаника и Босне прекинути су крајем 1806. године. Тада се у логору српских устаника на Мишару преговарало и о успостављању мира. Колики је био јак утицај Француза говори податак да су се они слободно кретали по Босни, и да њихова војска може пролазити кроз Босански ејалет. Пошто 1807. године долази до поновног турско-руског рата, дошло је до поновног сакупљања босанске војске. Тада долази до јављања великог незадовољства против власти, валијиног двора и Порте, па су се све више чули захтјеви да Босна, као и Србија, добије промјене јер се немири шире цијелом Румелијом. А највише су се бојли, да ове промјене не искористе Нијемци, па окупирају Босну. Сем тога Босна је морала да штити границу и са Црном Гором коју је штитила Русија. У потрази за тајним Карађорђевим посланицима и хајдучким четама, зворнички Али-паша је 1807. спалио манастир Тавну  и подринска села Баницу, Пилицу, Белошевиће и Главачицу. Затим је Портиним ферманом наређено да се разоружају сви становници Босне, али то није утицало да се угуше кретања хајдучких чета на простору од Подриња до Крајине. Тада интерес Француске све више јача. Она је отворила свој конзулат у Травнику, а за генералног конзула поставила Пјера Давида који је на том мјесту остао до августа 1814, када је конзулат затворен.[39] Међутим, становништво у Травнику није било одушевљено овом одлуком, те су стога често добацивали самом конзулу „ђаур“[40]. Пјеру Давиду је француска влада наложила да у Босни пронађе све што може да послужи као предмет трговине, све што може да повећа и прошири у свим правцима везе између двију граничних земаља.[41] У овом периоду према извјештајима који су стизали у Војну крајину, могло се наслутити да се у Босни спрема рат. Капетан Куленовић је 13. фебруара 1807. добио два фермана. Султан је у првом ферману тражио да се Босанци спремају на рат јер је Русија заратила са Турском. Док је у другом строго наредио да се не смију кажњавати аустријски поданици  и да им се мора осигурати слобода кретања по Турској. У Босанском ејалету су биле све чешће присутне ријечи о упаду француске војске. Али, ни то није утицало на одлуку валије да буде пријатељ Француза. Што говори и податак гдје валија говори са мржњом о  гласовима које се шире о њему. „Ја сам Турчин, а не Француз, али ја љубим Фрнцузе зато што су то најстарији  и најискренији пријатељи Османског Царства.[42] Тешко вама ако разгњевите Французе и мене увриједите.[43] Валија је покушавао да измири однос између Босанаца и Француза. Међутим, поједини Босанци су нагађали да је потписан тајни споразум између Аустрије, Француске и Турске око подјеле Босне. Зато Босанци нису вјеровали Французима. Током 1807. године и свих дешавања са Французима, долази до поновног дјеловања српских устаника. У то вријеме су српски устаници упали у Босну на више мјеста у околини Зворника. Тако да је било разумљиво то стање страха код босанских муслимана. Они су стога послали четворицу најугледнијих „Турака“  из Сарајева да посјете аустријског генерала у Броду. Генерал им је одговорио да аустрјски цар одржава мир са свим државама, а Боснци су добри сусједи. Босанци су рекли да више воле Нијемце него Французе. Тако је у Босни дошло до подјеле на оне који воле Французе и они који воле Нијемце. Разлог толиког неповјерења Босанаца је тај што су Французи прекршили договор и освојили Египат. Тако да они сада не могу њима да вјерују јер не знају шта да очекују од тога.  Српски устаници су напредовали, те су током априла 1807. године већ освојили дио Зворника и опколили зворнички град. Српски устаници прешавши Дрину на 3-4 мјеста, њима су се придружила и три православна села, па су напали Јању и ударили на Бијељину. Али, ту их је одбио Али-паша. Зворник је био кључ Босне и ако га Срби заузму онда више нису били сигурни ни Травник ни Сарајево. Није заостала ни реакција турских власти, који су строго кажњавали сваког хришћанина који буде ухваћен да помаже устаницима.  Наређено је да се свим хришћанима одузме оружје, јер се причало да босански хришћани спремају устанак. Током упада у Зворник, српски устаници су имали велике губитке. Тада је дошло и до хапшења великог броја православних свештеника и угледних људи у Сарајеву, Травнику, Јајцу, Бањој Луци, Градачцу и Тузли. Босански валија је почео опремати босанску војску, у њој су се могли уочити и француски артиљерци. Султан је наредио валији да мора да угуши устанак Срба, и да је Босански ејалет окружен непријатељима којима се не може вјеровати, мислећи на Французе. Стога је валија разговарао са Пјер Давидом и оштро изјавио да због понашања Француза може доћи до непријатељства између Француза и Турака. Августа 1807. године престали су сукоби са српским устаницима, могле су се још само уочити пограничке чарке али без великог значаја. Проблем је био што су се сада на оружје почели дизати босански хришћани. Хришћани су се обратили Аустрији за помоћ. Али, она није упутила јер су владали добри односи између ње и Турске и нису хтјели то да кваре. Сви покрети аустријске војске били су повезани са мировним уговором закљученим у Тилзиту. Услови овог мира су били: Аустија је тражила изравнање границе тј. од извора цијелу лијеву обалу Уне, а да је султан тражио крај око Пљешевице који је 1791. уступљен Аустрији.[44]

У то вријеме у Босни, почињу припреме за устанак. Организатори устанка били су Јован Јанчић и владика Бенедикт Краљевић. Циљ буне било је повезивање са устаницима у Србији.  Тако су Јанчић и његови сарадници долазили у контакте са Француском, Аустријом и Русијом. Током прољећа 1807. године аустријске власти су сазнале да су Срби у Босни спремни за дизање устанка. Међутим, иако је народ био спреман за устанак, вође устаничке организације су га одгађале и уз знатне потешкоће обуздавале народни покрет. За одгађање устанка има више разлога, а један од главних јесте и недостатак олова и барута. Уз све то, Босанска крајина се налазила далеко од устаничке Србије и између њих се налазио густ кордон муслиманских насеља у Спречи и Посавини. Због великих намета и римокатоличко становништво било је спремно да се прикључи устаничком покрету. Тако је извјесни Самарџић, католик из Јајца, ступио у контакт с Карађорђем. Карађорђе му је обећао титулу војводе Босанске крајине у случају да придобије своје земљаке за општу ствар. Током цијеле 1807. године Јован Јанчић је путем својих веза у Аустрији набављао оружје за устанак. Поред пушчаног барута, Јанчић је куповао и барут за топове. Тражио је помоћ у праху и олову од митрополита Краљевића, који је у међувремену пребјегао у Аустрију. Јанчић је говорио да би могао заузети Бању Луку за недељу дана када би имао довољно праха и олова. Подизање буне је због ових недостатака одложено за 1808. годину.  Многа села Босанске крајине била су спремна да се придруже устаницима. План устаника је био да се на препад заузму градови: Бања Лука, Градишка, Нови, Дубица, Дервента, Србац и други. Устанак је почео 25. септембра 1809, тако што је сам Јован Јанчић убио једног угледног муслимана. Одмах на почетку Јанчић губи живот. Међутим, тим се није у потпуности угушио устанак. Најдуже се одржао у Козари и Мотајици, до 7. октобра.[45] Након што је угушен устанак средином октобра, Турци су начинили страшна злодјела над становништвом. Првенствено су набили на колац све сељаке у беговском конаку у Машићима.  Устанак је пропао због слабе организованости самих устаника, недовољно квалитетног наоружања као и због тога што је вођа устанка убијен већ првог дана. Један од разлога које наводи Милорад Екмечић је и тај што су људи око Карађорђа сматрали да је митрополит Бенедикт Краљевић француски ухода па му због тога нису били наклоњени.  Овај устанак, у народу познати као Јанчићева буна, у историји српског народа у Босни био је последњи револуционарни покрет који је настао под јаким утицајем српских побједа у Србији.[46]

                                                  Наставак немира у Босни

Омрзнути валија Мехмед Хусрев-паша за свог кајмакама одредио је Сулејмана пашу Скопљака. У овом периоду Аустрија одлучује да отвори конзул како би могла још боље да развије добросусједне односе. За конзула био је именован Паул фон Митесер (Paul fon Miteser). Аустријски конзул Паул фон Митесер је обавјстио  да су и он и босански валија већ добили запт-ферман којим је султан одобрио отварање „Аустријског царског конзулата“ у Босни.[47] Он је познавао Босну и језик тог подручја.  У то вријеме за новог валију изабран је Халим Ибрахим-паша. Пошто је по законима забрањено улазити у Босански ејалет без дозволе валије, Митесер је тек на основу договора са дервенским капетаном закључио да може да уђе у Босну, макар и само до Дервенте. Иако није добио ферман и берат, валија га је ипак позвао у Травник. Валија је питао Мистера како Аустрија стоји са Француском какве односе одржава са Русијом, да ли су Французи у вези са Србијанцима са устанком у Срему, и да ли су Руси са Турцима склопили мир, као и Енглези са Турцима. Из Митесоровог одговора је произлазило да Турци могу лако побиједити Србијанце уколико њима не буду помагали Руси.[48] Нови валија је са мржњом говорио и о Русима и о Србијанцима.[49] Што се може закључити да је он био наклоњен аустријском конзулу за разлику од предходника који је водио фрнкофилску политику. Међутим, поставља се питање да ли је заиста аустријски двор послао Митесера као пријатеља у Травник, или је то била само политичка игра? Мада Митесера је више интересовао однос Француске према Босни и намјере њихове. Пошто је долазило до честих сукоба између аустрјских и турских трупа на граничним областима, валија је био незадовољан, док је Митесер за то окривљавао пограничне власти. Аустријски конзул је посредовао у споровима римокатоличког становништва са босанским властима, што је валија прихватио.  Хришћани уз Дрину су се ослањали на Аустрију или Србију. Митесер је такође тврдио да Французи нису омиљени у Босни те да је неће тек тако лако освојити. Оно што  се могло примјетити јесте да се у Босни јављало све више људи у „њемачком одјелу“, ако нико други, онда су то били људи из француског или аустријског конзулата.  Оно што је значајно јесте и податак који доноси Митесер о подјели становништва у Босанском ејалету из 1811. године. У Босанском ејалету је тада било 620 хиљада мушких глава, од којих 200 хиљада муслиманских (Турака), 135  хиљада римокатолика, 255 хиљада православних, 25 хиљада Јевреја и 5 хиљада Цигана.[50]

Ситуација у самом Босанском пашалуку пред крај Наполеонових ратова није била у идеалном стању. Током 1813/14. доћи ће до немира, проузрокованим чињеницом, како Галиб Шљиво наводи да је Босна и Херцеговина дошла под непосредно сусјество Француске у вријеме постојања илирских провинција. Наполеон се није обазирао на то да је то туђа територија, него је преко турских еклава Суторине и Клека изградио путеве како би копном успоставио везу између сјеверних и јужних дјелова Илирских провинција.  Током 1813. у Босну долази нови валија, Али- паша Деренделија. О самом валији нас извјештава Пјер Давид у свом извјештају из 1813. године гдје наводи „Али паша се бацио ножем на једног од своих слуга у присуству свих угледних људи из Травника зато што није послуживао како треба“. Био је јако пријек човјек, лоше нарави, дивљи и без осјећања. Међутим, он је успио током 1813. године да однесе побједе и заузме Лозницу и Љешницу, а затим и Бадовинице. Затим се сукобио са Милошем Обреновићем, гдје је у тешком окршају изгубио и повукао се ка Београду. А затим се вратио у Травник. Међутим, послушност у Босни и Херцеговини све више опада и то доводи до побуна у Мостару и Сарајеву. Валија је одлучи да угуши те побуне, он је обавијестио и аустријске власти о својим намјерама и тражио је да му војску пошаљу. Окршај је био жесток. Било је очигледно да је валијина војска била у премоћи те су устаници пристали на преговоре.  Након гушења устанка војска се вратила кућама.  Године 1814. Француска је оступала на свим фронтовима. Босна и Херцеговина је била окружена земљама које су припадале Хазбуршкој Монархији. Стога је је сасвим разумљиво што је влада у Бечу показивала велико интересовање за збивања у Бсанском ејалету. Улога аустријског конзулата постала је већа и значајнија не само зато што су Аустрија и Русија већ диктирали мировни уговор Француској него зато што је Аустрија са сјевера, запада и југа заокружавала Босански пашалук – од Раче до Боке Которске.[51] Сљедеће године Наполеон се морао предати и сада су Аустрија и Русија узеле важну улогу. Због свих дешавања 1815. године долази до Бечког конгреса. Сврха њега била је исцртвање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. У  Србији, долази до поновног избијања устанка, они су се побунили у 4 нахије те је муселим тржио  и помоћ из Босне. Међутим, у Босни је владало такво стање да они нису моглу поднијети толике трошкове, те су власти морали мање да рачунају на њихову помоћ. Валији су поручили, да не могу ратовати, да им је земља у тешком стању усљед глади, а глад је посљедица усљед дугогодишњег ратовања. Сарајлије су почеле радити на организовању отпора, па су упутили изасланике у све крајеве Босне да позову становништво на заједнички отпор, и  у томе су и успјели.[52] Њима валија није вјеровао за глад, и сматао је да они хоће да задрже своје снаге за борбу коју ће водити за независност и очување привилегија. Опозивање прикупљања војске, услиједио је након склапања усменог договора између кнез Милоша и Марашли – Али паше. Али немири у Босни још нису завршени јер се очекивало сада да ће ударити на сарајлије који су пружили отпор против Али-паше Дерендија, и да ће строг терор завести Хуршид-паша. То све доводи до борбе између Порте и травничких везира, с једне стране, а босанских феудалаца и сарајевских јаничара, са друге стране. Природна посљедица тога била је нестабиност Портине власти у Босни, опадање везировог угледа у Травнику, незаконска оптерећења раје, нередовно стање у њеним односима са беговима и читлук-сахабијама.[53] Тежња султана Махмуда II да изврши централизацију управе, да сузбије политичку опозицију и да спроведде танзиматске реформе у Босни, наизглед је довела до Џелалудин–пашиног похода 1820. године.[54] То је био човјек који није познавао Босну и његов циљ је био да спроведе политику и налоге своје владе. Веома стог, често крајње свиреп, немилосрдан, гвоздене руке, био је припадник  бектарпског дервишког реда, то је подразумијевало да се одриче свог богаства и славе само да би султанове наредбе спровео у дјело и завео ред у земљи. За Џелал-пашине упрве започео је буран процес из којег ће Босна изаћи поражена и добрим дјелом обезглављена. Он је најприје на јуриш заузео Сребреницу, затим Сарајево и Мостар. То је био први снажан ударац који је Порта задала босанском беговату и босанској политичкој опозицији уопште. Пораза је био неминован и потпун. У иступима босанско-херцеговачких великаша одржавала се она ограниченост која је била својствена њиховој класи, у ствари недовољна способност феудалаца да у савременој епохи остваре шири покрет који је био изнад њихових личних интереса.[55] Велика превирања у политичком животу босанског пашалука тицала су се у првом реду односа Портине власти према поседничкој класи, затим увођења државних реформама на којима се стално настојало у Цариграду, а што је било увелико успоравано и догађајима првог и другог српског устанка, али посебно опозицијом босанског беговата.[56] Након похода Џелалудина у Босни је султанов ауторитет био сасвим успостављен. Међутим, незадовољство Портиним намјесницима у Босанском пашалуку није престајала  упркос великој строгости везира у Травнику. За то вријеме у релативном затишју на спољним границама у Босни  према Аустрији, везирска власт је покушавала да среди домаће прилике у односима између турске власти и једва узнемирене раје, али наилазила је на знатне тешкоће. Готово  не постоје подаци о сукобљавању феудалног слоја међу собом  око имања и кметова. Сем из Херцеговине, гдје је било отимања око плодне земље. Природна посљедица била је нестабилност Портине власти у Босни, опадање везировог угледа, незаконска оптерећења раје, нередовно стање у њеним односима са беговима и чилук-сахибијама. Главно обиљежје било је сукоб између травничког везира и беговата који је с прекидима трајао око три деценије, све до Омер-пашиног похода у Босни 1850. У тежњи да сломи нову опозицију везирова војска је безуспјешно интеревенисала у Крајини 1824, па је Порта била принуђена да предузме нове мјере како би Босну починила низаму. Јаничарска организација се ширила све више и обухватала оне становнике којима рат није било занимање, посебно чаршију и већину трговаца и занатлија. Јаничарка организација је све више тежила ка осамостаљењу и постајала је све непослушнија према босанским валијама. У Цариграду је 1826. крваво била угушена  буна јаничара, а потом је наређено да се они прогоне из цијеле Румелије и босанског пашалука. Тада су босанске аге  отворено устале против султанових реформи  у вези са укидањем јаничарског реда и оспориле ваљаност Портиних политичких мјера у Босанском пашалуку. Као одговор у Босну је  1827. за новог везира  био послан Абдурахман-паша, али његов поход је прошао као поход из 1820. године паше Џелалудина. Али, суровост коју је испољавао довео је до тога да је Порта, прихватајући обећања  беговата о послушности  и увођења низама, за новог везира поставила Али Намик-пашу  Моралију, крајем љета 1828. Тако да је провођење реформи  у Босанском ејалету остало на пола пут. Велике тешкоће за султана су биле и те што су Руси 1829. прешли планину Балкан, упали у Тракију, заузели Једрене и нашли се надомак Цариграда. Стога је султан био приморан на потписивање мира у Једрену. Овај уговор био је значајан зато што је одредбама о Србији и њеној аутономији предвиђао прикључење Јадра и Рађевине (из зворничког санџака) Кнежевини Србији, односно што је сва права бегова и спахија са ових територија преносио на српску кнежевину.[57]

Током 30-тих година вршен је велики терор над хришћанским становништвом. Правни, социјални и економски положај Срба под турском управом све је мање налазио форалну подршку код органа и управних установа Турског Царства. Тежак однос српског живља на простору Босне, огледа се и у сталним пребјегавањима у државу кнеза Милоша. Врхунац тога биле су године 1827. и 1828. пред сам руско- турски рат.  Из извештаја од 27. јануара 1828. види се да су субаше силом наметале сељацима да сем редовних обавеза плаћају, на сваку ожењену главу 5 гроша котарине, и да дају мотику по три оке пасуља, а тако (исто) тежину (конопљу) и суве шљиве; ( да плаћају) пољачину и јармено, (а) воденице им обатали, да не могу старе млети, нити коју нову начинити, а њиову им преко воље  наметнули  да кирију им плаћају, и да у другима не мељу.[58] Када је почео руско-турски рат почела су нова пребјегавања  због зулума турске војске. Тако је крајем септембра 1828. пребјегло у Србију више од десет породиц из Добрњака.[59] Пошто се прочуо глас да ће Милошу припасти  они крајеви које је држао Карађорђе, дошло је до новог таласа прогона Срба. Од краја 1830. до маја 1831, против султана и Портиних реформи најприје је устао Мустафа-паша (Шкодралија). Он је у почетку успио да окупи већи број паша из сусједних пашалука у Албанији и Старој Србији и да чак озбиљно доведе у питање султанов суверенитет у западној половини румелијског вијалета. После пораза на планини  Бабуни у априли 1831, његов антиреформни и сепаратистички покрет доспио је у озбиљну кризу.[60] У међувремену се против султана побунила и босанска антиреформно расположена опозиција бегова, устајући посебно против Портиног захтјева да се уведе обавеза служења у низму, тј. у редовној турској војсци. На чело покрета стао је градачачки капетан Хусеин  Градашчевић, а њему је пришла и већина босанских капетана и бегова, улеме и остатка јаничарских одреда. Његов избор је вјероватно услиједио  зато што је он био најмоћнији и најбогатији капетан у Босанском ејалету и што до тада није долазио у сукоб ни с валијом  ни с Портом.[61] И црногорски владика Петар II је подржавао Градашчевића.[62]

Тако је у Босни настало немирно стање. Просто зато што спровођење реформи није одговарало појединим пограничним господарима. Реформе у Босанском ејалету спровођене су постепено и с великим напорима, и никада у цијелини нису ни остварене. Муслиманско становништво, посебно оно повлашћено, супротстављало се свим промјенама, а хришћанско становништво је покушавало да свој положај побољша побуњеничким покретима. Поред тога, упоредо са укидањем капетанија спахијског реда, повећао се број бегова као ситних феудалаца. Већина херцеговачких капетана предвођени Алиагом Сточевићем остала је привржена султану и Порти. Травнички везир Али Намик-паша је с муко успио да се преко Херцеговине избави из побуњене Босне, а затим је отишао у Видин и био постављен за тамошњег валију. Покрет Хусеина  Градашчевића тежио је очувању  старих беговско – капетанских права и повластица, нарочито у управном погледу и аграрно правним односима, залажући се за проширење управних надлежности, односно већем осамостаљењу од Порте и њеног представника травничког везира. Пошто је Мустафа-паша већ био опкољен у Скадру, Босанци су за свој рачун повели отворен рат против султанове војске почетком љета 1831. Тек у јулу је дошло до битке на Косову код Липљана у којој је војска великог везира била потпуно поражена. Велики везир се морао помирити са  Градашчевићем и обећати да ће, Змај од Босне, бити признат за новог босанског везира. Након што се вратио у Босну, он је својом политиком и личним понашањем учинио да се од њега одвоји  дио истакнутих капетана на челу са Тузла пашом, а  затим и Сарајлије. Дошло је и до жестоког сукоба са кнез Милошем, али је зато настојао да створи савез са владиком Петром II. Главни противници су остали у Херцеговини. Након пада Скадра у октобру 1831. Порта је могла да почне припреме за поход на Босну. Прво је наименовала новог везира 1832. Кара Махмуд-пашу. Он је потукао војску Хусеина Градашчевића на три мјеста: код Пријепоља, на Горажду, на Палама пред Сарајевом. Хусеин Градашчевић је побегао у Аустрију, извесно вријеме је провео у Осијеку, а затим отишао у Цариград на поклоњење султану; у Турској нешто касније и умро.[63]

Један од циљева Хусеин капетана Градашчевића био је да се онемогући ослобођење Србије и исељавање муслиманског становништва са српског земљишта.[64] Први захтјев  босанске буне био је да Кнез Милош и његови људи остану султанова раја. Иако је основни циљ побуне био да се сачува поредак заснован на одредбама муслиманске религије, а на првом  мјесту феудални поседи,  у побуни се захтијева и локална аутономија, прво да локални великаши добивају главне управне положаје  у пашалуцима и њихова политичка посебност[65], да су, како наводи Екмечић у даљем тексту, имали план да Босну учине независном по угледу на Србију, „која би на тај начин по језику била српска, а по вери муслиманска“.[66] То јесте да језик којим се говори остане исти и буде признат за основни језик , а не турски, док би основна вјера била ислам.

Тако да је Порта поново повратила  суверенитет у Босни, који је био уздрман за вријеме устанка, али оно што је урадила јесте, да је одвојила херцеговачке кадилуке и дала их на управу Алиаги Сточевићу, сада паши Ризванбеговићу. Док је за средиште тог вилајета одређен Мостар. То је заправо била нова побједа Порте, Босна је умањена, док је у херцеговачком дјелу успостављен ауторитет. Тада је у Босну поново уведен низам. Док је Сарајево у неку руку постало важније од Травника. Порта је такође препустила Милошевој управи Јадар и Рађевину, а затим и дјелове Старог Влаха  и новопазарске нахије, које су и требале да припадају Србији. Кара Махмуд-паша  почео је да врши регуртацију за низам, затим су порези почели да се прикупљају и од муслимана, а затим је узео у заштиту хришћанску рају, те је поставио и контролу над закупцима босанких царина и других државних добара. Међутим, он се ту није дуго одржао и због тога је дошло до поновних немира. Насљедници Градашчевића у градачачкој капетанији су се посебно били окомили на сељаке, посебно јер су их сматрали за потајне присталице кнеза Милоша и за бунтовнике турске власти. Босански ејалет је с гнушењем и неповјерењем дочекивао  вијести о реформама у Царству. Босански феудалц, који су најчешће живјели од мало земље и кметовског труда, до краја су одбијали да се укине  кулук, а када је овај ипак укинут, морало је бити уведено давање трећине.[67]  Године 1839. доноси се хатишериф из Гилхане, којим су наговјештене реформе из Турске и којим су сви немуслиманске вјероисповјести стекли иста права. Међутим, тај хатишериф није спроведен дослиједно.  Пошто није дошло до спровођења мјешовитих управних институција званих меџалиси, као што није није прихваћена ни она одредба која је предвидила увођење  хришћана у судска вијећа. С неповјерењем је примјењено  основно школовање дјеце, и то у страху да та дјеца не би отишла од куће. Међутим, највише су се одупирали реформи која се тиче војске.  Реформа се односила на обавезно регуртовање  и служење војске у другим турским провинцијама. А како се могло видјети током излагања Шљиве у својим дјелима, Босанци нису вољели да напуштају своја огњишта, него су бранили само своје границе државе. Они су били за то да бране своју земљу, али не и да носе европску униформу, коју су прописивале реформе, и да тако иду у друге дјелове Царства. У вријеме реформори Махмуд II босански ејалет је ушао у знак велике анархије, она се како Шљиво наводи није ослободила нереда све док су у њој постојале старе уредбе и сталежи. То је довело до избијања буна из године у годину. Поред тих унутрашњих немира долазио је и до сукоба на границама са Аустријом. Због тога је Аустрија пратила сва дешавања у ејалету. Неки од разлога као  наводи Шљиво су 1. да би се на граници сачувао ред и мир како припадици аустријских посада не би бјежали из Турске и да турски поданици не би вршили пљачкашке нападе у аустријске земље; 2. да би заштитила римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини, које се у том циљу све чешће обраћало влади у Бечу и погрничним властима итд. Наравно и Аустрија је бранила своје интересе интервенишући на више начина. нпр; 1. њен интернунциј у Цариграду је због сваког питања које би искрсло улагао своје протесте и примједбе на Порти; 2. њена влада у Бечу упућивала је у Босну код травничких везира своје специјалне изасланике да ријешава поједина питања; 3. погранични комаданти, лично или преко  својих изасланика, интервенисали су код крајишких првака у Босни. Посебно питање између Турске и Аустрије  у дипломатским односима су представљале турске енклаве Клек и Суторина, о чему је Г. Шљиво посебно говорио у својој књизи о Клеку и Суторини.[68]

О стању Срба у Босанском ејалету  крајем 30-тих  и почетком 40-тих, писао је у својим извјештајима и Герасим Вашченко. Био је конзул у кнежевини Србији. Конзул је отворен 1838. године. Према његовим извјештајима, неколико је босанских Срба из приједорског и бањалучког кадилука дошло у Београд са жалбама на несносно стање које хришћани трпе од Турака како у црквеним тако и у другим грађанским правима.[69] Вашченко саопштава да хришћани више не могу да трупе угњетавање и да су спремни да дигну устанак. Иако према хатишерифу из 1839. године, хришћани имају право на школовање, он није још увијек био примјењен. О томе пише и Вашченко гдје наводи: „Срби из Приједора послали су му једно писмо у коме су се жалили да немају школе, црквених књига и предмета и да су онемогућени да их набаве у Аустрији.“[70] Иако су успјели да доведу учитеља из Сарајева, Вашченко у свом извјештају наводи како га је римокатоличко становништво протјерало, и да је једва сачувао главу. Они су тежили да преведу православни народ или барем да пристану на унију. Тако да су се Срби нашли између два пакла, од којег нису могли лако да побјегну нити да се суоче. Главно средиште окупљања био је Београд, у њега су пристизали не само из Босне него и из остлих дјелова који су били против Турске. Према Вашченковом извјештају види се очајан положај хришћанског становништва, првенствено православног у Босни и Херцеговини. Ово угњетавање навело је и познатог пјесника Симу Милутиновића Сарајлију да се обрати за помоћ руском конзулу, који је почео од тог тренутка више да се позабави приликама у Босни, пошто је предходно више пратио ситуцију у Србији.

Због непоштовања реформи Босански ејалет је Порти задавао велике проблеме.  Због тога крајем 40-тих у Босну је послан Тахир-паша. Образован човјек који је знао језик домаћег становништва, али и италијански, да покуша спровести реформе у ејалету.[71] Он је наишао на питање регулисања аграрних односа јер  ипак су они били ти који су највише утицали на немирну ситуацију у Босни. Заправо већина жалби била су усмјерена ка решавању односа између кметова и феудалаца.  Стога је Тахир-паша и одлучио одмах да ријеши ово питање. Кметови су се највише жалили на кулук, који се различито називао: беглучење, хизмет, работа, робота, а састојао се у томе да су кметови морали одређен број дана бесплатно радити за земљопосједнике.[72] Тахир-паша је стога ограничио то кулучење на два дана у седмици, с тим да се у неодрађени дани нису могли преносити из једне у  другу седмицу, значи морали су бити одрђени у тој седици. Ово није могло задовољити ни једну нити другу страну.  Порта је затим послала захтјев да се укине кулук али да се уведе трећина, тј. порез. Тако су сви кметови у Босни били ослобођени кулука, али су морали плаћати трећину. Међутим, ни то није помогло кметовима јер су се њихова давања повећала, а обавезе које су преузели земљопосједници нису им доносила олакшења. Чак ни сам Тахир-паша, који је гласио за строгог валију, није могао да ријеши ситуацију у своју корист јер се нису поштовале реорме које је и он сам донио. Због тога је поново дошло до немира у Босанском ејалету. Тахир-паша је извјестио Порту о немирима у Босанском ејалету, па је турски министар иностраних послова рекао аустријском интернунију да су у Босни обавијештени о нередима у Хрватској и Угарској и да стога страхују да би се немири могли проширити и на Босански ејалет.[73] Аустријски конзул у Београду Потпуковник Мајерхофер извјестио је своју владу  да је револуција која је избила  у марту 1848. у Хрватској и Војној граници покренула у пун замах (илирско –панславистичку партију) и да им је за циљ да на челу са кнезом Александром Карађорђевићем послије протеривања  Турака да оснује велико српско царство које би требало да се прошири на Бугарску, Словенију, Хрватску и Босну.[74]

Све ово је навело валију да окупи војску  да би могао да пружи отпор евентуалном нападу  из Хрватске и Србије. Мјере које валија Тахир паша спровео  у  Босни  нису биле израз мјера Турске  да се мијеша  у унутрашње ствари других држава јер се она морала војно учврстити како би могла да одбије сваки евентуални напад. Међутим, регуртовање које је извршио Тахир паша тумачено је на више начина, а један од њих јесте да Порта није имала много повјерења  у домаће становништво  и да се на њега не може ослонити са сигурношћу уколико би услиједио напад Аустрије на Турску. Тахир-паша је на Босанском дивану  који је одржан у новембру 1848. у Травнику наредио да, сељаке и спахије,  морају свугдје гдје то тада  није било учињено  уредити своје односе тако да сељак даје спахији третину (трећину) , а да спахија  онда нема право да  тјера кмета на беглучење.[75] У то вријеме избила је чувена побуна Крајишника, али валија није придавао толики значај тој побуни. Вјероватно је потцјенио снаге устаника , а своје прецијенио и није тражио помоћ од Порте, како би угушио устанак. Ова побуна се брзо ширила, а по обичају су се издвојиле двије стране; они који су пристали уз диздара Церића, и они који су остали вјерни султану и валији, међу које су спадали мутаселими, али се већина крајишког становништва опредјелила за побуну.[76]

Циљ устанка како наводи Г. Шљиво било је заузимање Бихаћа, највећег утврђења у Босанској крајини. Вијести о овој побуни су све учесталије долазиле у Травник , па је Тахир-паша морао да поново обавијести Порту о тим збивањима. Устаници су имали војну надмоћ, те су тако могли да диктирају и услове мира, али пошто су обје стране остле при својим условима, није дошло до измирења.  Тако да се устанак и даље ширио. Устаници су тежили да контролишу што већу територију Босанске крајине. Пошто је добро познавао језик, и био је притом добар и искусан ратник, валија није поклекао него је крену у окршај са побуњеницима. На одлучну битку се није дуго чекало: она се одиграла 5. септембара, непосредно по валијином доласку у Бихаћ.[77] Битка је трајала дуже од три сата. После те битке услиједило је затишје јер је валија очекивао помоћ од Порте, због мањег броја војника у односу на побуњенике. Међутим, дошло је до преговора. Услови преговара били су да: „1. они по султанском ферману  определениј десетак издаду, 2. учињену штету надокнаде, покварене мостове на Клокоту и Уни поправе и , 3. уобоште поставленим властима у будуће узпокоравају се.“[78] Међутим, у самом јеку преговора, валија се изненада повлачи и одлази из Бихаћа. Разлог таквог поступка није јасан. У Крајини је остало исто стање, порез није смањен, нити су смјењени непожељни представници власти .[79] Покрај 1849. у Босну приспио је већи контигент султанове војске.[80] За циљ да се појача одбрана граничних посједа од упада  или напада Хрвата на Босну, или напада Аустрије.  Порта је, дакле, придавала већи значај  опасности од упада аустријске војске  у Босну него побуни крајишких земљопосједника, барем крајем 1849. године.[81] У Босни се, са највишим султановим овлаштењима, 1850. године, појавио Омер-паша Латас.

 

                                                            Закључак

             У Босанском ејалету је у првој половини XIX вијека према предходно наведеним подацима, владало је врло бурно стање. Економско опадање, унутрашња анархија, војнички порази и устанци потлачених маса, јасно су говорили о слабљењу централне власти. Долазило је до честих побуна, и жеље самог становништва  да се одвоји од утицаја Порте и његових људи. За вријеме Селима III и Махмуда  II  дошло је до реформи, али те реформе нису биле дочекане „прихваћених руку“ у ејалету. Разлог тога може наћи у неједнакости у сталежима и различитим вјерским припадностима.  Тако да нису ни спроведене у дјело. Спас државе очекивала се од поновног успостављања централне власти, и зато је, не дирајући у темеље феудалног поретка, Селим III настојао да обнови централизовану феудално-апсолутистичку монархију. Тако да се сва његова реформа свела на реорганизацију војске. На челу незадовољних били су јаничари, а на њиховој страни био је и народ. Док је само извјестан број спахија стао на страну Селима. Његов настављач Махмуд II успио је да укине јаничаре 1826. Заправо, жеља становника је била да се угледају на сусједну им државу кнежевину Србију, која је успјела у вријеме кнеза Милоша да издествује извјесну аутономију. Почевши од Јанчићеве буне па све до најзначајније буне Хусеин – капетан Градашчевића почетком 30-тих година, угледног и богатог трговца. Осим тога често је долазило и до побуна хришћанског становништва, нарочито Срба, пошто су они били стално угњетавани. Иако је 1839. дошло до издавања хатишерифа о једнакостима хришћана и муслимана, он није био спроведен у дјело. Босански ејалет је такође водио и „љуту“ политику и са сусједима, то јесте у пограничним областима, посебно са Аустријом, која је после Наполеоновог пораза, опколила Босански ејалет са три стране. Због честих немира Османлијско царство је морало да шаље војску, и тако смањује своју војну моћ. Није помогло ни то што је султан мјењао валије сваке 2. до 3. године. Босански ејалет у овом периоду није био политички стабилан, што је коштало само Царство.

Маја Видовић, студент Историје (3. година)

                                                     Рјечник

 

Ајан – земаљски првак, представник најистакнутијег слоја грађана

Беглербелук – највећа војно-административна област у Османском царству на челу са беглербелуком

Берат – султанов указ којима се поставља неки званичник, додјељује посјед или даје одликовање или плата

Валија – намјесник једне провинције у Османком Царству

Дахије – су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

Диздар –  заповједник тврђаве у Турској

Ђаур – невјерник, кривовјерник, јеретик

Ејалет –  исто што и беглербелук, а касније пашалук

Емисар- изасланик, повјерљива личност коју неки човјек или група људи шаље да обави неку повјерљиву ствар

Зулум – насиље које су вршили најчешће  над хришћанским становништвом

Запт- ред, заптија –  чувар реда, полицајац

Јаничар –  припадник стајаће војске  у Турској која се у почетку попуњавала заробљеницима, а касније претежно данком у крви

Капетанија – подручје надлежности једног капетана

Капетан- заповједник капетаније, одређене територије са утврђењима при мору или пограничним ријекама, а од XIX вијека и у унутрашњости земље

Канун- наме – зборнк закона, збирка султанових закона

Кулук – бесплатан лични рад за феудалца или државу

Конзул – службеник који у иностранству заступа привредне, трговачке и политичке интересе у име своје државе, а кадкад му се повјерава и дипломатска политика

Кадилук – подручије надлежно једног кадије (контролисао законитост свих власти и у цивилнј и у војној управи)

Муселим –  заповједник паше у санџаку који му је дат у арпалук

Нахија – мања управна област у Турској, жупа

Низам – регуларна Турска војска

Нефер – посадник, плаћени војник у тврђави

Порта – централна турска влада, султанов двор као главно сједиште власти

Пашалук – подручје надлежности једног паше, обично исто што и беглербелук

Раја – стадо, пук, становништво у  Турској које је плаћало дажбине и налазило се у феудалној зависности

Спахија –  тиматник  који је био обавезан да сам  или с још неколико коњаника иде у рат, припадник стајаће коњичке војске која је сачињавала цариградски гарнизон

Субаша – надзорник једног града ии једног имања

Улема – слој учених људи код муслимана

Хатишериф – свечана повеља турског султана

Хајдучија –  одметници, пљачкаши и борци за слободу на Балкану, у земљама под турском влашћу

Читлук  сахибија – посједник чифлука, феудалног добра на коме раја нема баштину

 

                                                      ЛИТЕРАТУРА

А) Монографије и расправе

  1. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1877-1812, Banja Luka 1982.
  2. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813-1826, Banja Luka 1985.
  3. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827- 1849, Banja Luka 1988.
  4. Šljivo, Klek i Sutorina u međunarodnim odnosima 1815- 1878, Beograd 1977.
  5. В. Стојанчевић, „Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX века“, Историја српског народа V-1, Београд
  6. Нова историја српског народа, група аутора, Београд 2002, 139.
  7. „Руски конзул Вашченко о приликама у Босни и Херцеговини крајем тридестих и почетком четрдесетих година XIX века“, Историски часопис књ. XXIX – XXX, Београд 1983, 327-338.
  8. М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Значај британских података о египатским везама са албанском и српском побуном 1830-1832, Београд  1997, 15-25.
  9. Х. Иналџик, Османско царство класично доба 1300-1600, Београд 1974.
  10. Х. Шабановић, Босански пашалук – постанак и управна подјела, Сарајево 1959.
  11. Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914) Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), Београд 2010.
  12. Kreševljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1954.

Б) Интернет

  1. http://www.camo.ch/Images/Bosanskipasaluk.gif
  2. http://www.istorijskabiblioteka.com/art:janciceva-buna

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Х. Шабановић, Босански пашалук – постанак и управна подјела, Сарајево 1959, 35.

[2] Исто, 36.

[3] Исто, 39.

[4] Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788-1812, Бања Лука 1992,  8.

[5] Исто, 8 – 9.

[6] http://www.camo.ch/Images/Bosanskipasaluk.gif

[7]В. Стојанчевић, „Српски народ под Турском влашћу  у првој половини XIX века“, Историја српског народа V-1, Београд  1981, 217.

[8] Х. Крешевљаковић, Капетаније у Босни и Херцеговини, Сарајево 1954, 23.

[9]  Исто, 31.

[10] Исто, 218.

[11] Исто

[12] Шљиво, нав. дјело, 230.

[13] Исто, 232.

[14] Канун- закон који се искључиво своди на султанове декрете, тврдећи да шеријат, верски закон ислама, може решити сва правна питања. Х. Иналџик, Османско царство класично доба 1300-1600, Београд 1974, 99.

[15] У складу са традиционалним схватањем државе на Балканском истоку, главне активности Порте спадале су у делокруг три засебна одељења- за политичка питања, за правосуђе, и за финансије. Х. Иналџик, нав. дјело, Београд 1974, 132.

[16] Дубровачка Република постојала је од 1358-1808, а под Османлијама од 1458-1806, да би након тога када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле новооствареним Илирским провинцијама 1808. године.

[17]Шљиво, нав. дјело, 236.

[18] Исто

[19] Исто, 238.

[20] Буна у Србији је избила због терора које су завеле дахије. Одлуку о подизању  устанка донели су народни прваци  на збору у Орашцу, одржаном на Сретење 2. (14) фебруара 1804. године. За вођу је изабран Ђорђе Петровић. Нова историја српског народа, група аутора, Београд 2002, 139.

[21] Шљиво, нав. дјело, 239.

[22] Шљиво, нав. дјело, 239.

[23] Исто, 244.

[24] ИСН, нав. дјело, 220.

[25] Исто

[26] Шљиво, нав. дјело, 246.

[27] Шљиво, нав. дјело, 247.

[28] Исто

[29] Исто, 252.

[30] Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914) Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), Београд 2010, 218.

[31] Шљиво, нав. дјело, 252.

[32] Исто, 255.

[33] Исто

[34] Исто, 257.

[35] Исто, 258.

[36]Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788-1812, Бања Лука 1992, 258-259.

[37] ИСН, нав. дјело, 224.

[38] Шљиво, нав. дјело, 263.

[39] Шљиво, нав. дјело, 273.

[40] Ђаур (тур. gaur, gavur) неверник, кривоверник, јеретик (погрдно име којим Турци називају хришћане); ђаурин.

[41] Исто, 274.

[42] Исто, 277.

[43] Исто

[44] Шљиво, нав. дјело, 293.

[45] ИСН, 223.

[46] http://www.istorijskabiblioteka.com/art:janciceva-buna

[47] Шљиво, нав.дјело, 333.

[48] Шљиво, нав. дјело, 322.

[49] Исто, 323.

[50] Шљиво, нав. дјело, 27.

[51] Шљиво, Босна и Херцеговина 1813-1826, Бања Лука 1985, 61.

[52] Исто, 68.

[53] ИСН, 227.

[54] Исто

[55] Шљиво, Босна и Херцеговина 1713-1826, Бања Лука 1992, 297.

[56] ИСН,  226.

[57] Исто, 228.

[58] ИСН, 229.

[59] Исто

[60] Исто, 230.

[61] Шљиво, Босна и Херцеговина 1827-1849, Бања Лука 1988, 124.

[62] Исто, 125.

[63] ИСН, нав. дјело, 231.

[64] М. Екмечић, Значај британских података о египатским везама са албанском и српском побуном 1830-1832, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века Београд  1997, 19.

[65] Исто

[66] Исто

[67] Шљиво, нав. дјело, 430.

[68] Г. Шљиво, Клек и Суторина у међународним односима 1815-1878, Београд  1977.

[69] „Руски конзул Вашченко о приликама у Босни и Херцеговини крајем тридсетих и почетком четрдесетих година XIX века“, Историски часопис књ. XXIX – XXX, Београд  1983, 330.

[70] Исто, 332.

[71] Шљиво,нав. дјело, 397.

[72] Исто, 398.

[73] Исто, 403.

[74] Исто, 406.

[75] Шљиво, нав. дјело, 411.

[76] Исто, 413.

[77] Исто, 420.

[78] Исто, 422.

[79] Исто, 424.

[80] Исто, 425.

[81] Исто, 426.

КРОЗ ЕПОХЕ И СУДБИНЕ